Odlazak svoga saradnika i prijatelja Đorđa Stojanovića doživeo sam kao nestanak jedne profesije – Knjižar sa velikim K. Za nas koji se bavimo izdavanjem knjiga Đorđev odlazak se dogodio u vreme kad mu nije vreme, pa mi nalikuje potonuću velike lađe smisla. O istoriji posla knjižar kao majstorstva kod nas su napisane dve knjige – jedna je o Geci Konu, a druga o Đorđu. Ali knjiga o Đorđu (Magla, Škart, Beograd-Beč, 1998) je više nego knjiga. U stvari, to je manje knjiga, a više pohvala odnosu jednog čoveka prema knjizi, sa važnom napomenom da je Đorđe bio različit čovek. Kada ti on proda knjigu, to je pouzdan znak da si izdavač. Kada knjiga izađe ispod njegove ruke, znaj da nije u pitanju ni rođendan, ni krsna slava, niti propaganda ili pozdrav-iz-vrnjačke-banje itd. Ta knjiga ide pravo na univerzitete nečijeg života. Ona odlazi da se vrati vašim duhovnim naslednicima. Đorđe nije samo prodavao knjige; on ih je slao da kruže. Imao je tako laku ruku, pa su knjige koje smo izdavali letele tamo i ovamo. On je od svake knjige i od svakog pisca umeo da stvori „hemingveja“, dakle „pokretni praznik“. Toliko je bio u tom stvaralaštvu i praznovanju da nije imao vremena da piše knjige. A bio bi – potpisujem – moćan pisac. Jer je Đorđe imao – filing.
Obrazovanom, duhovitom i spremnom ubeđen sam da bi mu trebalo manje vremena da napiše knjigu nego da je donese, prenese, doda i proda. Njegova ideja je bila – kao ideja onog čudesnog francuskog izdavača i knjižara Žozea Kortija – da se svaka knjiga proda: neka za 25 dana, a neka za 25 godina. Kakav optimizam i poverenje u svet! Neko će reći: dobro, knjiga je roba. Ali ozbiljni ljudi ne kupuju robu od svakoga. Đorđe je toj „robi“ dodavao nešto plus. Kada kod njega kupiš knjigu, dobiješ i malu dozu odvažnosti. A kada poneseš taj blesak odvažnosti, onda stvaraš kulturu. Dobar trik, zar ne?!
Ovde gde mi danas živimo izgubili smo predstavu o knjižarima, knjižarama i knjižnicama. A knjige vise nad našim glavama kao ostaci naše nemoći i nečije opomene. A Đorđa nema-i-nema… Opet magla.
