Njegova, naša priča

Glumac Miki Manojlović već decenijama ne putuje avionom. Kada je davnih dana leteo iz Dubrovnika za Beograd, avion je upao u oluju, a čovek koji je sedeo do njega savio se ka kolenima, pokušavajući da rukama dohvati lopatice, i kao hipnotisan histerično ponavljao: „Kad će Valjevo? Kad će Valjevo?“ Za Manojlovićev strah nije bila fatalna oluja, već saputnik.

Kad god u svojoj knjizi Godina prođe, dan nikad opisuje trenutke najvećeg užasa, straha ili beznađa, glumac Žarko Laušević koristi baš priču svog kolege i, presekavši taj užas, pita kad će Valjevo, nada se da će uskoro „valjda i Valjevo“, konstatuje da je tu negde i Valjevo… Pomenuta knjiga prepuna je ovakvih epizoda, posle kojih čitalac ne zna da li da se smeje ili da plače.

Ista ambivalentnost neizbežna je do samog kraja iako poriv da se pusti suza ipak preovlađuje. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je Žarko Laušević na neki način i dalje zatočenik, bez obzira na činjenicu da su nebeske sile, kada je on u pitanju, bile prilično široke ruke: obdaren glumačkim darom i nesvakidašnjom duhovnom lepotom, Žarko je ovoga puta dokazao da mu ne manjka ni spisateljskog talenta.

IZVAN I IZNAD: Knjiga Godina prođe, dan nikad zapravo je zbirka beleški koje je Laušević vodio tokom prvih 455 dana zatočeništva – od 30. jula 1993, kada je ubio dvojicu i ranio jednog mladića, do 28. oktobra 1994, kada je prvostepeno osuđen na petnaest godina robije. Najavljena kao autobiografija, ona zaista nudi obilje onoga što autobiografije inače podrazumevaju – tu su priče o njegovoj glumačkoj karijeri, o studijama, o nastanku takozvanog „Lauševićevog pada“, ali i detaljno iznesena priča o ubistvu koje je počinio. Međutim, Laušević ne bi bio Laušević da je to ispričao onako „kako Bog zapoveda“, narativno u klasičnom smislu te reči. Ove slike iz prošlosti iznete su bez hronološke doslednosti, uz mnoštvo zanimljivih detalja, dovoljno ilustrativno da bi u njima mogao da uživa čak i čitalac koji je juče pao s Marsa, i onaj koji je rođen krajem XX veka, i onaj koji nikada nije video nijedan Lauševićev nastup. Tu je storija o prijateljstvu s Rahelom Ferari (za koju je, kako tvrdi, bio uveren da ne zna da glumi kada ju je prvi put gledao), druženju s Josifom Tatićem, prvim manjim i većim ulogama, tremi, druženju u kafani Manjež. No, iako pitko ispričane i atraktivne, ovo su istovremeno priče po kojima Lauševićeva knjiga nije nikakav izuzetak – takvih autobiografija već je bilo, i kod nas, i na drugim mestima na svetu. Ono po čemu je ona zaista posebna jeste ogoljeni, ničim ulepšan, prikaz svakodnevice čoveka koji je po svemu natprosečan, a koji se sticajem okolnosti našao u prljavštini, smradu, među ljudima s kojima kao da (čini se ponekad) niti diše isti vazduh, niti deli vremensko-geografsku dimenziju. Nije to već viđena pripovest o muškarcu koji izdržava, već o onome koji ne može da izdrži i koji, umesto da plače – što je pokušavao, ali ne može – urla na listovima svog dnevnika. Da nije tako, teško da bismo na stranicama ove knjige našli epizode o seksualnom samozadovoljavanju u zatvorskim toaletima, vršenju nužde u flašu u policijskoj marici ili prilično detaljnom prikazu halucinacija izazvanih što lekovima, što očajem posle višemesečnog zatočeništva. Samo neko ko je toliko izvan i iznad svega kao Laušević, usudio bi se da na srpske kioske iznese kako je u zatvorskoj samici svakodnevno viđao Fjodora Mihailoviča Dostojevskog (sa sve prekrštenim nogama, ali i stidnim vašima u jednom trenutku). Ili, kako se družio s ružama – najpre jednom belom, koja se povremeno pretvarala da je orhideja, a zatim i sa dve crvene na koje je ova bela bila ljubomorna… Dešavalo se i dešava se to i drugima, ali retka je pojava da takve epizode javno prizna neko ko je bio ili jeste javna ličnost, pa još s mačo predispozicijama.

LJUDI I NELJUDI: Najveća literarna vrednost ovog dela možda je ipak portretisanje ljudi koje je na svojoj Golgoti Laušević sretao. Precizno su naslikani i ljudski dotaknuti i doživljeni piščevi sapatnici – kako oni koji su zaista za literaturu, poput Nikole, koji je ubio ubicu svog sina i koji je izgovorio rečenicu iz naslova knjige, tako i oni nišči duhom, koji su ubijali i silovali iz dosade. Na činjenicu da niko od njih nikada nije pročitao knjigu, kao i na činjenicu da su Lauševića smatrali lično odgovornim što neki film na TV-u ne valja, on se osvrće sa zdravom ironijom više nego s očajanjem. Isto takva ironija rezervisana je i za komandire i čuvare koji su (sasvim očekivano) svoju moć vežbali upravo na slavnom glumcu koji im je zapao u smenu. „Fakultet može svaki da nabuba, al’ nadzornik da bidne svaki – jok!“, reći će jedan od njih.

Mesto gde nema ironije i koje zbog teme više liči na domaću štampu nego na priču zatočenog čoveka, jeste priča o lekarskoj komisiji koja je ispitivala Lauševićevo stanje svesti u trenutku ubistva, kao i priča o advokatu koji ga je na početku branio. Te dve storije, koje se provlače od početka do kraja knjige, ne izazivaju suze, kao ostatak ovog dela – one, naprotiv, izazivaju poriv da se nešto razbije, da se ljudski pljune i ode daleko odavde. Lekarski tim, predvođen uglednim seksologom i bivšim ambasadorom koji ni danas ne izbija iz medija i izjašnjava se o svakoj temi, na svojim je veštačenjima punu pažnju posvećivao, recimo, ulogama optuženika: posebno su se osvrnuli na ulogu Šmajsera u filmu Crni bombarder, gde Lauševićev lik puca po prolaznicima. Dijalozi s lekarskim timom koje Laušević vešto opisuje, toliko su besmisleni i glupi, da razgovori s nepismenim zatvorenicima predstavljaju pravo intelektualno osveženje u odnosu na njih. Situacija s advokatima još je žalosnija, mada se pisac trudio da je opiše hladne glave i zaleđenog srca. Jedan od najuglednijih beogradskih advokata, koji i danas žari i pali, tražio je te 1993. neverovatnih petnaest hiljada maraka za svoju odbranu, s tim da mu se povremeno daje još po petsto, ali istovremeno nije hteo da svog branjenika posećuje u zatvoru u Spužu da ne bi davao dvadeset maraka za put. Taj i takav advokat još je i štrajkovao: kada su advokati proglasili štrajk zbog nekog novog poreza, odbio je da dođe u posetu Lauševiću.

POETIKA: Iskren pre svega prema samom sebi, ali i prema onima koji su ga okruživali i onima od kojih je zavisio, Laušević je u svojoj knjizi bio iskren i prema mestu na kojem živi i narodu kojem pripada. Iako se nije mnogo bavio ratom koji je trajao dok je on bio na robiji, s odmerenim gađenjem pripoveda i o Miloševiću, i o njegovim saborcima u projektu rasturanja svega normalnog. Pripoveda i o Jugoslaviji, Srbima i Crnogorcima, ali ipak najviše o Nama – šta god se pod tim pojmom podrazumevalo. Iza svojih virtuelnih i vrlo konkretnih zidova, potpomognut valjda tom odstupnicom, bavi se Našom potrebom da uvek u svemu budemo „naj“, da zapomažemo, da podmećemo, da se kamenom bacamo na sve i svakoga. „Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena“, objasniće u dve rečenice Našu tragediju.

Knjiga Godina prođe, dan nikad najavljena je, dakle, kao autobiografija. Ona to ipak nije, bar ne u smislu na koji smo navikli. Ovo su jednostavno zapisi posle kojih vam nije dobro – kako zbog sudbine jednog vanserijskog čoveka tako i zbog svega i svih koji okružuju i vas, i njega. Koliko god puta da smo se pogledali u ogledalo, pogled iznet u knjizi Žarka Lauševića, zbog svoje poetičnosti, iskrenosti i direktnosti, nikako nije naodmet.

Kad će više to Valjevo?