Naš kralj Ibi

Biće da je za intervju, kao i drugo u novinarstvu, potreban povod. Ovaj put, kao u retkim prilikama, za razgovor je dovoljna biografija sagovornika. U vremenu kad se razni bašibozuk nameće kao standard, kad su i reči izgubile oslonac u stvarnosti, povod za razgovor je to što se zovete Dejan Mijač.

Kako smo susret ugovorili pre tragedije u Parizu, to pitanje se nametnulo u uvodu. Mijač (1934) kaže da je to velika nesreća, a kako dugo živi, čini mu se da je to i važan datum u istoriji: „Na šta to može izaći, bog sveti zna, bojim se, Amerika je izgubila konce upravljanja planetom, ne postoji orijentir, mnoge centripetalne sile hvataju zalet, tu ima i najbrutalnijih, najluđih i najnerazumnijih…“

„VREME„: Da se vratimo temi, kako teku penzionerski zemaljski dani?

DEJAN MIJAČ: Ne žalim se na monotoniju, dosadu, jedino što dani suviše brzo prolaze, to me jedino zblanjava.

Pozorište, nekad i sad…

Ja sam počeo da se bavim pozorištem kad su gradovi imali instituciju korzoa. Ne znam da li to nešto govori, to su bila mesta gde se omladina okupi, i samo šeta, nije bilo kafića, alkohola, nikakvih tuča… mesto okupljanja nevinih i znatiželjnih, po raznim osnovama, osim ženskih pitanja. Pozorište za takvu grupu ljudi pretendovalo je da bude misaono, ne mnogo zabavno, da pokreće suštinske teme…

Sad, gde god vidim mlade, vidim ih sa slušalicama u ušima, tabletima u rukama, uključuju se na daljinu, koliko sam uspeo da prisluškujem, sve banalne, idi mi dođi mi teme. Posebna vrsta života koju ja ne mogu da shvatim, ali mogu da razumem. Pozorište se u takvoj konstelaciji našlo između prikazivanja vizuelnih egzibicija i neke vrste kabarea. Ako je tema politička, onda je to direktno, i na neki način vulgarno… imam utisak da ta vrsta pozorišta pokušava da popuni mesto političkih tribina, jer ni toga više nema. Pozorište se bori da preživi, ali pošto je to vitalan „virus“, sve će preživeti, jer se sastoji iz neposredne komunikacije. Žao mi je ove omladine, koja hrli na akademije, gde uči nešto drugo od onoga što je čeka kad kroči u život…

Imamo Ministarstvo kulture, ministra u koga je mnogo njih polagalo nade. Kad tamo, a ono međutim…

I ja sam bio jedan od onih koji su se nadali. Ja sam mu rekao, poručio, da ću njegov uspeh, učinak, meriti po onome kako uredi Narodno pozorište. Površan pogled pokazuje ne da ga je uredio, nego da ga je pre uneredio. Baš tako. Gledajući od vrha, nema upravnika koji je izabran po zakonu, Upravni odbor je zbog toga dao ostavku, čoveku koji je vd upravnika je davno isteklo to vd, i to tako ide… To pozorište je egzemplarno, i kako stoje stvari u njemu, to se preslikava na nižim i drugim nivoima. Tako je u pozorištu, da se ne ulazi u ostale stvari iz domena ministarstva, ni tamo nije bolje…

Razni ajdačići, i ini umetnici, drže banku, režiraju državne proslave, i savetnik Lale režira…

Mnoge stvari se privatizuju, a to što režiraju te priredbe, i u moje vreme je bilo takvih pojava, državnih proslava, sletova, obeležavanja raznih pobeda. Ima tu posla, oni to zovu režijom, a to bilo koji čovek može, da poređa ljude, ti desno, ti po sredini, majstor svetla da udesi nešto, pustimo muziku, i to je to. To učitelji rade sa decom, to nema veze sa režijom, jer režija je neka vrsta umetnosti. To su prigodne priredbe, to može da uradi ko hoće, a ako njima odgovara da tu priredbu uveliča još jedno ime na plakatu, kapaciteta nekog Ajdačića, onda neka im je na čast.

Znali ste reći da se gadite politike, ali, ona se ne gadi nas…

Uvek su ljudi bili pogođeni lošom, ili generalno lošom politikom. Ja volim kad vidim čoveka u društvu, kad počne da veze neke laži koje lepo deluju, zabavljaju. Imam ja takve prijatelje, i sam, ponekad, plasiram neku laž, iz zadovoljstva, ali ta laž traje kratko, koliko ta sedeljka. Ali ne podnosim laž koja se proglašava za istinu, kad vidiš čoveka koji u oči laže, ne ume to da prikrije, i prodaje rog za sveću. Ja vidim da mi je svaki dan sve gore, lično, ne znam kako je drugima, meni je svaki dan sve gore. Ne samo zbog starosti, koja mi oduzima snagu, nego inače. Sad sam, sa ženom koja mi pomaže u kući, imao sumiranje troškova sa pijace; pogledam, prošli mesec, ovaj, značajno poskupljenje…

Zvanična statistika govori drugačije!

Statistika mog džepa je za mene relevantna. To ja pitam, šta je, i kako je? A drugi, koji režiraju državne priredbe, verovatno drugačije misle. Neko ko frizira javno mnjenje to čini nadajući se da je u njegovu korist, ali cela ta „istina“ je obrnuta, to je zapravo laž, laž koja liči na onoga ko je demonstrira.

Đinđić je bio iz „druge priče„.

Kad je došao na vlast, Đinđić nije mnogo znao o vlasti, tehnologiji vladanja, prošao je samo političke borbe u partiji. Ali, on je učio u hodu, imponovalo mi je što je bio neverovatno brz čovek, koji je shvatao, a naročito je shvatao magistralne opasnosti za Srbiju, i mislim da je ubijen što je to otkrio, i pokušao to da spreči. On je streljan konsenzusom velikih sila i činilaca unutra. Konsenzusom političara, kriminalaca, nedotupavnih ljudi koji su mislili da uklanjanjem Đinđića dolazi njihovih pet minuta, i da će oni svojim neznanjem usrećiti Srbiju. To se i pokazalo.

Da je Đinđić završio prvi mandat, imao bi rezultate koji bi bili važni za Srbiju. Imao je on, znate kad se za nekoga zakači razni gadluk, imao je previše toga. Setite se ko je bio u njegovom okruženju, video je on to, osećao, ali nije došao do daha. Izdaja oko njega je bila pomalo kolektivna.

„Naslednici“ su sve proćerdali…

Ne samo da nisu bili na njegovom nivou, nego nisu bili orijentisani ka njegovom putu, niti su imali njegovu hrabrost. Naslednici nisu bili ni političari, ni državnici. Niko posle njega nije bio državnik, svi su bili političari koji gledaju da surfuju i održavaju se.

I tako se došlo do ove, što bi narod rekao, za prekrstiti se vlasti?

Svaki put je dolazilo gore, i sad je došlo najgore. Kad kažem, najgore, plašim se promene, jer ne znam šta bi bilo gore od najgoreg. A može biti gore. Ne znam šta će onda ostati od nas.

Predsednik nam je na nivou, drži govore u SANU, dodeljuju mu počasne povelje i diplome, i on je široke ruke…

To je kreveljenje u cirkusu, predstava za narod. Što gluplje, da se svi zabave. Dođu na te ceremonije i pametni ljudi, ćute, i klimaju glavom. To je izigravanje pokornosti. Znam mnogo tih ljudi koji misle i pričaju kao ja, a onda odu tamo i kade, ko pred ikonom.

I Premijer nam je za udžbenike, sve mu je najbolje i prvi put u istoriji…

Drugi deo je tačan, to jeste prvi put u istoriji, o prvom, da li je najbolji, drugi neka kažu, ja sam kazao…

Ima i podršku, podrazumeva se, najveću u istoriji…

On je rekao jednu odlučujuću rečenicu, sintagmu, koja je kratka: Moj narod! To se u lektiri, pozorišnoj, čita kod „Kralja Ibija“. To je to! Ibi je paradigma vladavine u ime ideala ja pa ja, pa opet ja, još jedared ja, i najzad ja. To je Ibija odvelo u propast, ali, Žarijeva drama je vesela, a ovo je farsa.

Ipak, nismo mi jedinstven slučaj, mada je kod nas sve baš otišlo u krajnost, pogledajte te njuške u okruženju, u svetu, te političare koji su kao značajni, to je sve budibogsnama.

Zašto se narodu ne kaže prava stvarnost, nego, frka oko Uneska, setili se da brinu kad je sve predato, i onda, pobeda, veliki uspeh. Zašto ne kažeš kako stoje stvari, ne, zaoštriš, proglasiš pobedu. Pa onda, investicije, investicije, pa otvoriš fabriku sirćeta, ili benzinsku pumpu…

Evropa i svet nemaju ništa protiv ove demokratije, čini se da tapšu…

Zna se, i ne zna, zbog čega. Ima i ta firma, MMF, koja da zajam, pa gleda da se to vrati, pa zajam na zajam. To je kod Vula Pupavca, u Glišićevoj „Podvali“, interes na interes. Glišić je to opisao u prvobitnoj akumulaciji kapitala, sad je to na višem nivou, ali na isto se svodi, aplaudiraju ti što si živ, da izdržiš još jedno skidanje kože sa leđa…

Vođa se nešto žali i na narod, ali najnemilije mu je što nema podršku elite, ali pravi se nova elita, štancuju se doktorati, diplome i titule…

Znaju oni da je sve to laž. Tanka i providna. Ne možete vi meni reći da je onaj Šef policije doktor, kad se pojavi, vidiš da nije. Ili Mali doktor, čega naopako, vidiš ga, orijentisan čovek na svoju delatnost, ne bih da mi bude savetnik u bilo čemu, osim u onom što zakulisno radi.

Nema sramote, zaboravilo se na Njegoševu „Svak je rođen da jednom umre„…

Toga ima samo kod ljudi koji mogu da stradaju zbog svojih uverenja. Taj patos više ne postoji, to je sad patetično, u smislu u kome Englezi ismevaju neke pojave kao prevaziđene.

Nekad se ratovalo za dom, i prag. Miloš je podelio seljacima zemlju, i čovek je branio svoju imovinu. Zato je Srbija opstajala u odbrambenim ratovima. Pozovi ti danas Srbe na oružje, kao što neki čine, šta ima narod da brani, svoj prazan džep.

Ima li izlaza, novog „mesije„, šta nam treba?

Većina treba da shvati da političko vođstvo ne znači jedan čovek, i da se treba svrstavati iza njega. Ja sam davno rekao da će za Srbiju biti bolje kad na plakatima za izbore vidim odštampano ime partije, a ne sliku lidera. Neću da glasam ni za koga, hoću da glasam za ono za šta se neko bori, za program. I to realan. Znam neke ekonomiste, ozbiljne ljude, koji kažu da ima načina da se Srbija izvuče. Prvo je izvlačenje u ekonomiji, pa ostalo. Ajde da sredimo ono što je na stolu, pa ćemo drugo lakše.

Ali, glave okrenute za liderima?

Zavrću nas svaki čas, ‘oće li biti Uneska, neće li biti Uneska! Šta je vama, niko ne kaže osnovnu stvar, pita, jesi bio na pijaci, ima li luka, pošto je! A pošto je bio, jesi li primetio da se nešto promenilo, stani bre, koliko je dinar danas, koliko je bio pre pet godina, samo to. Ili, kolika je plata guvernera danas, kolika je bila pre pet godina. Dobro, guverner je žensko, treba joj više da tera modu.

Nedavno je Danojlić rekao da „Ovo nije vreme za nas„!

Dobri Mića! Ovo je vreme mufljuza, raznih kategorija. Do vrha vrhova.

Hiljade, stotine hiljada mladih i obrazovanih napušta zemlju?

Pa šta će. Moja bratanica, lekar, dobar specijalista, doktorand, ima odeljenje na klinici, radi ozbiljno i požrtvovano, odlazi u Švajcarsku, ne može više. Imam samo taj primer.

Kome ostaje Srbija?

Lažnim diplomama, lažnim ljudima, lažnim uverenjima i lažnim nadama! Ali, što narod kaže, u laži su kratke noge, laž brzo nestane. Paf, i nestane, i ti se probudiš i sretneš svoju pravu realnost.

Nema vas nešto na Nacionalnim televizijama?

A šta ću tamo?

Vođi izmereno da je za nekoliko dana na TV–u, uživo, bio preko osam sati?

To znači dva sata dnevno; kad narod voli, što da ne. „Moj narod“! Narod voli laž, nemoj mi samo kazati istinu, beži od mene ako govoriš istinu.

Ima Branko Ćopić priču o tipu koji ide po selu i za pare čita priče, sudbine, budućnost iz nekog Sanovnika. Pročita, kaže šta ih čeka, dobije nagradu. Posle nekih godina, usprotive se slušaoci, vele, ništa od onog što obeć’o, jednog strefila robija, drugog sušica… I kažu mu, nemoj se više pojavljuješ. Šta će ovaj, sastavi novi Sanovnik, gde će jedan biti zatvoren, drugi premlaćen, treći umreti… i krene nanovo. Zamisli Sanovnik koji se sastoji od kolere. Ne može, ali narod voli Sanovnik, i ovome ponovo krene pos’o. Voli narod sanovnike, više nego ‘leba da jede.