Moraš se predati nepoznatom

Silvester Mikloš (Miklós Szilveszter, rođen 1983), nezaobilazno ime na savremenoj evropskoj džez sceni, dolazi iz Mužlje, zrenjaninskog naselja u kojem uglavnom živi mađarsko stanovništvo. Poput Kanjiže, Sente, Bečeja i ostalih mikrocentara panonske melanholije, i u Mužlji ćete naći neke tihe ljude, darovite, radne, samozatajene, tako dobro zaključane da ih morate pažljivo otvarati, nikako na silu ili kalauzom. Šifra za otvaranje menja se iz minuta u minut, tako da pristup toj zajednici nije najlakša stvar na svetu. Dugo je potpisnica ovih redova bil ubeđena da je mužljanski klub “Cepelin” suludo bučna kafančuga sa pijanim dugokosim muškarcima, a sada joj je žao što na vreme nije shvatila mehanizam razbijanja panonske melanholije upravo potpirivanjem iste te melanholije. Uzgred, i Robert Plant zna za taj “Cepelin” i poslao im je čestitku za 33. godišnjicu postojanja.

No, da se vratimo na ime sa početka. Silvester Mikloš na prvi pogled deluje distancirano, brižljivo evakuisan unutar svog bića. Pomislili biste da je scena poslednje mesto na koje bi dobrovoljno kročio, a upravo na sceni je svoj na svome. Njegova prijatnost i pristojnost nisu nisu ni uvežbani niti su markentiški trik. Takvi ljudi nenametljivi su na takav način da zažalite što nisu nametljivi, pa da svet postane… Nije jasno kakav, ali ne ovakav kakav sada jeste. U “Cepelinu” u Mužlji nastupio je 24. februara.

Sav taj džez na bubnjevima njegov je kanal komunikacije, jezik na kom se oglašava, stvara, promišlja i ko zna šta još. Studirao je na akademiji “Franc List” u Budimpešti, na džez odseku. Njegovo prisustvo na evropskoj free jazz i free impro sceni takvo je da uvek iznova izaziva pažnju i publike i stručne javnosti. Lista umetnika sa kojima je sarađivao impresivna je – Igor Ripak, fotograf i audiovizuelni umetnik, Stevan Kovač Tikmajer, kompozitor, pijanista, muzički esejista, Jasna Jovićević, kompozitorka, saksofonistkinja, Jožef Nađ, pozorišni umetnik iz Kanjiže, sa francuskom adresom… A onda mu je 2019. godine saradnju predložio Laslo Krasnahorkai (u međuvremenu dobio Nobelovu nagradu za književnost) na multimedijalnoj noveli “Uvijek za Homerom” (prvi put objavljena u Zagrebu u izdanju Multimedijalnog instituta i Kulturtregera, u prevodu Viktorije Šantić). Kao neko beskompromisno veran slobodnoj formi, improvizaciji i avangardnom zvuku, suštinski nije iznenađenje što je muzika Mikloša Silverstera postala deo književnog univerzuma nekog poput Lasla Krasnahorkaija. Kada nisu na putu, obojica žive u živopisnom selu blizu Sentandreje koje ima oko 900 stanovnika i zove se Pilišsentlaslo.

Aleksander Sabolči, mađarski pesnik mlađe generacije, o njihovom nastupu u Segedinu 21. maja ove godine napisao je da su se odlomci koje je Krasnahorkai čitao i Mikloševi zvučni impulsi na bubnjevima spojili u umetnički performans haotičan i uznemirujući, a onda, odjednom, melanholičan i meditativan. Inače, ravnopravni učesnik, kreator, ovog multimedijalnog zbivanja jeste i nemački slikar Maks Nojman. Sam Krasnahorkai ističe da Mikloš i Maks nisu muzička i likovna dopuna, ilustracija njegovog teksta. Krasnahorkai je u mladosti svirao klavir u jednom džez triju, ali odaje da je na njega šokantno delovala misao koju je izneo džez gitarista Džon Maklohlin – da džez muzika ima složeniju strukturu od klasične, te da je džez vrhunac muzičke složenosti. (Jednom je Krasnahorkai ovoj novinarki rekao da piše ne bi li otkrio ko je. Posle nekoliko decenija ista osoba ga je pitala da li je postigao napredak po tom pitanju. Krasnahorkai lakonski odgovara da jeste. Više ga nije briga.)

“VREME”: Mikloše, prvo je bila violina, da bi u jednom momentu tvoj primarni izraz postao bubanj. Rekla bih da tvoj muzički način postojanja, kroz perkusije i bubnjeve, nije tek ritmička pratnja, već samostalna naracija, priča za sebe.

MIKLOŠ SILVESTER: Hvala ti na lepim rečima, ne bih se bunio da je to istina. Nadam se da mi ponekad pođe za rukom da stvorim stanja unutar muzike koja nisu konvencionalna, koja su kako plod trenutka tako i dubokih korena. Svestan sam samo toga da se uvek i iznova moram predati nepoznatom i da verujem da sam dorastao zadatku. Sarađujem isključivo sa muzičarima i umetnicima koji žele dijalog. Ako neko želi pratnju, onda to mora negde drugde da pronađe.

S velikom lakoćom i radoznalošću ulaziš u dijalog s drugim medijima i umetnicima. U jednom intervjuu pominješ koliko voliš Bojsa, u kreativnom dijalogu bio si sa Jožefom Nađom, trenutno čitaš Davida Salaja. Kako objašnjavaš otvorenost za saradnju s drugim umetnicima?

Svi znamo šta se dešavalo devedesetih godina na ovim prostorima. Kao tinejdžer sam doživeo raspad jednog sveta. U tom alarmantnom stanju mnoge stvari su izgubile vrednost, postale su nevažne. Zapravo “otvorenost” o kojoj me pitaš rezultat je zatvorenosti prema nebitnim stvarima. Za mene su u to vreme jedino vežbanje instrumenta i čitanje knjiga imali vrednost. Imao sam sreće što sam bio okružen drugarima koji su bili u istoj situaciji, koji su jednako želeli da razumeju šta se oko njih dešava. Bile su to godine intenzivne samoedukacije. Kada sarađujem s drugim umetnicima, pitanje njihovih disciplina – da li su muzičari, slikari, pisci – ne doživljavam kao suštinsko. Materija i materijali sa kojima radimo jesu različiti, ali pobuda je ista. Uvek su me zanimali umetnici koji su uspeli da stvore autentičan svet, koji su prevazišli društveno konstruisana ograničenja koja nas sprečavaju da budemo slobodni.

Iza tebe su godine posvećenog građenja jedinstvene muzičke karijere na evropskoj džez sceni…

Za mene je najbitnije da se uvek bavim stvarima koje volim, koje me zanimaju. Mislim da je to jako velika privilegija, naročito ako tome dodam i stalna putovanja, turneje i zanimljive ljude koje srećem. Naravno, sve to ima svoju cenu. Živim skromno, ali slobodno. Ne brojim izdanja na kojima učestvujem. Nema ih puno, ali nije to ni bitno. Bio bih zadovoljan kada bi jedan od tih nastupa bio aktuelan i za sto godina. Raduje me da sam bio u prilici da sviram sa velikanima poput Johanesa Bauera, Petera Brocmana, Barea Fillipsa… da nabrojim samo neke koji više nisu s nama.

Kako je došlo do saradnje s Krasnahorkaijem?

Jednog jutra zazvonio je telefon i Laslo se predstavio. Naravno, obradovao sam se pozivu, Laslo mi je bio i ostao jedan od omiljenih savremenih pisaca. Sve njegove do tada objavljene knjige sam već bio pročitao. Moram priznati da sam prethodno razmišljao o takvoj saradnji, ali naravno da ništa nisam preduzeo. U Budimpešti postoji nekakva tradicija da pisci ili pesnici imaju književno veče zajedno sa muzičarima. Uglavnom je tu u pitanju neki konvencionalniji instrument, ali nikako bubanj. Laslova radikalnost se ogleda i u ovom izboru. Sa dužnim poštovanjem i poniznošću mogu reći da smo postali jako dobri drugari. Izuzetno je retko da je neko toliko otvoren i radoznao kao on. Na primer, jako retko srećem ljude koji su u toj meri upućeni u jazz scenu, a o ostalim stvarima da i ne govorim. Godine 2021. objavljen je američki prevod naše zajedničke knjige pod naslovom Chasing Homer i bilo je u planu da promocija knjige bude u Njujorku, gde bi tekst čitala Peti Smit, a ja bih svirao bubanj. Zbog kovida, sve je palo u vodu, ali sad je ponovo u planu da ovaj propust sledeće godine nadoknadimo.

Tvoja muzika u ovom performansu zvuči kao otkucaji srca, tačnije, kao aritmija, kao koraci nekoga ko je u panici. Prostor u kojem Laslo čita, a ti sviraš, u mraku je…

U pitanju je ista stvar, moraš se predati trenutku i nepoznatom. Na isti način smo i snimili muziku koja je u knjizi i koju preko QR koda možeš slušati na internetu. Ušli smo u studio, Laslo je čitao odlomke, a ja sam na kraju svakog teksta reagovao na ono što sam čuo. To smo uradili dva puta i izabrali bolju verziju. U većini slučajeva to je bio prvi snimak.

Kako, posle 20 godina, reaguješ na ono što te je grejalo pre 20 godina?

Da, sada je tačno 20 godina prošlo od kad sam otišao u nepoznato. Naravno, tada ni sanjao nisam da ću biti u društvu sa svim tim umetnicima. Mnoge su se stvari promenile, ali suština mog pristupa muzici, ili čak životu, nije se menjala. Muzika je ista kao priroda, kao život. Pored svih ambicija koje imaš, ako zaboraviš da se pozicioniraš na odgovarajući način, možeš samo sebe da prevariš.

Festival vetrenjača

Domaća publika može da čuje Mikloša Silvestera na Malomfestu (Festivalu vetrenjača) u Oromu 7. avgusta. Gde je Orom i zašto Orom? Orom je na severu Vojvodine, u opštini Kanjiža, eto zašto.