Da je Stanislav Vinaver najveći Evropejac u srpskoj književnosti glasno je izgovoreno tek mnogo godina nakon njegove smrti. „Festival jednog pisca“ (7–26. jun), multimedijalni projekat Kulturnog centra Beograda, posvećen je Stanislavu Vinaveru upravo iz namere „da podseti na činjenicu da se ova sredina može identifikovati s najvišim vrednostima evropske i svetske kulture poznavanjem ili, vinaverski rečeno, obujmljivanjem opusa jednog autora“ kako to objašnjava Olivera Stošić Rakić, autor projekta.
A opus Vinavera je, malo je reći, raznolik. Gotovo sve oblasti umetničkog stvaranja i naučnog saznanja bile su predmet njegovog interesovanja i promišljanja: muzika, pozorište, film, slikarstvo, arhitektura, etnologija, lingvistika, fizika, matematika. Pa ipak, po rečima njegovog sina Konstantina Vinavera, „sebe je smatrao novinarem koji se bavi književnošću“, a osnovna preokupacija mu je „bio jezik, i to srpski jezik. Smatrao je da ga čuje i iznutra i spolja. Imao je jedan ljubavnički odnos prema jeziku.“ Osim toga, na pariskoj Sorboni je studirao matematiku, filozofiju i muziku, bio je jedan od 1300 kaplara u Prvom svetskom ratu, u njegovoj dvadesetoj, 1911. godine, objavljena mu je prva knjiga – zbirka pesama Mjeća, prijateljevao je sa Aleksandrom Blokom, pisao je reportaže o Oktobarskoj revoluciji, objavio je prvi sprski avangardni manifest, kao novinar putovao je po Evropi i pisao, u četrdeset drugoj je diplomirao fiziku, bio je u zarobljeništvu u Osnabriku, Strazburu i Bekenbrigeu, bio je jogin. Neke od knjiga koje je objavio su Priče koje su izgubile ravnotežu, Misli, Pantologija novije srpske pelengirike, Gromobran svemira, Čuvari sveta, Goč gori, Ženidba vrapca podunavca, Evropska noć, Jezik naš nasušni, preveo je 1001 noć, Rableovog Gargantuu i Pantagruela, Geteove Jade mladog Vertera, Hašekove Doživljaje dobrog vojnika Švejka, Tvenovog Toma Sojera… Bio je osporavan zbog ideoloških razloga, preminuo je u šezdesetčetvrtoj, 1955. godine.
Okosnice „Festivala jednog pisca“, izložbu „Svet je velika knjiga“ i knjigu Gojka Tešića Citat Vinaver, dopunjuju programi, brižno odabrani da bi što sveobuhvatnije sagledali delo i život Stanislava Vinavera. Ilustrovaćemo ih pričom gostiju programa „Večeras se sećamo“ Dušana Maksimovića Dumaksa dirigenta, Raše Popova književnika,Voje Čolanovića književnika, Mire Stupice glumice, i Nadežde Vinaver, prevodioca i snahe Stanislava Vinavera. Druženje je počelo posluženjem, kolačićima koji asociraju na Prustove madlenice (Vinaver je našoj publici otkrio Prusta a jedan od njegovih pseudonima bio je Svan) i mirisnim čajem od breskve.
DUŠAN MAKSIMOVIĆ DUMAKS: „U maju 1955. godine, tri meseca pre iznenadne Vinaverove smrti, prvi put smo u Jugoslaviji izvodili Karminu buranu Karla Orfa. Pre koncerta na Kolarcu, Vinaver je održao divan uvodni govor. Ja sam tada bio asistent pokojnog Bogdana Babića, i otišao sam kod profesora Miše Đurića na Katedru za klasične jezike da ga zamolim da neko prevede latinski tekst tog dela. On je tekst dao svojoj asistentkinji, uz napomenu meni: ‘A ti posle odnesi to Vinaveru da dotera.’ Tako ja odem na Đeram kod Vinavera. U jednom delu Karmine ima tekst koji peva muški hor, o susretu momka i devojke u šumi, kad naraste ljubav i dođe do srećnog sprega. A Vinaver kaže: ‘Ovde bi bilo dobro reći sprezačina, zvuči adekvatno.’“
RAŠA POPOV: „Bio sam gimnazista od 1945. godine, tad je gimnazija trajala osam godina. Već u trećem, četvrtom razredu mi smo dohvatili prve prevode Doživljaja dobrog vojnika Švejka na srpski i odmah smo otkrili Vinavera. Vinaver je bio suprotan svemu onome što nam je škola dala i čime nas je predusrela. Prevodio je živim jezikom. A kada je preveo Gargantuu i Pantagruela bili smo već u šestom razredu, to je bio urnebes, zbir najčulnijih, najpohotnijih srpskih reči, najrazuzdanijih. Ali kad je preveo Toma Sojera kog smo znali po prevodima iz XIX veka, mi smo se oduševili! Na jednom mestu Tom Sojer hoće da kaže ‘ma nemoj mi reći’, a Vinaver prevede ‘trt Milojka’! Vinaver je za nas bio idol.“
VOJA ČOLANOVIĆ: „Ne znam koliko mi je meseci trebalo, kad sam kao mladi novinar spoljnopolitičke službe Tanjuga, upravo demobilisan iz ratnog vazduhoplovstva, shvatio ko stoji iza inicijala S.V. koji su se nalazili u dnu izveštaja inostranih agencija. Otimali smo se o te prevode zato što su bili izuzetno laki za rad, nije imalo šta ni da im se doda ni oduzme. On je sedeo sa jedno desetak prevodilaca u jednom ogromnom prevodilačkom desku, i daktilografkinji pored sebe je sa trake prevodio bez zastoja, bez gomile rečnika koji su stajali na stolovima drugih prevodilaca, diktirao, sećam se, dosta zadihano, ali bez zastoja kao da čita sa srpskog jezika. Prevodio je i sa zapisa radiotelegrafista, koji nisu znali nijedan strani jezik, a ni srpski, pa su bili puni grešaka. I, sećam se, Vinaver je jednom rekao kako po tim greškama prepoznaje koji je čiji zapis. Lično sam se upoznao sa Vinaverom na stepenicama Tanjuga. Upoznao me je Desimir Blagojević, pesnik. Bio sam veoma zbunjen. Hteo sam da mu reknem nešto iz čega bi on zaključio da znam i da sam čitao njegove tekstove. Prvo što mi je palo na pamet da reknem bio je jedan tekst iz njegove Pantologije u kome, između ostalog, piše ‘Koje je psovke vikao Vuk Karadžić dok su mu plombirali zube?’, ali sam se ugrizao za jezik, zato što sam video da Stanislav Vinaver nije najbolje stajao sa zubima. Zato sam mu ispričao da je u Trećoj muškoj, u Njegoševoj ulici, do 1941. godine njegova nova Pantologija bila neka vrsta andergraund bestselera. I njemu je bilo drago.“
MIRA STUPICA: „Ja nisam čovek iz blizine Vinaverove, ali imam jednu jedinu uspomenu koja je divna, dovoljna za ceo život. Vinaver je jedanput meni napisao pismo, pismo mladoj glumici od velikog i najlucidnijeg srpskog pera. Bila je to prava senzacija u to tvrdo, čvrsto vreme socrealizma, uravnilovke, moglo se samo do jedne crte, a na njoj su stajali stražari, partijski rukovodioci male kulture a velikog partijskog naboja, sumnjičave prirode. I odjedanput tim stražarima socrealizma pridružuju se – ko? Najveći bivši srpski nadrealisti: Marko Ristić, Mima Dedinac i još neki! Bilo je opasno biti na njihovom nišanu, oni su mnogo zla naneli mnogim stvaraocima i čestitim intelektualcima tog vremena. Moj Stupica je u to vreme osnovao Jugoslovensko dramsko pozorište, pravio je divne predstave, antologijske, Dunda Maroja, Ribarske svađe, Mirandolinu, i ta publika koja je tek izašla iz rata, iz gladi, iz straha, iz bombi, ona je u kilometarskim redovima čekala na karte, primala predstave svim srcem, detinjim, sa ljubavlju, sa ovacijama, sa zahvalnošću. Tvorca te lepote, Bojana Stupicu, stizalo je mnogo kritika, sumnji i mnogo zla. Ali Bojan je bio tvrdoglav čovek. Nije prihvatao da pozorište bude bukvalna, uslužna slikovnica nekog teksta. Iz te rupe socrealizma izvlačio je tekstove na višu ravan, lepšu, bogatiju, gde je mogla da procveta i misao lepša, i radnja i ideja i vrednost predstave, pozorištem ispričana. Bila sam njegov partner u životu i teatru, bila sam njegova glavna glumica, pa je sav taj odij padao i po meni. Bilo nam je mnogo teško. Brutalno skidanje predstave Krvave svadbe Lorkine, sa šeste reprize, predstave za koju je veliki poznavalac teatra, erudita i poliglota gospodin Bora Glišić napisao da je genijalna, i da lepšu nije video, skinuo je Mima Dedinac na intervenciju Marka Ristića. E, to je bila kritična tačka našeg podnošenja. Nismo mogli više. Jednostavno, morali smo da odemo iz Beograda, da se odmorimo i da opet počnemo da radimo, jer smo znali da nas dvoje znamo šta je pozorište i umemo da ga radimo. I, u takvoj atmosferi, osvanulo je u štampi to veliko pismo, baš pred naš odlazak, velikog čoveka, blistavog Vinavera.“
NADEŽDA VINAVER: „Nisam lično upoznala Stanislava Vinavera, videla sam ga nekoliko puta, u Univerzitetskoj biblioteci, u šetnji sa poznatim književnikom u tihoj ulici, a pamtim ga po predavanju koje je održao pred premijeru Karmine burane. Učestvovali su veliki kombinovani horovi, jedva se moglo ući u salu Kolarca, ali nekako sam se provukla. Slušali smo predavanje pre koncerta, i bez preterivanja mogu da kažem da je čitava renesansa izgledala drukčije kad smo o njoj čuli iz Vinaverovih usta.
Kad sam ušla u Vinaverovu kuću neku godinu nakon njegove smrti, izgledala je onako kao i kad je on bio živ. Prepuna knjiga, na svim mestima gde je postojao najmanji prostor – knjige, časopisi, tekuća štampa, muzička literatura, novine. U porodici svi su bili strastveni čitači. Čitav je život bio orijentisan ka potrebi za saznavanjem. Knjiga ih nikad nije zamarala. I kad je Vinaver umro, njegovi sinovi su nastavili tim pravcem. Prvi je bio Vuk, istoričar, živeo je asketski i radio 18 sati dnevno, rekli su nam da je objavio 11.000 stranica najkvalitetnije istorijske građe, znao je šest jezika. Svi su bili samosvojni, autentični, mislim da je Vuk upravo zbog te autentičnosti ostao malo skrajnut.
Često su me pitali kako je porodica podnosila žestoke napade na Vinavera. Bio je u nezgodnim situacijama zbog književnih tekstova. Govorio je iz dubokog ubeđenja i dubokog poznanjavanja stvari. Kao neki visak za iskazivanje podobnosti režimu bio je Vinaver. Toliko je žestoko napadan da je čudno otkud tim malim sejačima zla toliko snage da sve to objave. Vinaveru se mnogo pretilo, čak je bilo predviđeno da ide u zatvor. Mali sejači zla su jedva čekali priliku da nešto napišu, a bilo je vrlo zgodno napasti Vinavera. Tako su ulazili u povoljan društveni krug. I Vinaveru je to bilo vrlo teško. Umro je u šezdeset četvrtoj godini, u punoj snazi duhovnoj, fizički vrlo iscrpen od nemilosrdno višegodišnjeg progona. Dugo je ostao u senci, ljudi se nisu usuđivali da objavljuju njegove knjige, jer, podsetiću, on je 1952. godine optuživan da je pre rata radio u korist uvođenja profašističkog režima, da je propagirao hitlerizam. To su bile zaista neverovatne optužbe. Treba sve te ljude koji su bili čestiti već jednom rehabilitovati i naći načina da se do tančina objasni delatnost tih malih pa i velikih sejača zla.“
