Nevolje sa Harijem

Možda ćete se slatko nasmejati onome što sledi, ali u ovom trenutku čini se kako više stvarne subverzije ima u liku i delu nekadašnjih ultimativnih tinejdžerskih muzičkih zvezda poput Bijonse, Bili Ajliš i Harija Stajlsa – koje su sada poodrasle dabome i iskazuju apsolutnu spremnost da dokažu u kojoj meri pop hedonizam i socijalna oštrica mogu sjajno da idu zajedno na najprodavanijim pločama post-pandemijskog doba sa njihovim potpisom – nego u celokupnoj združenoj svetskoj alternativi?!

Teške reči, zaista, ali zbilja se stiče utisak kako su komercijalni izvođači nove ere izašli kao pobednici u presudnoj utakmici što se na muzičkoj pozornici odigrava poslednjih nekoliko sezona, prikazujući se kao mnogo manje konzervativni i kruti pred izazovima budućnosti u odnosu na svoje larpurlartistički raspoložene kolege iz andergraund rok internacionale. Oni, dakle, odvažno demonstriraju prijemčivost za svaki uticaj iz globalnog zvučnog nasleđa i katkada više nego značajnu dozu političke samosvesti, dok u isti mah, nama omiljeni, poslednji rok-hikanci, povremeno isijavaju sasvim iritantnu nesposobnost da se udalje od svojih tvrdokornih zvučnih matrica, prianjajući uz njih kao pijanci iz viceva, te na taj način jednostavno ne dopuštajući sebi imalo istinske avanture u neomeđenim poljima muzičkih inspiracija. Otvorenost uma, rečju, kao da je iščezla sa zamirućim hipi kricima iz Lorel kanjona.

Što nas dovodi do Harija Stajlsa, recimo. Ovaj obožavalac Džoni Mičel i Dejvida Krozbija definitivno ima petlju da se baci u navedenu vrstu pustolovine, bez ikakve predrasude prema žanrovima i totalno ne zarezujući eventualne puritanske zahteve tržišta ili se opterećujući onim šta će svet i nezavisna muzička štampa imati da kažu. Lako je Hariju Stajlsu, mislite se vi, njega za sve može da boli uvo. Sa svojim izgledom Kupidona, izvanrednim glasovnim moćima, dugom istorijom opstajanja na najekskluzivnijim granama brutalne industrije zabave još od dana dečaštva, izvesnom nedokučivošću i misterijom koja se tiče njegovog intimnog života, te sa bukvalno plamtećom karijerom modne ikone, sve traženijeg novog glumca i savremenog solo umetnika u punoj snazi – mladog engleskog gospodina Stajlsa (r. 1994) ove kalendarske godine teško da iko može da pretekne i nadmaši.

Harija Stajlsa prati, međutim, jedna kontroverza o koju se bez greške decenijama unazad spotiče svako onaj što se drznuo da pređe 100.000 prodatih primeraka nekog svog nosača zvuka: zadrti kakvi jesmo, odgajani na krvožednom ratu između blaziranih šminkera i nas kobajagi muzičkih erudita i elitista, ovog momka momentalno bismo bili skloni da odbacimo tek tako, kao još jednog profitabilnog otpadnika iz nekakvog šećerlemastog momačkog benda (u ovom slučaju One Direction), koji snima filmove, ljubaviše sa raznim Olivijama Vajld i uopšte zbunjuje malograđane svojim radikalno ne-muškim odevanjem, kad mu se već može.

Ali, zamke koje se danas postavljaju bezazlenim superstarovima poput njega, mnogo su perfidnije nego nekada. Stajlsovo notorno ignorisanje uobičajenih rodnih uloga i dopuštenih pravila rukovanja svojim polom u praksi – koje bi moglo biti hvale vredan primer kako jedan prostodušan milenijalac iskazuje toleranciju za svaku fluidnost u izboru – već mu se iz određenih krugova spočitava kao jeftin marketinški trik da sebi obezbedi popularnost i širok auditorijum, dok se istovremeno zatucani nazadnjaci smesta hvataju krsta i batine čim ga ugledaju sa bisernom ogrlicom oko vrata. No, zar to isto nisu radili Mik Džeger, Dejvid Bouvi, čak i Kurt Kobejn?! Oblačili haljine i suknje, furali odeću svojih devojaka i konzumirali sadržaj njihovog nesesera, koristili ajlajner, ruž i senku za oči, farbali kosu i zveckali naušnicama, ispisujući povest onog toliko glamuroznog scenskog stila što je muzičku istoriju naterao da jednom zauvek iskoči iz zgloba i pretvori se u čistu raskoš i očaravanje.

ROKENROL ZA XXI VEK?: Hari Stajls danas, u svojoj generaciji, održava jednaku ravnotežu na rodnoj i žanrovskoj klackalici, zbog čega se njegova muzička služba neprestano izlaže uprtim pogledima takozvane javnosti. Ona obavezno pronalazi dlaku u jajetu ispod svoje uveličavajuće optike, kako se to prethodno već dogodilo svakoj drugoj izuzetnoj personi koja se uzverala na binu. Ova zla sila učini, međutim, i ponešto dobro: terajući Stajlsa da zadovolji idealne kriterijume profesionalne i lične egzistencije, ona zapravo podstiče njegovo napredovanje, čije plodove Hari sada evidentno ubira kao apsolutni hit 2022. godine. Pitanje je samo da li se svakodnevni boravak u krckalici za orahe, čijem se stisku bez tračka odmora šampionski opirete prostom obdarenošću svojih mišića i mašte, može smatrati nekom privlačnom životnom perspektivom?

Mi zavidljivo uočavamo da za Stajlsom lepolikim vrište milioni adolescentkinja i njihovih drugara širom zemaljske kugle – ali, pa šta? Vrištali su i za Bitlsima, pa je Džon Lenon ubijen na pravdi boga. Kobejn, već pomenuti, proizveden je u sveca još za života, a slava ga je svejedno naterala da puca sebi pravo u svoju prelepu glavu, usamljen i nespokojan tamo negde u Sijetlu. Elvisa su krunisali i smatrali za kralja, ali je njegov život pokidan u paramparčad istim tim čuvenjem, a on sâm skončao izolovan i razočaran, ranjen i nezaštićen.

Duga je lista ovakvih nepočinstava obožavalaca i onoga što nazivamo sudbinom u šou-biznisu. Možda Hari Stajls, za promenu, obrne igricu?

Jer, Hari Stajls prolazi kao torpedo kroz svoj novi, treći po redu album Harry’s House, koji se tokom leta zasluženo popeo na vrhove top lista praktično svuda gde one postoje. Bilo da vas zasipa seksepilnim soul-funkom u uvodnoj numeri Music for a Sushi Restaurant, starinskim electropopom iz ranih 1980-ih u Late Night Talking sa odgovarajuće romantičnim rimama (If you’re feeling down, I just wanna make you happier, baby), ili euforičnom As It Was u kojoj sve gipko poskakuje (Answer the phone / “Harry, you’re no good alone / Why are you sitting at home on the floor? / What kind of pills are you on?”), on slavi život na krajnje nepretenciozan način, nemajući vremena za zbijanje šala. Neodoljiva Little Freak baca čežnjive senke na sentimentalnu prošlost našeg junaka, prevlačeći je melanholijom sa duborezom (I was thinkin’ about who you are / Your delicate point of view), da bi u pesmi Matilda Stajls zagazio još dublje u psihološko ocrtavanje odbačenih i neprikladnih (You don’t have to be sorry for leavin’ and growin’ up), zaputivši se ka folk višeglasju u Boyfriends… Baratajući stilovima i raspoloženjima, on sa lakoćom potvrđuje šta sve može da postigne popularna muzika kada se ozbiljno shvati.

Nevolja sa Harijem jeste što je on prosto toliko dobar. Ljubazan ljubavnik, sjajan drugar, normalan momak, on citira naslov pesme grupe Interpol u jednom od najnovijih hitova sa aktuelnog albuma Harry’s House i odlazi u hamburšku Elbfilharmoniju po svoj komad klasike, kad već ima koncert u tom gradu, sakriven ispod maske. Hari je i Bouvi i Bitlsi i folk scena Zapadne obale i Sajmon i Garfankl, pomalo čak i luksuzno šik otelotvorenje alternativnog roka.

Hari Stajls obeležava ovo fluidno doba svojom neuhvatljivom estetikom, u kojoj obznanjuje lakoću menjanja uloga po ličnom prohtevu. On je simbol nove slobode da se bude sve što se poželeti može, mimo okoštalih društvenih stega. Nije li baš to ostvarenje svih rokenrol ideala i njegova prava verzija za XXI vek? ¶