Na javnom času

Da u JDP-u nije bilo uvažene publike pune očekivanja uslovljenog gostovanjima Mladog francuskog baleta (2001) i Mladog baleta iz Liona (2. Beogradski festival igre, 2005), baletsko veče koje su nam priredili takoreći diplomci Pariskog konzervatorijuma mogli bismo nazvati javnim časom. Trinaestoro učenika završne godine ove visokoobrazovne pariske institucije pokazalo nam je svoje do sada stečeno umeće i uverilo nas da su zaista osposobljeni da „nagaze“ važne i izazovne svetske plesne scene. Problem je možda u tome što smo mi očekivali već zaokružene, iskusne igrače, pre svega prepoznatljive po specifičnom rafinmanu „francuske škole“. No, akcenat je na koreografijama, tačnije francuskim koreografima (u programu lepo piše da gostuje Smer za studije koreografije), dajući nam kratku šemu razvoja plesa u Francuskoj, od baroka (Španska ludorija, Iren Ženžer), preko klasicizma a la Serž Lifar (Svita u belom), plesno-grafičke stilizacije Lionela Oša (Stvaranje), pa sve do izuzetno zahtevne i besprekorno izvedene neoklasične koreografije Tijerija Malandena, Sekstet. Na kraju, celo veče očekivani Rejv u koreografiji Karol Armitaž, neverovatna kombinacija savremenog plesa, klasičnog baleta, kapoeire, kung-fua, uličnog plesa, u duhu tehno-kulture, na iznenađenje publike u trajanju od svega desetak minuta, pokazao je da nam program nekad i ne treba, jer tamo smo pročitali da Rave traje 35 minuta. Pitamo se onda čemu pauza i ponovno ulaženje u salu kad je preostalo svega desetak minuta programa? No, dobro…

Pretpostavka je da su mladi igrači za ovo gostovanje birani prevashodno po svom senzibilitetu za savremene igračke stilove i tehnike, u kojima su istinski briljantni i s tačke gledišta domaćih igrača takoreći nedostižni. Međutim, problematičnim i grčevitim snalaženjem u klasičnim komponentama Lifarove Svite u belom, kao da su nam poručili „dobro, to je to od klasike, mi idemo dalje“. Ako stavimo na stranu to što nas polaznici Pariskog konzervatorijuma ne oduševljavaju istančanim sluhom za akademski virtuozitet, što se po starinskoj navici od francuskih igrača i najviše očekuje, možemo se zapitati u kom se to pravcu razvija visokoobrazovno usavršavanje mladih igrača u svetu. Da li i dalje dominira izučavanje besprekornosti akademskog stila ili se igrači obučavaju za „realan“ život, za buduće teške i mnogobrojne audicije i trupe koje zahtevaju sve novije, raznovrsnije i sve više tehničke standarde? I još, kako bi se na jednom takvom tržištu igračke snage snašli naši ma i najbolji igrači? I kako da se uopšte pojave na svetskom tržištu kada ovde ne mogu ni da steknu diplomu visokog obrazovanja, a kamoli da temeljno izuče najnovije stilove i tehnike. Gostovanje Mladog baleta iz Pariza neminovno pokreće pitanje zastarelog i jadnog školovanja našeg igračkog potencijala, ali to je već toliko puta ispričana priča od koje niko nikad nije imao vajde.