Kultni roman Bore Ćosića, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, već je jednom dramatizovan i igran na velikoj sceni Ateljea 212, 1971. godine, uz imanentnu mu subverzivnost i kritiku tadašnjeg društvenog sistema, tako različitog od ovog u kom živimo danas. Ono što bi bilo zajedničko za vreme nastanka romana (1969. godina), vreme koje opisuje (II svetski rat i postratni period), i današnje vreme (nazovimo ga tranzicijskim) jesu društvene turbulencije, pretumbavanja, izvesne promene, kao i to kako sve te promene utiču na jednu „građansku“ porodicu. Na tu potencijalnu univerzalnost su se fokusirali reditelj Dušan Jovanović i dramaturg i koautorka dramatizacije Katarina Pejović, te je i nova postavka Uloge moje porodice… vizuelno očišćena od ideoloških predznaka. Scenografsko rešenje Marije Jevtić je vrlo neodređeno – sive metalne pregrade sa po tri otvora sa strane koje se sužavaju u perspektivi, između kojih se nalaze i običan old fashioned drveni sto i glanc nove radne stolice sa točkićima; dok kostim Jelene Proković ipak odiše šmekom četrdesetih godina XX veka, ali je i vrlo jednostavan i samo ovlašno markira likove. Međutim, sam ton predstave je potpuno suprotan od ove smirene slike. Na ovakvoj jednoj vizuelno neutralnoj i neodređenoj sceni razbaškarila se silna igrarija, groteska i apsurd – i u mizanscenu i u glumi. Za ovaj odmak od realizma pokriće se vrlo lako dâ pronaći u romanu kao i u samoj dramatizaciji: nabrajanje situacija i likova i događaja, gotovo taksativno, skakanje sa teme na temu, brzo smenjivanje istih, veliki broj pojedinačnih zanimljivosti… Branko Cvejić igra dete koje piše i crta svoj dnevnik/domaći zadatak i čije pripovedanje daje šlagvort za dešavanja na sceni i projekcije na video-bimu koji predstavljaju scensku ilustraciju njegovih reči – galimatijas jurnjave, dranja, povremenih akrobacija i slepstika. Izuzetno brzo smenjivanje scena navodi na postupak primeren mediju stripa, u pokušaju da se na odgovarajuć način prenese miks histeričnosti i nostalgičnog tona romana. Pojedine od tih scena uspevaju, kao, na primer scena večere ili brojanja šibica, ali generalno ovaj pristup ostaje samodovoljan i ne odlazi dalje od nevinog scenskog poigravanja. Povišen ton je manje-više konstatan i posle izvesnog vremena izaziva zamor, kao i neodoljivi dojam sveopšte neartikulisanosti – od glumačke igre do teme predstave. Ne možemo izvući nijednu jasniju tezu i autorski stav koji opravdava novo postavljanje Uloge moje porodice… u ovom specifičnom vremenskom trenutku. Sveopšte ludilo i infantilnost ubijaju razlike između vremena pre i posle društvenog prevrata i stiče se utisak da se nikakva suštinska promena u životu porodice Ćosić nije zapravo ni dogodila, pa čak ni kada se groteskni oslobodioci pojave i okupiraju kuću. Dodatni problem je što se nerealističko igranje shvatilo preslobodno i dovoljno, tako da su svi likovi, osim Deteta, kroki ilustracije – Janoš Tot (Ujak) kicoš je ženskaroš, Dara Džokić frustrirana domaćica-majka, Branimir Brstina (Otac) istovremeno izgubljena i energična pijandura, Dubravka Stojanović i Nada Šargin (Tetke) kao pasionirane čitačice ljubavnih romana samo se njišu, vrište i pipkaju, a cinični Deda Seke Sablić se cima po sceni u maniru grotesknog slepstika. Video Katarine Pejović, sastavljen uglavnom od crteža Maje Veselinović, i muzika Vladimira Pejkovića evociraju nostalgiju, zabavni su i dečije jednostavni, i sami za sebe su vrlo dobri. Opet, u sklopu celine, sam video-rad služi samo da bi dodao još jedan nivo ilustracije u inače preterano ilustrativnoj predstavi. Na kraju, čini se da roman, duboko vezan za vreme u kojem je nastao, u novoj predstavi Ateljea 212 nije dobio potvrdu da je i dalje aktuelan. Sa jedne strane oslobođena od jasnih vremenskih oznaka (osim što Oslobodioci šire neko crveno platno), a s druge ispunjena proizvoljnim odrednicama univerzalnosti (pre svega u scenografiji), nova Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji stala je negde na pola puta, ni tamo ni ovde, i ovako očišćena od jasnijih društvenih i vremenskih referenci ova predstava takođe biva očišćena i od bilo kakve društvene kritike relevantne za današnjicu, koju su roman i stara predstava skoro četrdeset godina ranije nedvosmisleno nosili sa sobom.
