Cinik bi rekao: u novom komadu Sanje Domazet najjače je ono što je pozajmljeno. Naslov pod kojim se ova drama, odnedavno, igra u Beogradskom dramskom pozorištu – Disharmonija – pozajmljen je, naime, od pisca Aleksandra Jugovića, koji je tako nazvao svoj roman o našem modernističkom pesniku Vladislavu Petkoviću Disu. Pošto i drama Sanje Domazet prikazuje sudbinu ovog pesnika, onda su spisateljica i autori predstave odlučili, uz zahvalnost Jugoviću, da originalni naziv Podvodni pljusak zamene ovom, neuporedivo efektnijom pozajmicom. I, zaista, pored toga što sadrži Disovo ime, ovaj naslov ostvaruje i složenije asocijacije: ukazuje na stvarnu rastrzanost ovog pesnika, ali ističe i opšte stanje preosetljivosti i labilnosti koje se obično vezuje za pesničko stvaranje.
Ova promena naslova ne bi bila, sama po sebi, mnogo bitna, da ne nagoveštava i znatno drastičnije intervencije do kojih je došlo u adaptaciji reditelja Nebojše Bradića i dramaturga Maše Stokić. Da bi se promene prepoznale, analizirale i vrednovale, potrebno je, naravno, prvo proučiti ono od čega se pošlo: autorkin izvorni tekst… U komponovanju dramske priče, Sanja Domazet je teško mogla da izbegne hiperdramsku situaciju koju joj e nametnula sama Disova sudbina: pesnik je poginuo za vreme Prvog svetskog rata tako što je brod, kojim se on iz Francuske vraćao na Krf, bio torpedovan i potopljen. Radnja se dešava poslednjeg dana tog putovanja i, samim tim, pesnikovog života: u duhu Disove simbolističke poezije, ovakav dramaturški okvir može da funkcioniše kao jasan simbol poznatog motiva iz antičke mitologije – prelaska čamcem u zagrobni svet.
Glavna poetička odlika drame sastoji se u razdvajanju dva narativna toka, pri čemu je drugi varijacija na temu prvog: u prvom se prati ono što se stvarno dešava na brodu, a u drugom kako te situacije sagledava Dis u svojoj rastrzanoj pesničkoj duši. Nijedan od ta dva toka nije posebno dramski razvijen, nema tu složene intrige i psihološki produbljenih odnos i likova, već se cela radnja svodi na onirički sled motiva proisteklih iz same Disove poezije, njegovog života ili velike svetske istorije koja ga je ubila: od pojave tajanstvenog čoveka koji traži svoju nestalu dragu, preko motiva misterioznog neprijateljskog špijuna na brodu, do priče o slanju novčane pomoći porodici. Autorkina obrada ovih motiva postiže različite umetničke domete: neki dobijaju autentičnu evokativnu snagu, dok drugi ostaju na nivou konvencionalnih pokušaja da se ostvare književni, pesnički uzleti.
Može se pretpostaviti da je ta dramaturška raspršenost, u kombinaciji s jezičkom razbarušenošću, predstavljala problem za inscenaciju, pa da je to motivisalo spomenutu, radikalnu adaptaciju. Ti motivi se, dakle, mogu razumeti, ali se teško može prihvatiti ono što je iz njih nastalo: potpuno je relativizovana spomenuta podela na stvarni tok događaja i pesnikov doživljaj tih događaja, koju smo prepoznali kao osobenost i nespornu vrednost drame, dok se, s druge strane, ništa nije dobilo na dramskoj gustini i jasnoći. Naprotiv, novi likovi – da li su dodati u saradnji sa spisateljicom? – kao što je Disova nova žena Marija (igra je Zorana Bečić), kao i motiv ljubavnog trougla koji je za nju vezan, nemaju jasnu dramaturšku funkciju. Kada su žene u pitanju, bio je dovoljan pesnikov odnos s neprisutnom, pravom suprugom i oniričan, nežan, pomalo i bizaran odnos s devojčicom Lenom (igra je Danijela Štajnfeld), simbolom različitih Disovih čežnji i snova.
Dok smo još kod žena, treba naglasiti da je i lik ostarele prostitutke Mileve dobio veći prostor nego što ga ima u originalnom tekstu: ona postaje svojevrstan poetski narator, jer nas, recitujući pesme, vodi kroz predstavu i daje joj, zahvaljujući glumačkoj kreaciji Đurđije Cvetić, simbolistički, oniričan i mračan (disovski) štimung. I ovaj lik može da označava jedan aspekt pesnikovog odnosa prema ženama (Mileva kao ostarela Lena tj. raspršene iluzije; Mileva kao telesnost nasuprot Leni kao spiritualnosti), što još dodatno problematizuje odluku da se uvede i lik Marije… Omeđen granicama koje mu je sam tekst postavio, Dragan Petrović je igrao Disa kao opštu sliku o setnom i zbunjenom pesniku.
Iako su analizirane promene teksta težile, najverovatnije, dramskoj kondenzaciji – što je funkcija koju su, kao što je pokazano, sprovele bez značajnijeg rezultata – one nisu nameravale da potisnu i ceo fantazmagorični aspekt drame. Reditelj Nebojša Bradić hteo je da iskoristi taj potencijal u nekoliko scenskih prizora, među kojima središnje mesto ima završni „ples mrtvih“: makabrička igranka koja nagoveštava smrt putnika, ili koja se već igra na onom svetu, među utopljenim dušama (kako se zove i jedna od najznačajnijih Disovih zbirki pesama). Namera se vidi, ali realizacija nije odgovarajuća: željena scenska oniričnost deluje anemično, neubedljivo i konvencionalno, čemu bitan doprinos pruža i iznenađujuće nemaštovita i rutinerska scenografija Miodraga Tabačkog. Bradić i Tabački su samo podelili prostor po visini – na palubu i potpalublje – ali tu podelu nisu opravdali znakovitim mizanscenom, dok je likovna obrada tog prostora bila vrlo konvencionalna i neambiciozna, sve s girlandama jeftinih sijaličica koje je trebalo da dočaraju i atmosferu broda i da metaforično prikažu njegovo potonuće.
