Pakleni raj

„Trumeja, ostrvo na jugu Norveške, poznato je po tome što je na njemu detinjstvo proveo norveški pisac Karl Uve Knausgor (1968). Život na ostrvu podrobno je opisan u trećem tomu njegovog šestoknjižja Moja borba„.

Ovako bi mogla da glasi odrednica u nekoj norveškoj enciklopediji, a verovatno je da nešto poput toga već postoji na Vikipediji ili čemu sličnom. Nema sumnje da je Knausgor najslavnije ime Trumeje, ali i, globalno uzev, jedan od najslavnijih Norvežana danas. Slavu je zadobio romanom-rekom Moja borba, šestotomnom jezičkom bujicom o sebi i bližoj okolini. Iz rečenog bi nestrpljivi čitalac mogao da zaključi kako je Knausgorov život sama suština avanture, čisto čudo, pustolovina nad pustolovinama, jer ako se neka biografija rasprostre na 3000 stranica, ako se delo (užurbano) prevodi na, otprilike, sve jezike sveta (prvi tom pojavio se 2006. godine) i ako u ovo instant-doba postane neodoljivi bestseler, onda mora biti da je reč o nečemu što nadilazi najveći broj iskustava „običnih ljudi“, te da je to iskustvo zabeleženo jezikom s kakvim se do sada nismo susretali. Odmah da kažemo – to za jezik je tačno. Knausgor nas svojim pisanjem mađija i dovodi u stanje slično stanju koje proizvode kvalitetnije psihoaktivne supstancije. Treća knjiga, o kojoj je ovde reč, zaprema nekih 500 stranica sitnog sloga (u odličnom prevodu Radoša Kosovića), čitalac koji je prošao kroz prethodne dve „cigle“ s nestrpljenjem prevrće svesku po rukama, miriše je, ustremljuje se u omiljeni kafe, naručuje produženi espreso s mlekom i već posle tridesetak stranica počinje da oseća nervozu što će, eto, uskoro kraj. Što će već za tih tričavih 470 stranica da se završi ovo neuporedivo čitalačko iskustvo. I već tada, posle tih tridesetak stranica, prestravljen što uskoro neće da dobija nužnu dozu knausgoriane, čitalac počinje da usporava, da štedi stranice, da odlaže čitanje, da samoga sebe laže, te umoran je, te ne može da čita noću jer mora da se naspava i ne može ujutro jer žuri na fakultet ili posao, a ne može ni posle jer je ponovo umoran, ali važno je da je supstancija tu, da je nosi u torbi sa sobom, da jedva odoleva porivu da je čita u tramvaju, a onda, kada krene, kada se spuca Knausgorom, kada doživi taj niz malih orgazama, smiri se neko vreme, a onda igra sa samim sobom kreće od početka.

O čemu dakle piše taj Knausgor? Piše o odrastanju na ostrvu Trumeji, prostoru koji ima sve karakteristike dečjeg raja, počev od mora, šuma i poljana, preko visoko uređenih institucija poput škola i sportskih klubova, do odličnog društva, dobrih automobila i udobnih kuća. Ali u samo središte raja uselio se Lucifer u obliku pripovedačevog oca. Prvi tom Knausgorove Moje borbe posvećen je očevoj smrti i komplikovanim osećanjima što ih pripovedač, kao odrastao čovek, gaji prema ocu: od jasne i čiste mržnje, do zbunjenog razumevanja. Ali tek u trećem tomu postaje jasan izvor tih osećanja, pre svega mržnje. Iako je istorija književnosti puna očeva-tirana, nije lako prizvati u sećanje sličan lik. Obrazovan, veoma civilizovan muškarac, nastavnik naizgled sređenog života, u odnosu prema sinovima pokazuje se kao sadista. Knausgor piše tako što rajske prizore smenjuju prizori iz pakla. Podrobno opisan prelep dan detinjstva, u kojem vidimo junaka kako uživa u čitanju stripova, kupanju u moru, u dečačkim igrama (nemački prevod trećeg toma nosi naslov „Igre“), u devojčicama, završava se neobuzdanim strahom od susreta s ocem samo zato što je pripovedač isprskao zid sokom od pomorandže. Uzbudljiva epizoda u kojoj dva desetogodišnjaka zarade 5 kruna i za taj novac kupe bombone, okončava se divljačkim očevim ispadom u kojem sinu, nepravedno, oduzima slatkiše. Da bi ga kaznio što je pojeo dve jabuke, a ne samo jednu – kako inače glasi proizvoljno, kretensko i tiransko očevo pravilo – otac će pripovedača naterati da na silu jede jabuke sve dok ne počne da se guši u sopstvenim suzama i jabukama. Dečja će lucidnost, ipak, u jednom blesku, u jednoj jedinoj rečenici, da prozre duboku, najdublju tamu što je otac, kao smrtonosnu bolest, nosi u sebi. Ali pakao se otvara i na svakom drugom rajskom koraku. Pošto ga je najlepša devojčica iz kraja izdvojila i predložila mu se da se viđaju, i pošto je to druženje dovelo do poljupca, sve se prekida dečačkom trapavošću i dubokom neprijatnošću čiji intenzitet tera čak i iskusnog čitaoca da, na trenutak, ispusti knjigu i dođe do daha. Iako ćemo, posle izvesnog vremena, da „provalimo“ Knausgorovu tehniku, iako sada već znamo da se ne smemo opuštati i da će nas, već na idućoj stranici, dočekati nešto od čega ćemo da se stresemo, čitanje i dalje teče kao najnaivnija moguća aktivnost, kao nezajažljiva čežnja da saznamo šta će se dogoditi, sad, u narednom pasusu, ili na narednoj stranici ovog mađijanja bez premca u savremenoj književnosti.