Niko, niotkuda

„Ljudi kad hodaju gledaju u put, ulicu, stazu kojom idu, a ti gledaš u mesec.“ Tako je, kažu, Džim Morison objašnjavao Kristi Pefgen (Christa Päffgen), poznatoj kao Niko, njenu neprilagođenost svetu čija je ikona bila. Mada u apokrifnu prirodu ove izjave ne treba sumnjati, ona, ipak, upućuje u pravom smeru. Niko je kao petnaestogodišnja devojčica ušla u internacionalni svet mode, glamura, džet-seta, filma i muzike. Arogantna, hladna, tevtonska lepota otključavala je sva vrata. „Izgledala je kao mermerna skulptura, boginja iz Valhale“, rekao je Bili Nejm, koji je svojim foto-aparatom zabeležio sva važna zbivanja u Vorholovoj „Fabrici“.

Gde god da se pojavila – u Berlinu, Rimu, Parizu, Londonu ili Njujorku – bila je u centru pažnje. Federiko Felini, Alen Delon, Bob Dilan, Brajen Džons, Endi Vorhol i drugi talentovani i moćni muškarci bili su očarani njenom lepotom. Bila je muza, ikona, mračni predmet želja, lepotica dana. Pisali su joj pesme, snimali filmove, vodili ljubav s njom, želeli je i sanjali.

Kasnije, kao tridesetogodišnja žena, Niko se trudila na sve načine da pobegne iz tog okruženja. Shvatila je da je u čitavom dotadašnjem životu bila objekt; predmet lepote koji su drugi rabili i zlorabili po sopstvenom nahođenju. Htela je, onako kako preporučuju dokoni psiholozi, da bude subjekt sopstvenog života, da se iskaže kao ličnost i kao umetnik.

„Niko nije htela da je ljudi znaju samo po lepoti. Smatrala je da je slava zasnovana na lepoti bezvredna… Mrzela je modu. Mrzela je ideju da je dovoljno biti plava i lepa, na neki način mrzela je i to što je žensko. Smatrala je da joj je lepota donela samo jad i bedu. Htela je da uradi nešto važno, htela je svoju muziku“, tako je nedavno Džon Kejl – Nikin najodaniji prijatelj još od The Velvet Underground dana i svedok svih njenih kasnijih sunovrata – objašnjavao životnu poziciju u kojoj se 1968. godine ona našla.

KRATAK POGLED U SRCE TAME: Pre 45 godina, u septembru 1968, Niko je u studiju diskografske kuće Elektra na La Sijenega bulevaru u Los Anđelesu snimila The Marble Index, najvažniji album u svojoj karijeri. Uradila je to za četiri dana. Tri muškarca su joj pomagali u tome. Već spomenuti Džon Kejl je bio glavni u muzičkom i artističkom smislu, a Frejžer Mohak (Frazier Mohawk) i Džon Heni (John Heany) obavili su tehnički deo posla.

Album The Marble Index je jedinstvena ploča u celokupnoj istoriji popularne muzike. Početak i kraj. Ni pre ni posle toga ništa slično nije snimljeno. Lotreamonova Maldororova pevanja su mu jedini srodnik u čitavoj umetnosti. O toj vrsti psihotične unikatnosti se radi. „Niko se nije zamarala sa neurozom, išla je direktno ka psihozi“, rekao je Deni Filds. Zahvaljujući njegovim poznanstvima album The Marble Index je snimljen.

Neki su rekli da je The Marble Index muzički ekvivalent Limenom dobošu Gintera Grasa, drugi su govorili da je to egzistencijalna kriza pretvorena u muziku. Lester Bengs, najcenjeniji rok novinar od kad je sveta i veka, tvrdio je da je ovaj album „najbolji komad avangardne klasične odnosno seriozne muzike u drugoj polovini 20. veka“. Takođe je rekao da The Marble Index predstavlja „kratak pogled, širom otvorenih očiju, u srce tame“.

Kada bi roman Kristofa Ransmajera Užasi leda i mraka imao zvuk, on bi bio kao muzika sa ovog albuma. Osam priloženih numera se mogu shvatiti kao stranice brodskog dnevnika sa strašnog, usamljenog plova po dalekim i hladnim morima. „To nije bio folk, ni rok, a svakako ne pop. To je bilo nešto drugo. Muzika koja je vodila ‘slušače’ na čudna i zastrašujuća mesta gde ranije nisu bili“, rekao je Džon Kejl. Lester Bengs je, u svom prepoznatljivom stilu, napisao da se „usrao od straha“ dok je slušao The Marble Index.

VETAR I HEROIN: O čemu se to zapravo radi na albumu The Marble Index? Moglo bi ovako da se odgovori: Bežeći od sopstvene prošlosti, istovremeno i tragajući za sobom kroz heroinomanski splin i duboko fundirano osećanje promašenosti, sa doživljajem sopstvene lepote kao prokletstva – slično kao Hardijeva Tesa – Niko je u najdubljem mraku sopstvene ličnosti pronašla muziku i poeziju, iskonsku i vanvremensku kao „prehrišćanske, nordijske bajke“.

Njen „duhovni brat“ i verovatni ljubavnik Džim Morison – može se nešto o tome videti u filmu Olivera Stouna The Doors (1991) – bio joj je glavni saputnik na tom tripu. On joj je otkrio poeziju i ohrabrio da piše sopstvene stihove. U to vreme Niko je od Lionarda Koena, sa kojim je takođe imala posebne odnose, dobila na poklon harmonijum. Radi se o neobičnom instrumentu sa klavijaturom. On ima čudan zvuk – neku vrstu monotonog bruja koji se u rok terminologiji označava rečju droun (od engleskog glagola to drone što znači zujati ili brujati). Niko je volela taj instrument jer je njegov zvuk podsećao na vetar. Davao je neku elementarnost njenoj muzici.

Osam pesama, u kojima se peva o „kraju vremena“, „ponoćnom vetru“, „smrznutim granicama“ i „mestima do kojih se stiže samo u snovima“, našlo se na originalnoj verziji albuma The Marble Index. Doimale su se kao crno-bele razglednice na kojima su prikazani beživotni unutrašnji pejzaži sakriveni iza lepog, već zapuštenog Nikinog lica. Niko je kao sumanuta Valkira pevala o jezovitim stvarima koje dolaze iz vremena pre vremena, iz najmračnijih ćoškova kolektivnog pamćenja. Zvučala je kao narkomanska verzija Marlene Ditrih ili Hildegard Knef.

Frejžer Mohak, koji je potpisan kao producent ovog albuma, rekao je: „The Marble Index nije ploča koja se sluša. To je rupa u koju se upada.“ Tamo se nalaze jezoviti, atavistički prizori, zastrašujuća snoviđenja, somnambulne šetnje zaleđenim unutrašnjim prostorima i talasi anksioznosti koji pulsiraju u nedokučivim lunarnim ritmovima. Disonanca između Nikinog ravnog, monotonog glasa i raštimovanog bruja harmonijuma definisala je prazan muzički prostor u kojem kao da odjekuju stihovi njenog prošlovekovnog zemljaka Fridriha Helderlina:

Presurovo, prepuno zebnje svuda je u krugu
I sve se osipa, koleba, gde god gledam.

Džon Kejl je, kao pravi muzički čarobnjak, preko tako dobijenog materijala „prevukao“ slojeve i slojeve drugačijih zvukova. Viola, klavir, glokenšpil (instrument sličan ksilofonu), razna zvona i svirale su „humanizovale“ Nikine alijenirane pesme, dale im obol avangardnosti i eksperimentalnosti. Jednog rok novinara su, ovako „obučene“, te pesme podsetile na podsuknje one starice iz spomenutog Grasovog romana ispod kojih se na zaleđenim nemačkim krompirištima skrivao patuljasti Oskar Macerat.

ČEŽNJA ZA SAMOĆOM: Kratka instrumentalna tema Prelude otvara album The Marble Index. Svojim naslovom asocira na istoimenu poemu Vilijema Vordsvorta iz koje je pozajmljena fraza koja je dala ime ploči: „The marble index of mind forever voyaging through strange seas of thought, alone„. Oni koju su je dobro poznavali smatrali su da je Niko ovim naslovom htela da naglasi sopstvenu čežnju za samoćom. Samoća je, po njenom mišljenju, činila ljude zanimljivim i privlačnim, bila zavodljiva i seksi.

Ostalih sedam pesama predstavljaju etape na putu kojim popularna muzika nikad nije išla. Neke od njih – Frozen Warnings, Evening Of Light, Lawns Of Dawns – mogu se shvatiti kao granični kamen, poslednja tačka do koje se može na ovaj način stići. Posebno mesto zauzima pesma Ari’s Song – čudna uspavanka za Nikinog sina Arija, čiji je otac Alen Delon. Mora se reći da Delon nikad nije priznao očinstvo, mada je Ari odrastao u domu njegovih roditelja.

Za potrebe albuma The Marble Index snimljeno je 12 pesama. Osam se našlo na originalnoj verziji. Album traje 30 minuta. Frejžer Mohak je doneo takvu odluku. Smatrao je da je muzika isuviše teška i zahtevna i da bi se sa produženim trajanjem slušanje pretvorilo u pravu torturu.

Endi Vorhol je, po svom dobro znanom običaju, po završenom snimanju, 19. septembra 1968. godine priredio glamuroznu žurku na kojoj je predstavljen snimljeni materijal. Bili su prisutni članovi sastava The Velvet Underground, Timoti Liri, Bob Dilan, Stivi Vinvud, Mari K (Murry The K) i drugi. Bilo je to prvo Vorholovo pojavljivanje u javnosti posle ranjavanja 3. juna te godine. Posle nekoliko meseci album se pojavio u prodavnicama. Niko nije hteo da ga kupi. Prodato je svega nekoliko primeraka. „Ne možeš da prodaš samoubistvo“, zaključio je Džon Kejl.

CENTRALNA EVROPA: Album The Marble Index je ultimativno evropsko umetničko delo. Njegovi sadržaji su anksioznost, strah, otuđenje, unutrašnja praznina koja kao kosmička crna rupa usisava život i pretvara ga u led i pustoš. Može se doživeti kao izgubljeni deo epohalnog romana Vilijama T. Volmana Centralna Evropa. Ta vrsta srednjoevropskog usuda tu se pojavljuje u svom najmračnijem vidu. Tuga i bol su razotkriveni kao ključni elementi od kojih je napravljen skelet ljudskog postojanja. Vatra i led su na kraju i početku svega što je bilo, što jeste i što će biti.

Kažu da je Elija Kazan, dok je pohađala njegove časove glume u Aktors studiju u Njujorku, govorio Niki: „Iskoristi svoje vreme, stvori vlastiti prostor.“ Sledeći taj savet Niko je došla do muzike predstavljene na albumu The Marble Index. Potraga za sobom, kroz sopstveno vreme i prostor, dovela je do nje. Tako je nastalo ovo umetničko delo koje se može shvatiti kao batiskaf kojim se stiže na dno ljudske egzistencije

Nikin kasnije život je bio prolongirano samoubistvo. Par albuma koje je snimila u tom periodu – Desert Shore (1971), The End (1974), Camera Obscura (1985) i drugi – opisuju delove tog puta. Heroin, alkohol i metadon su definisali njenu sudbinu. Umrla je pre 25 godina, 18. jula 1988, od posledica pada sa bicikla na Ibici. Imala je 50 godina. Sahranjena je nekoliko dana kasnije u Berlinu. Uz zvuke njene pesme Mutterlein, sa polovnog kasetofona, nekoliko prisutnih prijatelja se oprostilo od osobe koja je tragajući za sobom, bežeći od lepote i slave, pronašla strah, jezu i ništavilo. Verujem da su je Rihard Vagner, Georg Trakl, Alfred Deblin i Kurt Vajl rado primili u svoj rajski kružok.

O relevantnosti njene muzike možda najbolje govore reči koje je Morisi, lider sastava The Smiths, upućivao publici. On je, naime, imao običaj da svoje koncerte započinje emitovanjem Nikine pesme Innocent And Vain. Tada je govorio: „Molim vas da ćutite i pažljivo slušate ovu pesmu. To je čitava moja mladost pretvorena u muziku.“ Verujem da po prljavim ulicama evropskih gradova još uvek glavinja velika skupina usamljenih, izgubljenih, neshvaćenih i uplašenih koji se slažu sa ovim rečima rokera iz Mančestera.

Niko, Vorhol, Velvet Underground foto: steve shapiro