Ono što me čini srećnim

Dodjelom nagrade gruzijskom filmu U pocvatu, reditelja Nane Ekvtimishvili i Simona Grosa, protekle nedelje je zatvoren devetnaesti po redu Sarajevo Film Festival. Za ulogu u ostvarenju Boba Jelčiča, Odbrana i zaštita, beogradski glumac Bogdan Diklić osvojio je najveće glumačko priznanje Festivala, Srce Sarajeva. Prethodne 2012, istu nagradu je, za ulogu Mićuna u filmu Miroslava Terzića Ustanička ulica, dobio član žirija ovogodišnjeg Sarajevo Film Festivala Uliks Fehmiju.

Intervju sa Uliksom Fehmiuom rađen je krajem avgusta, u Sarajevu.

„Sarajevski filmski festival je danas nesumnjivo najznačajnija manifestacija te vrste u ovom delu Evrope; važna arterija koja spaja evropski film sa filmovima nastalim na prostoru bivše Jugoslavije“, kaže Uliks Fehmiu. „Inače, Festival je osnovan ratnih devedesetih, u vreme kada je grad koji je bio jedan od simbola SFRJ, gotovo četiri godine držan pod teškom artiljerijskom opsadom; duže čak i od one čuvene nacističke opsade Lenjingrada.“

„VREME„: Sarajevski filmski festival pokazuje da, uprkos svemu, i dalje funkcioniše „jedinstveni jugoslovenski kulturni prostor„?

ULIKS FEHMIU: Naravno. Suviše smo blizu, znate… A i dugo smo živeli zajedno, pa se nit koja nas je vezivala ipak tako lako ne prekida. Doduše, danas taj prostor funkcioniše na drugačiji način.

Gdje sebe vidite u tom prostoru? Gdje ste danas?

Čini mi se da pripadam svugde. Ili nigde… Teško pristajem na ograničenja, na kulturnu ili bilo koju drugu vrstu izolovanosti; zbog toga sam, uostalom, i otišao. I upravo me je odluka da odem definisala kao čoveka koji ne pripada. Što je i blagoslov i kazna.

U kom smislu to doživljavate kao blagoslov, a u kom kao kaznu?

Kada govorim o blagoslovu, mislim na to da smo Snežana i ja (Snežana Bogdanović, glumica, supruga Uliksa Fehmiua, prim. aut.), odlučivši da odemo, pokušali da sačuvamo sopstvenu slobodu, sopstveno pravo na izbor; to pravo da ne pripadamo po svaku cenu, na silu… Na taj način se i dalje ponašamo, na taj način pokušavamo da živimo i radimo… Ponekad pomislim kako bi bilo divno da smo imali luksuz da tamo gde smo se rodili živimo i stvaramo. Nažalost, ukinuti smo za tu vrstu „kontinuiteta“.

Bez obzira na to što su svi oni jednom odnekud došli, naši prijatelji Amerikanci mogu da kažu ono što nas dvoje, recimo, ne možemo: odavno ih niko nije čupao iz sopstvenih korena, presađivao iz jedne u drugu saksiju, kalemio sa nečim mimo njihove volje… U tom smislu smo kao mladica koja je, kada je trebalo da cvate, silom prilika presađena u drugu saksiju. A svakoj mladici, logično, uvek fali sopstvena zemlja.

Šta vama najviše fali?

Ne znam… Pokušavam da ne budem jugonostalgičan…

Ali?

Odavno sam prihvatio činjenicu da zemlja u kojoj sam rođen, u kojoj sam odrastao, više ne postoji; uništena je i – šta da radimo? Ali ono u šta i dalje silno verujem jeste sam koncept ideje o humanijem društvu. I od te ideje još uvek ne mogu da odustanem… Po mom mišljenju, koncept jugoslovenstva je bio baziran na prepoznavanju sličnosti i poštovanju različitosti. Uostalom, odrastao sam u kući u kojoj su se za Uskrs farbala jaja, a za Bajram pekle baklave. Eto, to mi fali! I osećam snažnu potrebu da se negde ukorenim. Ali i dalje ne znam gde.

Pa, niste uzalud – Odisej.

Odisej je lutao, ali je znao da će da se, ako se jednoga dana zaista vrati, ipak vratiti u zemlju iz koje otišao.

Hoćete da kažete da ste zapravo Odisej bez Itake?

Ma!… Njujork jeste moj dom; tu živi moja porodica, tu se i dalje farbaju jaja i peku baklave… U Beogradu, u porodici u kojoj su moji roditelji pripadali različitim kulturama, nacijama i verama, to je bilo normalno. Moj otac, Bekim Fehmiu, u svojoj autobiografskoj knjizi Blistavo i strašno, piše o svom ocu i majci koji su ga učili da nikada sebi ne sme da dozvoli da ga nešto što je doživeo, čuo ili video učini toliko ljutim da kroz to iskustvo posmatra druge ljude; da ne generalizuje, da se čuva predrasuda. Učili su ga da nema loših naroda; ima loših ljudi… Eto, tome su i mene učili moji roditelji. Iako sam, još kao dečak, shvatao da sam drugačiji…

Kako ste to shvatili?

Pre svega, zovem se drugačije. Ali, da me pogrešno ne razumete: lepih iskustava i doživljaja imao sam neuporedivo više od onih ružnih koji nisu vredni pomena.

U knjizi koju ste spomenuli, Bekim Fehmiu kaže kako je, kada se rodio vaš mlađi brat Hedon, osjetio grižu savjesti zbog toga što je tokom vašeg odrastanja često bio odsutan, što je mnogo toga propustio; nije, kaže, želeo da mu se isto ponovi i sa mlađim sinom.

Bekim je očigledno to na taj način doživljavao. Međutim, moram da priznam da sam se, kao dete, prilično dobro osećao kada bi moj otac odlazio na svoja duga snimanja. Hedon i ja bismo tada ostajali sa majkom (glumica Branka Petrić, prim. aut.) sa kojom smo, logično, lakše izlazili na kraj… Čim bi se vratio, Bekim je znao da se pojavi u školskom dvorištu, da popriča sa nama, šutne loptu, dve… Sećam se da je mojim drugovima posvećivao više pažnje nego meni, prema njima se ponašao kao da su odrasli. Dopadalo mi se to što nas je uvažavao, što je pokazivao da nas poštuje. Iako smo, naravno, bili samo musavi dečaci od desetak godina. U svakom slučaju, osećali smo se veoma važnima. Najzad, i devojčice bi nas posmatrale na drugačiji način… Jer, izvinite, kada Munižaba svrati u školsko dvorište… To vam je isto kao da se pojavio Valter, Prle ili Tihi… Bekim je, uostalom, uvek znao sa decom, sa mladim ljudima.

Sa druge strane, Bekim je zaista bio prisutniji tokom Hedonovog odrastanja. Iako je, verujem, bez obzira na to, moj brat, nažalost, imao manje sreće od mene: budući rođen 1975, Hedon je verovatno osećao kako je osamdesetih naš otac počinjao da brine, da intenzivno razmišlja o tome šta će se uskoro dogoditi sa Jugoslavijom, sa njegovom porodicom na Kosovu, sa nama… Zato su, za razliku od mojih, Hedonove najnežnije godine protekle u teškoj atmosferi, pošto mom ocu očito nije polazilo za rukom da sakrije sopstvenu muku i da ga u tom smislu zaštiti.

Tih godina ste spremali prijemni ispit za glumu na beogradskom Fakultetu dramskih umjetnosti?

Jesam. Prijemni sam položio 1987.

Šta ste spremali?

„Svakidašnju jadikovku“ Tina Ujevića, Brešanovog Hamleta u Mrduši Donjoj, Ludi od ljubavi Sema Šeparda…

Ocu ste pokazali šta ste spremili?

Jednom…

„Dobro je“, rekao je.

Sećam se, dao mi je i nekoliko sugestija, a onda rekao kako bi voleo da me još jednom vidi. Nisam mu ponovo pokazao…

Zašto?

Zato što mi je to njegovo škrto „dobro“ bilo dovoljno. Pored toga, plašio sam se da bih mu, ako ponovim, dao mogućnost za nove primedbe. Što nisam želeo. Uostalom, suviše sam bio blizu prijemnom ispitu. Nastavio sam da radim sam i – položio.

Prilikom izbora profesije ste razmišljali o tome da su vam roditelji uspješni i poznati glumci i da će vas, budući da ste izabrali istu profesiju, ljudi neminovno upoređivati sa njima?

U našoj porodici se sve događalo nekako po fazama. Naime, kada je karijera mog oca išla uzlaznom putanjom i bila na vrhuncu, moja majka je bila tu da ga podrži, ali i da bude sa nama; u godinama kada je Bekim manje radio, Branka je počela da doživljava uspehe u pozorištu, u predstavama od kojih će većina ostati zabeležena u antologijama jugoslovenskog teatra. Tih godina sam bio u prilici da posmatram kako moj otac, pritisnut brigom, kreće da pokazuje prve znake umora i nedostatka vere u lekovitost svoje profesije, ali i kako njegovo glumačko biće ipak nastavlja da živi kroz Branku, kroz njene pozorišne uspehe…

Radovao se tim uspjesima?

Radovao. Sećam se, prisustvovali smo premijeri predstave Sumrak, koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao poljski reditelj Jerži Jarocki i u kojoj je Branka zaista ostvarila jednu od uloga koja će sigurno biti prekretnica u njenoj karijeri; nakon završetka, moj otac je vikao iz publike: „Bravo! Bravo!“ Hoću da kažem da je, u tom smislu, Bekimovo lagano glumačko gašenje u stvari bilo olakšano Brankinim uspesima i njenim neprekinutim pozorišnim životom.

I, kada me pitate da li sam razmišljao o tome da bi me uspešna karijera roditelja na neki način mogla poklopiti kao glumca, podsetiću vas da sam Akademiju upisao nekoliko meseci pošto će se moj otac, u znak protesta protiv antialbanske propagande, u predstavi JDP-a, Gospođa Kolontajn, zauvek oprostiti od glume.

Vaša majka, gospođa Branka Petrić je jednom rekla kako niko od vas nije vjerovao da će se Bekim Fehmiu zaista povući, ali da ste, kada se to već dogodilo, tu odluku svi prećutno podržali.

Ta odluka nije došla odjednom. Dolazila je polako; kuvala se… I ne bih rekao da smo ga u tome podržali; naprotiv: smatrali smo i želeli da nastavi da radi, sve se i nadajući da će ipak pogaziti reč. Ali nije.

Gledate li sebe na filmu?

Gledam. Svoj film kao i svaki drugi. Dakle, interesuje me, pogledam jednom i, kada prođe neko vreme, možda i drugi put. I tačno znam kada ne valja. U tom smislu, čini mi se da sam dosta objektivan gledalac.

Ali, da se još jednom vratimo na Bekima: bio je veliki glumac i skroman čovek. Ako je i bio svestan svoje glumačke snage, na nju nikada nije računao… Jovan Ćirilov je jednom napisao kako je moj otac, bez obzira na svoj dar i izgled, uvek mnogo radio…

Da li je?

Jeste. Naprosto, bio je – radnik. I ta činjenica može da bude veoma ohrabrujuća za mladog čoveka koji tek kreće da se bavi glumom i koji, u suštini, nije sasvim siguran ima li za taj posao bilo kakvog dara.

„Rad čini devedeset pet procenata glumačkog uspeha“, ponavljao mi je, „talenat tek pet.“

Verovao sam mu.

Sećam se da je onoga dana kada sam mu pokazao šta sam spremao za prijemni ispit, moj otac pokušao da mi objasni kako glumački posao uglavnom zavisi od drugoga.

„Ako si već odlučio da budeš glumac, moraš da znaš da nikada nećeš imati potpunu kontrolu nad onim sto radiš. Kvalitet tvoga rada će uvek zavisiti od drugih: montažera, reditelja, producenata… Razmisli! Mogao bi da budeš slikar, budi pesnik, budi pisac“, rekao mi je.

Iako sam se trudio da razumem šta je hteo da mi kaže, to mi je postalo jasno tek u drugoj fazi bavljenja glumom. Naročito filmom. Da sam ga tada razumeo, možda bih odlučio da se bavim nekim drugim poslom.

Danas se i bavite drugim poslom.

Bavim, tačno je. Ali, nisam na to mislio.

Na šta ste mislili?

Mislio sam da bih se sigurno bavio poslom koji ima veze sa umetnošću – filmom ili pozorištem – i to onim koji bi mi, u umetničkom smislu, otvorio mogućnost veće nezavisnosti. Jer, kao glumac, čovek je zaista u potpunoj milosti drugih.

Je li vam danas žao što ste izabrali glumu?

Nije. Gluma je najlepši posao na svetu… Doduše, zanimaju me i druge stvari. Radoznao sam… Nadam se da ću imati prilike da se u nekima od njih i oprobam.

Na vijest o smrti Bekima Fehmiua, vaš brat, Hedon Femiu, rekao je da ga nije iznenadio način na koji je vaš otac otišao. „Živio je i otišao kao samuraj„, rekao je. A vas, je li vas iznenadio?

Nije. Iako na to nisam obraćao pažnju, Bekim je o tome više puta govorio.

Zašto niste obraćali pažnju?

Naprosto, nisam ga ozbiljno shvatao… U njegovom odlasku je bilo nečeg oslobađajućeg; pre svega za njega, a onda i za nas… Znate, često mislim kako se svi nekako plašimo da budemo to što jesmo, da život živimo onako kako mislimo da bi trebalo… Nasuprot tome, moj se otac nije plašio ni da živi ni da umre onako kako je želeo… Na kraju, bio sam iznenađen reakcijama ljudi sa prostora bivše Jugoslavije na vest o smrti mog oca. Toliko telegrama saučešća… Donosili su ih u plastičnim kesama…

Kasnije sam se pitao: kakvi smo to ljudi ako nam je potrebno da neko umre da bismo shvatili da je nešto što je taj čovek radio bilo dobro…

Kakvi smo?

Uplašeni! Uplašeni smo da budemo ono što jesmo, da nam se čuje glas, da ostanemo u manjini; uplašeni smo da bi nas mogli proglasiti izdajnicima, da bi nam život mogao postati gori nego što jeste… Strah je grozna stvar! A čovekom koji se boji je najlakše manipulisati…

Ali, zašto vi i ja toliko razgovaramo o Bekimu?

Zašto, šta mislite?

Zato što je bio poslednji zajednički imenitelj Srba i Albanaca? Zato što su posle njega ostale samo naše različitosti, a nestale sličnosti? Pa, upravo su ti brojni telegram, te divne, divne reči dokaz da, ma koliko se inače tome protivili, imamo toliko zajedničkog. Internet forumi su bili prepuni komentara identične sadržine i sa albanske i sa srpske strane… Toliko puta se osećamo odgovornim i za nešto za šta nismo direktno krivi. I dobro je što je tako. Jer, mogao bih da pretpostavim da su svi ti dobri ljudi koji su se javili osetili ne krivicu, nego neku vrstu odgovornosti zbog Bekimovog odlaska.

U kom smislu?

U tom smislu da su prepoznali sopstveni strah koji ih je mnogo puta sprečio da urade nešto ili da se makar glasno izjasne protiv bezumlja nacionalizma čiji smo, nažalost, i dalje taoci… Boraveći ovih dana u Sarajevu, posetio sam izložbu o Srebrenici i osetio se odgovornim za taj stravičan zločin koji je počinjen u ime jednog od naroda kojima pripadam. I, gledajući ste strašne slike, dobio sam potrebu da kleknem i za oprost molim svaku majku, suprugu ili sestru koja je ostala bez svojih najmilijih. Ali, da ne bude zabune: osećam istu potrebu i prema svakoj srpskoj, hrvatskoj i albanskoj majci; svakome ko je u tim užasnim ratovima izgubio nekog, izgubio dom. Iako sam od tog rata pobegao što sam dalje mogao, moja ljudska i građanska dužnost je da preuzmem deo odgovornosti za zločine koji su u ime naroda kojima pripadam počinjeni. Čak i ako „druga strana“ to ne čini. Dakle, molim za oprost! Sve!

Na festivalu u Sarajevu, Melina Pota, koscenarista filma Krugovi Srdana Golubovića, upoznala me je sa Radetom Aleksićem, ocem Srđana Aleksića, mladića o čijem ljudskom i herojskom činu govori Srdanov film. Srđan je svirepo ubijen pošto je spasao život Muslimanu koga su srpski vojnici krvnički batinali. Stajao sam pred njegovim ocem i osećao se bedno i bezvredno; pomalo kriv sto sam živ.

Da li je otac Srđana Aleksića primijetio vašu nelagodu?

Ne znam… Pružio mi je ruku, izgovorio nekoliko lepih reči o mom ocu, o Bekimu… Zahvalio sam se i pobegao da uzmem parče bureka. Dok sam stajao u redu za burek, shvatio sam da, uprkos nelagodi koju sam osećao, ipak moram da se vratim, da odem do Radeta Aleksića i zamolim ga za oproštaj. Za oproštaj što nas nije bilo više hrabrih kakav je bio njegov sin.

I, moram da vam kažem: pre nego što je objavljena, razmišljao sam da, kao neku vrstu pogovora drugom delu knjige Blistavo i strašno – u kojoj, uzgred, moj otac opisuje ono što se događalo do 1989 – dodam pismo koje je, iste godine, iz Prištine Bekim svojom rukom napisao mojoj majci. Ipak, na kraju smo odlučili da to ne uradimo…

Zbog čega?

Plašili smo se da to pismo ne bude pogrešno protumačeno… Inače, tih se godina moj otac mnogo bolje osećao kada god bi bio sa svojima u Prištini. Pretpostavljam da je na taj način imao sa kim da podeli muku i teskobu koju je, onako sam, osećao u Beogradu. U Prištini su ga razumeli, znali o čemu govori. Pored toga, ogorčen načinom na koji su u javnosti tretirani njegovi sunarodnici, očito mu je bilo lakše kada im je bio i fizički bliže; hteo je da podeli njihove strahove i tugu.

Sve u svemu, Bekim Branki u početku piše o radosti susreta sa sestrama, o porodici u Prištini, o tome kako provodi dane… E, onda ta dugogodišnja muka polako izlazi na površinu.

„Da li je moguće“, pita je, „da srpski narod ne vidi kako ga pozivaju na klanje sopstvene dece?!“

To je napisao 1989. I danas, skoro 25 godina nakon tog pisma, nakon svih ratova i srušenih gradova, mi se i dalje mrzimo. A ja se molim da budemo makar malo hrabri kao Srđan Aleksić, svi zajedno.

Šta ste od svega toga vidjeli? Kada ste odlučili da odete iz zemlje? Kada ste rekli – e, sada je dosta?

U martu, aprilu 1992. krenuli su da mi stižu prvi pozivi za mobilizaciju. Ubrzo sam otišao kod drugova u Njujork.

Prije toga ste radili predstavu Zapali me, koja je izašla u februaru 1992… Vukovar je već bio sravnjen sa zemljom…

Da, to je tačno. U Beogradskom dramskom pozorištu se istovremeno spremala i Staklena menažerija sa Merimom Isaković i Žarkom Lauševićem. Borka Pavićević je u programu predstava napisala kako su rađene u vreme dok je Jugoslovenska narodna armija Vukovar sravnjivala sa zemljom. Sarajevo još nije gorelo, pa su na premijere BDP-a stizali naši prijatelji i kolege… Jednu od glavnih uloga u Zapali me igrao je Haris Burina, koji je u to vreme živeo u Beogradu.

Dok ga nisu otjerali.

Oterali su ga… Sećam se da su na račun Beogradskog dramskog pozorišta, umetničke direktorke Borke Pavićević i dela ansambla stizale primedbe da, umesto srpskih, mnogo češće igramo komade američkih autora. Beogradsko dramsko je, inače, tih godina bilo interesantno i šaroliko pozorište: na jednoj strani Borka Pavićević, koja je pokušavala da se i repertoarskim konceptom i izborom autora odupre nacionalističkom divljanju; istovremeno, u pozorištu ste imali male birokrate, partijske aparatčike koji su izgledali i ponašali se kao fašisti iz Bertolučijevog Dvadesetog veka. Oni su, recimo, na pozorišnoj oglasnoj tabli pisali nekakve sulude proteste, pitali se „dokle će Šiptari da igraju u našim pozorištima“ i slične gluposti…

Počeli ste da mi pričate kako ste, bježeći od mobilizacije, otišli u Njujork.

Eh, da… U Njujorku se nisam dugo zadržao; vratio sam se posle samo nedelju dana i to zato što mi je producent predstave Zapali me, obezbedio potvrdu da me, vratim li se u Beograd, vojska više neće uznemiravati. Bio sam slobodan, mislio sam; požurio sam da se vratim u Beograd. Pored toga, iskreno, nije mi se ni ostajalo u Americi.

Vrativši se u Beograd, završio sam u kasarni na Zvezdari, gde su mi objasnili da me dobijena potvrda ne može sačuvati; naprosto, nije vredela. Sećam se i da su neki veoma ljuti oficiri urlali i pretili mi besno. Na kraju su ipak morali da me puste uz upozorenje da ne smem da napuštam Beograd. Sve vreme mi nije bilo jasno protiv koga je to trebalo da ratujem. Na koga da pucam?

Jedno vreme me nisu dirali, ali mi je, godinu i po dana kasnije, stigao novi poziv za vojnu vežbu… Više se nisam dobro osećao na sceni… U Bosni je besneo rat… Spakovao sam se i otišao u Ameriku. Uskoro je stigla i Snežana…

U početku nam je veoma prijao boravak u mirnoj i uređenoj sredini.

Šta ste radili tih prvih godina, čime ste se bavili?

Porodica nam je očigledno bila važnija od pošto-poto bavljenja glumom. Doduše, kako je vreme prolazilo, naš posao je sve više počinjao da nam nedostaje. Na kraju, zbog toga smo se 1999. sa Kejp Koda preselili u Njujork.

Kada ste se prvi put posle 1993. vratili glumi?

Prvi komad sam igrao 2000, u Americi; onda su došle jedna ili dve televizijske serije, pa film, pa još jedna predstava; na kraju, poziv sarajevskog reditelja Benjamina Filipovića da radim Dobro uštimovane mrtvace. Onda smo u Beogradu, u Beogradskom dramskom pozorištu 2004. postavili Diplomca, 2005. sam snimio Sutra ujutro, Olega Novkovića. Poslednje što sam radio bila je Ustanička ulica… A između svega – pekara.

U Njujorku ste naučili da mijesite hleb?

Tamo… Ostvarilo se ono što mi moj otac celog života ponavljao, a što je, još kao dečak, slušao od svog oca, mog dede: ma čime da se inače bavi, svaki čovek bi trebalo da u rukama ima i neki zanat… Mogu da vam kažem da poslu u pekari prilazim sa ogromnim poštovanjem. Jer, hleb je… Šta je hleb? Brašno, voda i so; istovremeno, hleb je nešto duboko vezano za opstanak ljudske vrste; deo svake civilizacije, simbol ljudskog preživljavanja… Pored toga, u pravljenju hleba nema ničeg pretencioznog.

Kako pravite hleb?

Imperativ je napraviti hleb koji će biti različit ili bolji od drugoga koji se pravi od potpuno istih tih sastojaka. Život je, kažu, stvar ukusa, što bi se moglo primeniti na mnogo čega, pa i na način na koji pravimo hleb. Dakle, idem za svojim ukusom, za ukusom sopstvenog detinjstva.

Dakle, kao i svi majstori, ipak nećete da otkrijete kako pravite hleb?

Otkriću deo: radimo onako kako se to nekada radilo. Dakle, ignorišući tehnološki razvoj, vraćamo se u vreme od pre pedeset, stotinu, dve stotine godina. Za neke od hlebova, recimo, ne koristimo kvasac, tako da je vreme potrebno za dobijanje takvog proizvoda neuporedivo duže od onog koje utrošite praveći ga na način na koji ga danas pravi većina pekara. A u Americi vam je sve fast, sve je brzo… E, mi radimo nešto što ne samo da nije brzo, nego je extremely slow. I moram da kažem da u toj sporosti uživamo… Pored toga, ono što me u procesu nastanka hleba dodatno uzbuđuje je to što, ako radite na ovaj način, nemate nikakvih garancija da će sledeći proizvod biti kao prethodni. Jer, proces narastanja hleba gotovo da ne možete da kontrolišete. Možete ga donekle predvideti; ali, testu ne možete da narediti bilo šta. Što je slično glumačkom poslu u pozorištu: niste sigurni da ćete lik koji tumačite svake noći odigrati jednako dobro. I u tome ima nečeg veoma uzbudljivog. Naravno, velika je sreća da možemo da živimo od posla na koji smo stvarno ponosni.

Što znači da ste uspješni?

Znam samo da smo zadovoljni… Odlučili smo da se okušamo – ne znam bolju reč – u samom vrhu, gde su kriterijumi veoma visoki. I, eto, nekako uspevamo. Držimo se: svojim hlebom snabdevamo najbolje njujorške restorane. Ali, znate li šta smatram najvećim uspehom našeg posla u Njujorku? To što zaposleni kod nas u pekari imaju stalno radno mesto, dostojanstvene uslove za rad i što su u mogućnosti da od toga što zarade izdržavaju svoje porodice. To je uspeh! Ako čoveku pođe za rukom da izgradi svoj mali svet u kome funkcionišu vrednosti u koje kao biće veruje, e, onda takav čovek možda može da kaže da je zadovoljan onim što je postigao. A mi smo, kažem, uspeli da u jednom surovom kapitalističkom društvu izgradimo sistem u kome najpre vodimo računa o čoveku, a tek onda o profitu.

Na koji način?

U Americi, recimo, ne postoji zakon koji vas kao poslodavca obavezuje da svojim zaposlenima obezbedite zdravstveno osiguranje. Uprkos tome, kao firma koja je u to vreme postojala svega dve, tri godine, uspeli smo da svim svojim radnicima tako nešto obezbedimo. Takođe, u SAD nemate zakon kojim se poslodavac obavezuje na više od sedam dana plaćenog godišnjeg odmora; u našoj pekari, zaposleni imaju godišnje odmore kao što smo ih mi nekad imali u bivšoj Jugoslaviji.

Hoćete da kažete da ste zapravo u taj ozbiljan kapitalistički sistem ubacili Titovo socijalističko samoupravljanje?

Socijalističko da, samoupravljanje ne. Ali, to je deo nas; to smo mi. Sami smo bezbroj puta bili u teškoj situaciji, bez novca i dobro pamtimo one koji su nam pomogli kada nam je bilo najteže. U tom smislu, ako bi nam neko od radnika došao i rekao da, recimo, nema novca za avionsku kartu do mesta odakle potiče i gde mora da stigne jer mu je, na primer, majka bolesna, pomogli smo kada smo god mogli. Dešavalo nam se da nas ispred kancelarije čeka red ljudi sa sličnim zahtevima. I, kada smo pozvali glavnog menadžera, Davida, da ga pitamo o čemu se radi, samo je slegnuo ramenima.

„Znam“, kaže, „ali, vi ste nas tome naučili.“

Većina zaposlenih dolazi iz bivše Jugoslavije ili…?

Ne. Nekoliko njih je iz bivše Jugoslavije; ostali su iz Centralne i Južne Amerike i iz Afrike. Jedan od naših glavnih menadžera – pomenuti David – došao je u Ameriku tako što je meksičku granicu prešao sakriven u rezervoaru kamiona u kome je ostao sedamdeset i dva sata. I kada takav čovek dobije posao u uslovima koji su ljudski, koji mu ne gaze dostojanstvo, onda je valjda logično da vas doživljava kao nekoga ko mu je promeno život. Naš David je, u međuvremenu, dobio državljanstvo, papire, može da izdržava porodicu… I to je naše zadovoljstvo. To nas čini srećnima.