Obični ljudi

Na maturantsku ekskurziju u Grčku moj razred je krenuo početkom novembra 2000, tačno mesec dana nakon pada Miloševića. Većini je to bio prvi izlazak iz zemlje. Negde na Meteorima, na onim ogromnim i strašnim stepenicama, jedna devojka se saplela i slučajno nagazila – ispostaviće se – našeg sunarodnika. Pristojno se izvinila, ali ovog je nožni prst, izgleda, baš zaboleo, pa se pošteno izvikao, sasuvši joj da je „Slobina generacija“. Slučaj je hteo da nesrećnika nagazi primerak autentične šumadijske opajdare, koja mu je „lepo“ objasnila ko je tu u kakvoj vezi sa „Slobom“, te kako je ovaj, eto, zglajzao s vlasti baš kad je ona postala punoletna i dobila pravo glasa. Samouvereno, kao da ga je lično uhvatila za kragnu i najurila iz zgrade Predsedništva. Događaju nisam prisustvovala, detalje sam saznala od vinovnice lično nekoliko trenutaka kasnije, kada se očajna, sručila pored mene na klupu, u dahu ispričala šta se desilo, još jednom viknula: „Slobina generacija!“ a onda mi u pola glasa, rezignirano rekla: „Je l’ znaš, bre, da nikad u životu nisam bila na koncertu nijednog benda koji volim?!“

Znam. Znala sam. Njen i moj tada osamnaestogodišnji životni vek i nije neko vreme za koje se bogzna šta može postići, ali, do tada, ili baš tada, čovek bi trebalo da je čuo uživo, ako ne sve koje voli, a onda bar one koje najviše voli. Od njenog pitanja koje nije ni tražilo odgovor, u glavi mi se zavrteo jedan refren. Da li zbog koncerata na kojima nikad nismo bili, mature koja se bližila ili zato što je bila godina 2000, spontano, niotkuda, krenulo je: „Let’s all meet up in the year 2000, won’t it be strange when we’re all fully grown…“ (Disco 2000). Pulp mi je bio više nego drag od prvog trenutka kad sam ih čula, ali mislim da sam ih zaista, iz sve snage, zavolela tek tog dana, na onom grčkom novembarskom suncu, dok mi je nad glavom visila etiketa „Slobina generacija“, sasvim neprikladno – nadomak kelija za podvizavanje i tihovanje pravoslavnih kaluđera, ali baš u zemlji koja se pominje u prvom stihu njihovog najvećeg hita („She came from Greece, she had a thirst for knowledge…“, Common people). Ali, tad je već bilo kasno. Sledeće, 2001, izdali su poslednji album, još neko vreme nastupali zajedno, a onda je svako otišao na svoju stranu.

SAVREMENICI: Ostali su mi tiha čežnja i obavezni soundtrack za trenutke autoegzorcizma i kopanja po predelima sećanja u koje nije bezbedno zalaziti. Deset godina nakon događaja na Meteorima, opet početkom novembra (a sad mi pada na pamet da, blagi bože, nije nemoguće i da je bio isti datum) stiže vest da su se opet okupili i da kreću na turneju. Tog dana su me se setili, doslovno, i kurta i murta, zvali da mi jave, da uzmu muštuluk, a ja sam simulirala oduševljenje jer sam imala preča posla. Zatvarala sam finansijsku konstrukciju, presipala iz šupljeg u prazno u nadi da će iz tog presipanja ispasti dovoljno love za kiriju, zaostale infostanove (tad su krenuli sa onim tužbama), a kako je sve u životu povezano, komšija do mene je opet nešto bušio, pa su mi stan naselile uznemirene buba-švabe („watching roaches climb the wall“, opet Common people). Neka ih, nek se okupljaju ponovo, nek vaskrsavaju prošle živote i recikliraju ono što treba ostaviti u prošlosti, da sija onakvo kakvo je bilo, veliko i moćno, očigledno im je zatrebala lova i sad će da sviraju po Britaniji do koje ja nikako nemam načina da stignem, i sve u svemu – šta je to meni? Šta imam sa engleskim „poš“ ćurkama, besnom decom radnika iz nekog tamo Šefilda i njihovim klasnim sukobima, kad sam „Slobina generacija“, dete iz unutrašnjosti jedne male, istraumirane, bivše komunističke zemlje na periferiji svih važnih događaja? Da, Pulp jeste nešto iz devedesetih, i da, savremenici smo, ali i nismo. Jer, devedesete u mom delu sveta nešto su što je erama, civilizacijama udaljeno od devedesetih u kojima su oni svirali. Paralelni svetovi koji se nikako ne mogu dodirnuti. Ili, ipak mogu?

Nije bilo načina da dođem do njih, ali, desilo se čudo: breg je došao Muhamedu. Pulp dolazi na Egzit. Naravno da ću ići, pobogu, išla bih taman da sviraju na predizbornom skupu Srpskog sabora „Dveri“ i našla bih načina da ih opravdam što to rade. I nek Balkan sto puta nije Engleska, Pulp na čelu sa Džarvisom Kokerom sa ovim ovde, sa nama, sa mnom, ima svake veze. U to sam se uverila tamo, na Petrovaradinu, dok je Džarvis dozivao publiku da diže ruke i prebrojavao koliko ima stranaca, a koliko „natives“, jer ne zna, ne može da zna šta nama znače Mis–shapes, Common people, I spy i, uopšte, ceo taj album, Different Class. Otkud bi on znao da ovde postoji jedna drugačija klasa, OK, zovite je i „Slobina generacija“, koja je potpuno razumela njegov naizgled suludi koncept iz I spy, manifest borbe protiv establišmenta ne oružjem, nego humorom i seksom? Jer šta je drugo bio Otpor, nego, da prostite, zajebavanje režima, izvrgavanje ruglu i ponižavanje do konačnog sloma? Kako mu objasniti da ovde, ili ako ste baš zapeli – u komšiluku, ima jedan Arsen Dedić, da je taj za nas nešto poput Serža Genzbura kog Džarvis navodi kao jednog od najvećih uzora, a da je Pulpov Mis–shapes zapanjujuće sličan Arsenovoj U ime ljubavi. Jer, u čemu je razlika između „The future’s owned by you and me…“ i „Mi sudbina smo ovog planeta“, između Džarvisovih „brothers, sisters“ koji na „njih“ idu bez pušaka i bombi, naoružani jedinim što imaju, vlastitom pameću i Arsena koji nema bogatstvo ni znanje ni solidno zvanje, ali sudi u ime ljubavi što je zakon svima?

A tek bi bio poduhvat objasniti mu šta je nama Common people, jer nam znači mnogo, a nema poša u zemlji seljaka. Pesma o razmaženoj bogatašici koja želi da živi kao obični ljudi, jer „poor is cool“, ovde, na Balkanu znači nešto sasvim obrnuto od onoga što je Džarvis hteo, ali udara istom silinom, istim gnevom, u isto mesto koje je i on gađao. Naše razmažene bogatašice, naročito devedesetih, nisu bile nikakav pojam otmenosti, već vrhunac kiča i neukusa. Ali ni „common people“ za nas tih godina nisu bili poniženi i uvređeni. Ne, mi smo bili s druge strane skale, nama su „common people“, obični ljudi i običan život bili nedostižni ideal. Kada devojčice i dečaci devedesetih na Balkanu urlaju na sav glas „I want to live like common people, I want to do whatever common people do“, oni se ne rugaju, nego traže malo dostojanstva i malo normalnosti.

I zato, Pulpov nastup na Egzitu nipošto ne sme da se shvati kao poslednji trzaj ostarelih bivših zvezda kojima treba love, jer nije o tome reč. Pulp na Egzitu je prilika koju nismo imali, nešto kao naknada za pretrpljenu štetu, poklon jednoj generaciji. Šansa da premotaju život unazad kao što su nekada premotavali kasete sa Pulpovim pesmama, da se dobro iskaču i preznoje i kroz pore izbace i poslednje ostatke toksina „Slobine generacije“.