Obilje veštine, manjak suštine

Svetla velegrada je čuveni film Čarlija Čaplina iz 1931. godine. Ovaj, uslovno rečeno, nemi film nastao je u vreme uspona ton filma. U želji da sačuva svoju estetiku izgrađenu u eri nemih filmova, Čarli Čaplin ubacuje zvuke, komponuje muziku i stvara jedan od najboljih američkih filmova do sada. Film je obeležila i činjenica da je nastao u vreme velike depresije. Zato je u filmu prisutna i socijalna dimenzija. Jasno se vide velike klasne razlike među stanovništvom velegrada – siromašni kojima se život na svakom koraku komplikuje i sebični bogataši koji razbacuju novac. Ova gorka socijalna pilula spakovana je u nežnu i romantičnu priču o ljubavi skitnice prema slepoj prodavačici cveća i komički podzaplet o prijateljstvu skitnice i milionera koji ga obožava kada je pijan i ne seća se skitnice kada je trezan. Film obiluje sjajno osmišljenim i izvedenim gegovima koji logično proizilaze iz radnje i odnosa likova – većina gegova počinje kao vršenje neke sasvim obične i logične radnje, koja se onda iskomplikuje do neverovatnih razmera. Čarli je taj koji uporno insistira da radnju izvrši do kraja, a drugi likovi su “žrtve” njegovog delovanja. Iako film Čarlija Čaplina govori o mnogim tamnim stranama života, odiše velikom humanošću i verom u ljubav i umetnost. Na kraju filma cvećarka koja je progledala i otvorila svoju cvećarsku radnju prepoznaje u skitnici čoveka koji joj je pomogao i koga iskreno voli. Hepiend je snažan, dirljiv i ubedljiv zato što prirodno izlazi iz stila filma i deo je Čaplinovog humanističkog pogleda na svet. Svetla velegrada je sjajan film u svom kontekstu, ali zašto ga raditi ovde i danas kao pozorišnu predstavu?

foto: tanjug / strahinja aćimović

Valjan odgovor nismo imali ni pre gledanja predstave Čarli Čaplin – Svetla velegrada, a ni nakon odgledane predstave – osim možda jednog! A to je da je reditelj Nikita Milivojević želeo da nam predstavi grčkog glumca Prokopisa Agatokleusa. Imajući u vidu da Prokopis ne zna srpski, jedini način da on igra u našoj predstavi je ili da on igra nemi lik, ili da predstava bude bez teksta. Ako se traži naslov koji će istovremeno biti bez izgovorenog teksta, a biti opšte poznat – potrebno je ne samo predstaviti Prokopisa, već i privući publiku da gleda glumca iz Grčke koga ne poznaje – filmovi Čarlija Čaplina mogu biti logičan izbor. Dugometražni filmovi Čarlija Čaplina su stilski savršeni i oni bude želju umetnika da uđe u dijalog sa ovim delima. Pri tome, pokušaj rekreiranja lika skitnice Čarlija je veliki glumački izazov jer zahteva ekspresivnost, spretnost, okretnost i lakoću pokreta, a uspeh u toj nameri donosi sigurnu naklonost kod publike.

Glumac Prokopis Agatokleus je odgovorio zahtevu. On je uspeo da se dovede dotle da liči na skitnicu Čarlija. Takođe, on je fizički veoma spreman, pokret mu je ekspresivan i vešto izvodi razne akrobacije sledeći Čaplina. Važno je istaći da na kast listi nije potpisan koreograf, već su reditelji Amalija Benet, Nikita Milivojević i kompozitor Teodoros Oikonomou potpisani kao adaptatori. Iz toga se može zaključiti da je čitav pokret na sceni nastao iz saradnje reditelja sa glumcima i improvizacija na probama (u ekipu je uključen i glumac Dejan Karlečik, inače majstor scenskih borbi). Tome u prilog govori i činjenica da su sve scene iz filma jako razigrane – kao da su se svi radosno utrkivali da pokažu ko može više, ko može bolje, ko može jače. Iskreno, ne pamtim kada sam videla da ovoliko akrobatskih bravura izvode naši dramski glumci. U toj želji da blistaju na sceni, glumci od geg-scena prave baletske i akrobatske tačke koje gube vezu sa logikom radnje i često su same sebi svrha. U pitanju je radost igranja glumaca i ako ste spremni da joj se prepustite, može da vas zanese. U tom zanosu, sasvim sigurno ćete uživati i u odličnoj muzici i sjajnim pevačkim numerama (naročito treba pohvaliti Vesnu Čipčić). Ako niste skoro gledali film, verovatno nećete ni primetiti da je socijalna dimenzija potpuno nestala. Nećete znati da siromašnu i slepu cvećarku gazda hoće da izbaci iz stana zbog neplaćene kirije i da je Čarli ušao u ring za boks u očajničkom pokušaju da zaradi novac za nju. S druge strane, ako vas gledanje predstave nadahne da pogledate film, videćete da je u filmu scena boksa urađena sa manje scenskog muvmana, ali mnogo tačnije. Čarli Čaplin je u svojim filmovima bio apsolutni kreator svega i teško da je bilo ko mogao da ubaci bilo šta što on ne bi odobrio. Njegov lik skitnice Čarlija je isključivi tvorac gega, dok su ostali likovi tek saučesnici. Nasuprot filmu, predstava Čarli Čaplin – Svetla velegrada svoj uspeh duguje zanesenoj i ushićenoj kolektivnoj igri svih glumaca koji slobodno pokazuju šta sve umeju i mogu, a glavni glumac Prokopis Agatokleus samo je prva violina velikog, razigranog orkestra.

foto: strahinja aćimović / tanjug

Predstava, takođe, želi da oda počast Čarliju Čaplinu i njegovom umetničkom postignuću. Zato je napravljen okvir priče – snimanje nemog filma. Životna i umetnička drama kroz koju je prošao Čarli Čaplin dok je pripremao Svetla velegrada je zaista velika i samo od nje bi se mogla napraviti predstava o umetniku koji, želeći da bude dosledan sebi, ide protiv glavnog toka. Čaplin se jako mnogo borio i sa sobom i sa svojim saradnicima da napravi savršeni nemi film u eri ton filma i u tome je uspeo. Kada bi se pravila predstava o tome, zaplet filma Svetla velegrada bio bi tek fon nove priče. Međutim, Nikita Milivojević i njegovi saradnici su samo zagrebali životnu dramu umetnika i brzo se vratili onome što ih je zanimalo, a to je pravljenje pozorišne verzije čuvenog filma. Tako su napravili predstavu koju će publika rado gledati pred novogodišnje praznike. U predstavi pored gosta iz Grčke igraju: Stefan Radonjić, Mina Nenadović, Milorad Damjanović, Vesna Čipčić, Vukašin Jovanović, Stanislava Nikolić, Ivan Zablaćanski, Miloš Lazarov, Dejan Karlečik, Tamara Šustić, Stefan Starčević i Amar Ćorović (u alternaciji Arsenije Arsić). Za klavirom je bio Teodoros Oikonomou.