foto: iz „crnjanski, dokumentarna biografija“, radovan popović
"Iako tvorac samo jedne nevelike zbirke stihova, koja u odnosu na romansijersko i prozno delo ovog pisca – (baš kao i u nekoj njegovoj mikelanđelovskoj opsesiji) – deluje kao David prema Golijatu, malo je onih koji nestanak Miloša Crnjanskog nisu osetili kao odlazak pesnika. Sve čega se takao Andrić, postajalo je bol. Od dodira Crnjanskog, sve se pretvaralo u poeziju"
Poslednjeg dana novembra 1977. godine krenuo je Miloš Crnjanski u svoju poslednju seobu sa koje se neće nikada više vratiti.
Ko zna – kao da na moje izgovorene reči čujem ovaj sumatraistički ili banatsko-šeretski eho iz samog srca njegove literature, koja nikada ništa nije tvrdila, koja je samo slutila i u kojoj je sve bilo moguće. Uostalom, bili smo svedoci da je već jednom bio oglašen za mrtvog pesnika, a onda je on nas, a ne mi njega, zatrpao… sa nekoliko hiljada novih stranica koje su tako vidno izmenile kartu čitave naše književnosti (Druga knjiga Seoba, Kod Hiperborejaca, Roman o Londonu, Komentari, Lament nad Beogradom).
Ovog puta, nažalost, činjenicu o njegovom definitivnom odlasku ne može da zaodene u prividno ruho nijedan od ovakvih ili sličnih paradoksa, kojima je u tako neizmernom broju obilovala njegova literatura podjednako kao i njegov život – i njihova zajednička sudbina među nama.
Tek odlaskom Miloša Crnjanskog jasnije sagledavamo sav udes koji je u poslednje dve godine zadesio modernu srpsku literaturu, a on je težak i dvostruk: posle Ive Andrića, pao je i drugi, poslednji njen stub, držač.
Sam Ivo Andrić – sećajući se nove literarne atmosfere iz vremena oko 1918. godine – pričao je kako se sa grupom mladih ljudi od pera i umetnosti, koji su tek počinjali, često nalazio u bašti sarajevskog hotela „Evropa“, iz jednog jedinog razloga da bi posmatrali naočitu i dostojanstvenu figuru pesnika Veljka Petrovića, koji je tu, u to vreme, svakodnevno sedeo. Ali, nešto sasvim novo i dotad neviđeno u literaturi na našem jeziku, što ih je duhovno plenilo i zavodilo, bio je za sve njih i za njega, nevidljivi Miloš Crnjanski, preokrenuo je svoju bosansku priču Andrić.
Šta se sve nije izdogađalo, u literaturi i u društvu, za nove tri decenije koje su usledile iza ove, daleke 1918. godine!
Prošao je čak i jedan novi, veliki rat.
A onda se pored ostalog desilo i nešto vrlo nalik onome što je ispričao Andrić, samo u sasvim izmenjenoj literarnoj atmosferi i sa drugim mladim ljudima koji su se takođe nalazili na pragu iste, ove umetnosti. Popriličan je broj onih – sad već dobro poznatih pesnika i pisaca, slikara i glumaca – koji su se poslednje noći jednog oktobra, čuvenih pedesetih godina, zatekli po običaju u beogradskoj kafani „Tri šešira“. Kako je prošla ponoć, a time otpočeo i novembar, jedan uozbiljeni, povišeni glas, među nama, začuo se i u istome trenutku usamio, kao da je presekao duh kafane: „Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu… Pijem u slavu pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habsburške dinastije…“
Nije bilo gotovo nijednog među nama koji se posle ovih poznatih reči nije digao sa svog mesta, da makar jednom rečenicom ili bar nekom spregom ne upotpuni Apoteozu, stari, nezaboravni tekst Miloša Crnjanskog.
Zatim su kroz kafanu, dugo, do u zoru, iz svih uglova, odjekivali stihovi istoga pesnika.
Bila je to apoteoza Milošu Crnjanskom, novembra prvog, iz jedne od godina naše mladosti.
Nijedne njegove knjige, međutim, nije u tim godinama bilo nigde, ni od korova, a i sam pesnik bio je opet nevidljiv, ovog puta u tuđini. Sve što se izgovaralo iz Crnjanskog, čak i proza, kazivalo se naizust.
Ko zna iz kakvih je sve izvora bilo spontano naučena ili poluupamćena ova rasuta i skrivena književnost – pisca koga od nas gotovo niko nije ni video i koga su svi različito zamišljali. Uglavnom, prema jednoj fotografiji iz mladog doba, sa jakim, maltene bolesnim sjajem u očima, a najviše – slobodno, po samoj poeziji.
Apoteoza (starogrčki: άποθέωσις, latinski: ăpŏthĕōsis), termin kojim se označava uzdizanje čoveka među bogove
Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi
—Ivo Andrić
Ponoć je prošla, i počeo je 1. novembar, 2016. Ni bogova ni molitava, ni znanja o životu, ali nekako sam, ima tome više od trideset godina, još kada sam prvi put uzeo u ruke i u dahu iščitao zbirku pesama Miloša Crnjanskog, znao da je novembar prvi 916. bio strašan, sudbonosan dan koji je odredio pesnika.
Zvala se Lirika, bila je džepnog formata, belih, tvrdih, jednostavnih a nekako dostojanstvenih korica; nevelika, kakav je bio i pesnički opus Crnjanskog. Pa opet, u ono doba kada se o životu još sudi na osnovu tuđih, a ne svojih iskustava, ali se negde u dubini oseća da će to o čemu pesnik piše jednom neminovno doći, čudo je kakav oslonac stvara nekoliko strana stihova i to što je neko umeo da pretoči u reči ono o čemu se u doba ranih jada samo sluti.
I bilo je posle onoga o čemu je pesnik pisao, ljubavi, tuge, melanholije, očaja izgnanika, ali je iz Lirike, uz stihove, ostao i pogovor Stevana Raičkovića o Crnjanskom, dubok i moćan, kakav samo pesnik koji zna može da napiše o drugom pesniku. A iz tog pogovora najdublje urezan deo o novembru prvom 916, „kada su streljali generalštabnog kaplara Proku Naturalova u jednoj veneričnoj bolnici dične Habsburške monarhije“, i pijanoj noći u Skadarliji pedesetih godina, u kojoj se neko setio Apoteoze Miloša Crnjanskog. I kao udar groma shvatanje kako se neko iz krvavog blata uzdiže među bogove, rečima onoga ko zna i razume; i, mnogo kasnije, tuga što su nebrojeni koji su zaslužili božanske visine ostali bezimeni u novim krvavim blatištima.
Uz one datume kolektivne traume kada se svako seti gde je bio i šta je radio tog dana (četvrti maj, dvadeset četvrti mart, jedanaesti septembar, dvanaesti mart…), u ličnoj istoriji je, čudan i usamljen, svaki prvi dan novembra kopao iznutra i tražio da ga se setim.
Uzeo sam ponovo Liriku u ruke ovih dana i pročitao da je Miloš Crnjanski umro poslednjeg dana novembra 1977. U ovo doba sledeće godine mnogi će pričati o
Crnjanskom, ali nekako ide setiti se Proke Naturalova novembra prvog 2016.
Miloš Crnjanski
Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!
Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim, i ja.
Prospem li vino po belom vašem čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg po žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog, Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.
Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.
Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade Bečkog ćesara, koga su streljali 916, novembra prvog.
Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegova vrata. Ovu čašu u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu velikoj selendri Kekendi, o kojoj nam je pričao da je najlepša varoš na svetu.
Čašu u slavu banaćanskog rata, čašu generalštabnom kaplaru, koga su streljali u štabu banaćanske divizije, u jednoj veneričnoj bolnici slavne habzburške dinastije.
Ovu čašu banaćanskoj diviziji, koja će izići sva pogrbljena od najgadnijih bolesti, pred Obilića, sa veselim smehom i bezbrižnim urlikom, punim smeha. Čašu banaćanskoj diviziji.
Gospodo, u slavu druga mog, koga su streljali u jednoj veneričnoj bolnici.
Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kružile krilatice, a po ulicama su se lepršale novine, pobedonosno, nad lišćem žutim, poletelim, pa klonulim.
U slavu izmučenih šajkača zarobljenika što su ležali oko plotova nabijenih žicama, trnovitim i oštrim. U slavu plotova visokih, koji su krili sraman i stidan štab banaćanske divizije, od sveta i grada. U slavu plotova nabijenih žicama, pod kojima su stojale straže počasne, sa batinom, sve u slavu svetle banaćanske divizije. U slavu njenog generalštabnog kaplara, Proke Naturalova, plemenitog fon Kekenda, koji je bio prošao bolnicu za oči, za trahom, za bolesna usta, za bolesni stomak, za bolesna pluća, za bolesne noge, za gluve uši, i Ludnicu.
Pijem u slavu kotlova čađavih u kojima su vrile pomije koje su jeli kad zvona zazvone podne. Pijem u slavu jednog jesenjeg dana i jedne venerične bolnice. Stideo bih se da je moja zdravica prva, ponosim se da sam poslednji.
Pijem u slavu daščara punih stenica, nad glavama njinim; nažalost ne znam da vam ih opišem, gospodo. One nisu zidane u hladnom mermeru, kao crkve, nisu barok, ni rokoko, ni renesans, ni gotika, ni ampir. One su duge i pune postelja, lepo poređanih, kao grobovi vojnički, koje su naše dame okitile hrizantemama, gospodo.
Pijem u slavu njihovih malih prozorčića i u slavu lekara, belih, i ugojenih, koji su im dolazili, odeveni u belo, kao žene. Gospodo, u slavu njihovih postelja, sramnih, punih crvenih, krvavih, mrlja, koje ne mogu da opišem, jer nisu ličile na ruže avinjonske.
Gospodo, ovu čašu onima što su ležali na tim posteljama, što nisu bile čiste kao postelje naše, bračne. Ovu čašu onima što su se previjali na tim posteljama, od muka. Mladićima kršnim i lepim koji su mirisali na jodoform, na miris što liči na maskot, koji rado upotrebljavaju naše dame. Ovu čašu mladićima što su ležali na tim posteljama i pisali pisma u Banat i pitali: da li je žito niklo?
Pijem još jednom šupama dernim i smradnim i mračnim, opkoljenim visokim plotovima, nabijenim žicama trnovitim, u kojima su, noću, bludele strašne, pogurene senke. Pijem u slavu puka Banaćana, koji behu verne sluge Bečkog ćesara. U slavu kola Banaćana, što se tu igralo oko stolova na koje su ih bacali i sekli. Sekli nemilice, noževima strašnim, što su zadirali duboko, i besno, ali nisu mogli da iseku ni jedan jauk, iz tela njihovog, punog rana, okuženog, žutog, grobnog, jadnog. Pijem u slavu kola Banaćana.
Nek se u mom vinu, što ga evo prosipam pijan, na vaš beo čaršav, zatrese sila očajne radosti, i stida, zatrese kolo uz besne poskočice. Gospodo, jednu čašu poskočici druga mog. „Drž’ se, seko, za kajiš, evo tociljajka!“ Jednu čašu poskočicama pre smrti. Nek se u mom vinu zgrče bolna lica, strašne glave ludih mučenika, i zaori kolo Banaćana, što će pogureni, puni smeha, izići pred Miloša.
Pijem u slavu ritavih pešaka, najboljih pešaka dične habzburške dinastije, što nisu koračali po bojištu, nego igrali kolo u jednoj veneričnoj bolnici.
Pijem u slavu generalštabnog kaplara, koji je komandovao, slavno, vojsku bolesti, svakojakih, po Banatu. Jednu čašu u slavu rumenih ruža, što su počele da cvetaju na usnama slavnih pešaka slavne vojske Habzburga.
Pijem u slavu smeha Banaćana koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana. Bataljona Banaćana, što su puni smeha, sa veselom pesmom, opkoljeni stražom, marširali u bolnice. U slavu smeha Banaćana, koji je lagan kao i kolo njino, ali oštriji od jatagana.
Dajte mi čašu da napijem praznicima.
Da napijem nedelji, kad se zvona oglase i kad Sunce grane. Da napijem ženama što stajahu nedeljom, pred kapijama. Belom kruhu i vrućoj pogači, zveketu dukata i svilenoj, devojačkoj marami. Devojci koja se nije plašila i nije se gadila rana, nego je zagrlila brata. Ovu čašu ženama koje nisu prezirale gnojne karanfile na usnama Banaćana, zanemelim od stida i besa. Čašu kapijama, u nedelju, kad zvona zvone i dolaze žene, seljanke. Mirisu rublja ženskog i belog kruha, iz kojeg ćarlija bogatstvo banatskog žita i smeha Banaćana, koji je tvrđi od kamena.
Ovu čašu onoj ženi što je dopratila muža i nasmešila se jednim osmehom koji ne mogu da vam opišem, gospodo, jer ne liči na osmeh Đokonde. Ovu čašu ženama što mirišu na žito.
Nek ovo vino, što evo prosipam, zarumeni lepše nego one rane na braći njihovoj, što su bili viši nego kose, tvrđi nego motika i veseliji nego ralo, kad uđoše. A pogureni i bledi, i suhi kao đeram kad iziđoše pred žene, sestre, i majke. Čašu u slavu one nedelje kad su pitali: da li žito niče?
Čašu ovu onoj majci što je, smežurana i seda, pogurena i hroma, došla i rekla sinu: „Čedo moje, kako bi te nana o Sv. Aranđelu ostavila bez kolača?“ Gospodo, ne mogu da je opišem, za nacionaliste, jer nije ličila na caricu Milicu. A ni internacionalistima, jer nije ličila na Rembrantovu mater.
Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedeljom. Svetiljke su bile prašnjave i male. U malim prozorima ne beše svile nebesne, plave, ona je bila poderana. Čašu ovu u slavu rite!
Po krevetima, u mraku, ležale su senke. Muževi, ocevi, braća, deca u stidu i sramu. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, koji je oštar kao kolac.
Pijem u slavu pesme Banaćana, široke kao ravnica, lagane kao ugojena stoka, što hrani kao žito. U slavu one pesme koja se orila cele jeseni, 1915, iz jedne habzburške venerične bolnice. Čašu za onu mračnu gomilu oko postelje najkužnijeg druga mog. On mi je bio pesmovođa, banaćanski, bećarski. Ja pijem u slavu smeha Banaćana, što je ponosniji od čelika. Pijem jednoj veneričnoj bolnici, iz koje se cele jeseni orila bećarska pesma.
Nek moje vino, koje prosipam evo besno po ovom belom, svečanom, čaršavu, zarumeni u slavu druga mog, kaplara Proke Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog.
Pijem u slavu onoga dana kad je doveden. Pijem u slavu papira rumenog što su ga čitali vojsci, pobedonosnoj, nasred bolnice. Rečima kojima se pretilo smrću bataljonima Banaćana. Pijem u slavu smeha Banaćana koji nisu hteli da idu u smrt. Još jednu čašu diviziji Banaćana.
Nek zdravica moja zaboravi vašar careva i naroda, nek zdravica moja klikne Banaćanima. Još jednu čašu za druga mog, za dan kad su ga doveli. Beše veseo dan, jesenji dan.
Još jednu čašu svatovcu, onom koji se te večeri pevao u njegovu čast, slavnog generalštabnog komandanta banaćanskih bolnica. Svatovcu punom materinih suza, devojačke kose, ruzmarina i rose. Jednu čašu mladosti njegovoj.
Zid je bio beo kao ovaj čaršav, poprskan krvlju, kao ovaj vinom. Pijem u slavu onog austrijskog vojnika koji mu je prišao da mu zaveže oči. U slavu banaćanskog smeha kojim je to odbio. Njegovoj poslednjoj želji da mu dadu slavsku ikonicu da je celiva, poslednji put. U slavu onog dana kad su ga odveli.
Pijem za prostitutku kojoj je platio stotinarku da ga zarazi. Onog istog dana kad se, spreman u boj, zaklinjao da će: i po danu, i po noći, u svakoj borbi, na zemlji i na vodi, i u zraku, ostati veran zastavi Habzburga, što se, pobedonosno, vila nekada po Evropi, u rukama Banaćana. Pijem u slavu te banaćanske stotinarke koja je plaćena za najgadniju bolest, a sve u slavu Bečkog ćesara.
U zdravlje te prostitutke koja ga je izdala.
Nek moje vino polije ovaj čaršav beo, da ne vidim na njemu njeno bledo lice, kad se pokajala pred Sudom i pala pred njim na kolena.
A on joj se smejao besno, lagano, banaćanski.
Pijem u slavu Vojnog Suda i barjaka crno žutih, kojima se nasmejao kad ga osudiše na smrt. Pijem u slavu jeseni koja je gledala, kroz prozore, pogurenog druga mog, generalštabnog kaplara, šustera Proku Naturalova, koga su streljali, 916, novembra prvog, u jednoj veneričnoj bolnici, dične habzburške dinastije.
U slavu kola Banaćana koje je tako rado igrao.
U slavu poruke njegove!
Poručio nam je da se, na povratku sa streljanja, otpeva banaćanski bećarac i odigra kolo. U slavu pogurenih i kužnih koji su igrali, i stražara koji su ih tukli batinama. Ovu čašu poruci njegovoj. Bosiljku koji mu je nađen oko vrata. Plaču gorkom i jecanju koje se čulo cele noći, za njim.
Banaćanskom bećarcu kojim ga ispratiše do kapije, kad je odveden pred Sud. Čašu za svežanj siromašni, sa belim kruhom, koji mu ostade pod krevetom. U slavu visokih plotova, nabijenih žicom trnovitom. Nek moja zdravica prospe ovo vino što ne može da utoli žeđ. Nek moje vino zarumeni u slavu kola Banaćana, punog bećaraca, što se igralo besno, bez jauka, u jednoj veneričnoj bolnici dične habzburške dinastije.
Ovu čašu pijem pogurenom i sramnom drugu mom, generalštabnom kaplaru divizije Banaćana, koga su streljali, 916, novembra prvog.
Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
