Osećaj za granice

Samo nekolicini srpskih pisaca je devedesetih godina uspelo da na nemačkom govornom području zainteresuje javnost pre svega za svoje književno delo. Među njima su Tišma i Velikić. Nije se pojavila, međutim, nijedna antologija srpske književnosti (izuzimajući antologiju poezije), pa je poslednji broj uglednog književnog časopisa „Šrajbheft“ prvi ozbiljniji pokušaj te vrste. Temat je naslovljen „Tragični intenzitet Evrope – književnost iz Srbije“, a priredio ga je Žarko Radaković u saradnji sa Peterom Handkeom. U razgovoru sa Radakovićem saznajemo da je Handke izabrao većinu pisaca, a Radaković je osmislio celinu tako da pruži uvid u Handkeovu recepciju srpske književnosti. Radaković govori o „dosijeu“, a ne o antologiji, budući da izbor predstavlja subjektivan izraz književnih sklonosti priređivača.

U uvodnoj reči „dosijea“, on navodi dva faktora koja su se retrospektivno uspostavila kao kriterijum izbora: svim piscima je zajedničko iskustvo emigracije i iskustvo rata. Izbor obuhvata Crnjanskog kao živu tradiciju, zatim pisce približno iste generacije Miodraga Pavlovića, Danojlića i Tišmu; srednju generaciju predstavlja Velikić, a pisci mlađe generacije su Dragan Aleksić, Ana Ristović, Brankica Bečejac i Igor Marojević. Tu su i kritički tekstovi poput onog Vase Pavkovića o Aleksiću, koji na malom prostoru pruža iscrpan uvid u piščevo romaneskno stvaralaštvo, ili studiozni tekst Ilme Rakuse o Pavloviću, koga ova uticajna autorka iz Švajcarske smatra „jednim od najznačajnijih i najmnogostranijih pesnika današnjice“. Tu su i lično obojeni tekstovi kao Albaharijevo sećanje na Tišmu, ili esej Ane Ristović o prirodi pesničkog stvaranja.

Zbornik sadrži razgovor Radakovića i Handkea o srpskim piscima. I dok Radaković postavlja pitanja koja navode na zajedničke osobine – „Da li je tragika /Balkana/ u izvesnom smislu preduslov za pisanje srpske književnosti?“ – Handke se ne da privezati za opšte sudove, već konstatuje da svaka književnost sa univerzalnim značenjem potiče iz tragične „nerazrešivosti života“. Kao zajedničko odabranim piscima vidi njihovu „raznolikost“ i ističe da je jedini kriterijum dobra književnost.

Radaković je zbornik dramaturški izgradio tako da pruža pogled na život u Srbiji s njenog ruba, iz perspektive periferije, što upućuje na Handkeove poetičke sklonosti. Panorama obuhvata entuzijazam Crnjanskog za bratsku povezanost južnih Slovena u Lirici Itake; pogled otkriva i Danojlićevo pismo Petroviću u kojem je opisana samozadovoljna učmalost besperspektivnog života na selu, ali i protivrečna potreba da mu se iz emigracije vrati; pružena je i slika Pavlovićevog povratka u bombardovani Beograd 1999. godine; tu su i izvodi iz Tišminih dnevnika. U pokušaju da zbornik (koji smo čitali u Beču) sagledamo očima nemačkog čitaoca, nametnuo nam se utisak žive, raznolike i subverzivne književnosti, čija lokalna nerazrešenost između „tamo“ i „ovde“ izrasta do univerzalnih dimenzija egzistencijalnog trenja između snaga privlačnosti i odbojnosti prema svetu.

Da je utisak koji zbornik ostavlja snažan, potvrđuju pohvalne reakcije kritike u značajnim nemačkim novinama poput „Frankfurter algemajne cajtunga“ ili berlinskog „Tagescajtunga“. Jedna kritičarka priznaje da je pre čitanja bila skeptična „jer nam je svima dobro poznato da Handke po pitanju Srbije povremeno gubi osećaj za granice“, da bi potom govorila o „izvrsnom“ zborniku čiji tekstovi imaju „zapanjujući književni nivo“. Jedna druga kritičarka konstatuje da se noviji tekstovi iz Srbije, za razliku od onih iz Slovenije i Hrvatske, retko prevode, te da čovek Handkeu i Radakoviću može biti „zahvalan“ za književna „otkrića“ iz Srbije.

Među tim otkrićima svi ističu Dragana Aleksića i Brankicu Bečejac – takođe u Srbiji praktično nepoznate pisce. Aleksić već duže živi u emigraciji, a posle šest objavljenih romana u domovini i dalje je na rubu njene književne recepcije. Handke u Aleksiću vidi „duboku tugu“ i „drsku veselost“, osobine zbog kojih je „Gete voleo Srbe“. Brankica Bečejac je tragična ličnost koju Handke naziva „ženskim Marsijom“, budući da je na sopstvenoj koži osetila šta znači biti dete srpskih gastarbajtera u Nemačkoj, a izabrati put književnice na nemačkom jeziku. Zapanjujući je njen brutalno ciničan ogled o identitetu, u kome secira predrasude o deci gastarbajtera i patronatsko-superiorni odnos „vlasnika“ nemačkog jezika prema onima koji su njihov jezik usvojili. Brankicu Bečejac je u tridesetoj godini ubio njen muž Nemac.

Pozitivno čuđenje nemačkih kritičara odaje očekivanje da Handkeovi politički stavovi o Srbiji negativno utiču na njegov izbor srpske književnosti. Afirmativne reakcije su priznanje koliko našoj književnosti toliko i Handkeovom ukusu i književnoj radoznalosti. Jer zaista: koji drugi zapadnoevropski pisac svetskog ranga čita na srpskom, i to isključivo iz književnog interesa, ili, što je takođe slučaj, uči arapski, da bi mogao u originalu da čita jednog libanskog pisca?

Oni koji su očekivali provokativnog Handkea ipak nisu ostali razočarani. Handke ne kalkuliše svojim izjavama; one su često samovoljne i prkosne. Kritika nije propustila da citira „osećam se kao Jugosloven – povremeno“, ili da „narodi bivše Jugoslavije pripadaju zajedno“. On vidi Encensbergera – koga smatraju jednim od najznačajnijih nemačkih pesnika – kao pesnika „varalicu“, jer on piše iz glave, a ne iz „najdubljeg sopstva“. Što za razliku od Encensbergera čini Ana Ristović, koju Handke povezuje sa Rilkeom i Gotfridom Benom. Kiš nije po njegovom ukusu, a Bora Ćosić se „prodao“, iako je dobar pisac.

Možda je izdavač kao protivtežu sličnim Handkeovim izjavama uvrstio u zbornik i pisce po izboru prevodioca Petera Urbana: Kiša, Pekića i Boru Ćosića. U sećanjima na studije u Beogradu, Urban piše o napadima koje je Miodrag Pavlović 1964. doživeo zbog svoje Antologije srpskog pesništva. Na nju pomišlja i Radaković u odgovoru na pitanje kako zamišlja da bi naša publika reagovala na objavljivanje njegovog zbornika: „Reakcije bi mogle biti zaoštrene. Jedni bi rekli – sramota, odakle Handkeu pravo da misli ovako, a ne onako, zašto je sad tu taj Aleksić, zašto sam ja uzeo Marojevića. Drugi bi rekli – svaka čast Handkeu što je uopšte nešto uradio.“

Jedno je sigurno: da težište ovog zbornika nije bilo na Handkeovoj recepciji srpske književnosti, on bi bio predmet interesovanja samo na katedrama za slavistiku.