Moj čukundeda

„U godini obeležavanja velikog jubileja, 100 godina od završetka Prvog svetskog rata, imam veliku čast i obavezu kako prema precima ali i budućim pokoljenjima da kao potomak učesnika ovih velikih i za čovečanstvo prelomnih događaja podelim priču mojih predaka, čukundede i pradede, i tako dodam još jedan kamenčić u ovaj plemeniti mozaik sećanja i opomene da njihova dela ne zaboravimo“, piše na početku svedočanstva Đorđa Mamule, jednog od mnogih eksponata izložbe „Naša istorija, naša sećanja“ Francuskog instituta u Srbiji

Naime, ovog marta, Francuski institut u Srbiji (FIS) pozvao je naše građane da prilože svedočanstva iz porodičnih arhiva koja čuvaju uspomenu na solidarnost francuskih i srpskih vojnika i civila tokom Prvog svetskog rata, kako bi od njih organizovali izložbu. Do kraja juna stiglo je stotinak fotografija i četrdesetak svedočanstava, a priprema izložbe „Naša istorija, naša sećanja“ je pri kraju. Planirano je da bude prikazana u većini gradova u čijem oslobađanju su učestvovale i francuske trupe u jesen 1918. godine: u Pirotu, Prokuplju, Leskovcu, Nišu, Knjaževcu, Zaječaru, Negotinu, Kladovu, Vranju, a na dan oslobođenja Beograda prvog novembra biće otvorena u galeriji FIS.

Đođre Mamula (1989), citiran na početku teksta, je master istoričar i turistički vodič. Autor je nekoliko stručnih radova o Prvom svetskom ratu, učestvovao je u nekoliko naučnih skupova o istoj temi, sarađivao je u realizaciji pozorišnih predstava i dokumentarnih filmova o ličnostima i događajima iz istorije. Trenutno priređuje reprint čukundedinog putopisa Srpska vojska i bežanija kroz Albaniju. Gospodin Mamula ustupio je „Vremenu“ svedočanstvo o Sretenu i Dušanu Diniću, namenjeno izložbi Francuskog instituta u Srbiji.

„Moj čukundeda Sreten Dinić, učitelj, pisac i zadrugar, bio je rodom iz sela Veliki Šiljegovac u Kruševačkom okrugu. U Prvom svetskom ratu mobilisan je kao ratni dopisnik Šumadijske divizije drugog poziva i u jesen 1915. godine tokom povlačenja vojske sa sobom je poveo svog najstarijeg sina Dušana. Nakon povlačenja preko Crne Gore i Albanije, Dušan je već u Medovi na dan njihove slave Svetog Jovana 20. januara sa ostalom srpskom decom bio transportovan u Francusku, italijanskom sanitetskom lađom ‘Kening Albert’. Ovaj transport je međutim presrela austrougarska podmornica i više od dva dana je bio zadržan na kontroli u Kotoru, odakle je nastavio put prema Francuskoj. Deca su prvo bila smeštena u Bastiji na Korzici da bi tek u aprilu bila raspoređena po francuskim koledžima. Dušan je poslat u Banjer de Bigor (Bagnères-de-Bigorre) u departman Gornji Pirineji u koledž ‘Viktor Duri’. U tom internatu boravio je do početka 1918. godine, kada je zbog izgreda i lošeg ponašanja nekoliko đaka cela grupa rasformirana, a sva deca po kolektivnoj kazni poslata u različite škole. Dušan je tako svoje školovanje u Francuskoj završio u Aženu (Agen, Lot et Garonne licee de garcons).

Sreten je nastavio put ka Draču i odatle je, krajem januara 1916, prebačen na Krf gde se stavlja na raspolaganje Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova i postaje saradnik, a potom ekspeditor i blagajnik obnovljenih ‘Srpskih novina’. Tokom leta iste godine u Ratnom dnevniku kao feljton izlazi Sretenov putopis Srpska vojska i bežanija kroz Albaniju i na Krfu, prvi štampani opis povlačenja vojske i civila preko Albanije, koji će nakon rata biti preštampan kao posebna knjiga 1922. godine. Ovaj tekst je bio preveden na francuski i poslužio je Žozefu Renaku (Joseph Reinach) kao izvor za njegovo predavanje na Sorboni o srpskom povlačenju 1915. Isti tekst će kasnije biti preveden i na češki jezik. U proleće 1917. godine Sreten, kao istaknuti zadrugar i osnivač više zadruga, preko Ministarstva narodne privrede odlazi u Francusku na kurs mlekarstva i sirarstva u gradić Polinji u jugistočni francuski departman Žira. Naime, srpska država je težila da ljude koji su bili oslobođeni vojne obaveze, a takođe i ranjenike, obrazuje i stručno spremi i usavrši za poslove kojima su se bavili pre rata, kao i da opismeni nepismene invalide. Tamo je, iako još od Krfa bolestan i malaričan, pored izučavanja mlekarskog zanata radio na organizovanju srpskih ratnih invalida i njihovom školovanju. Postaje šef invalidskog depoa prvo u Polinju a sredinom 1918. u Franševilu gde drži predavanja invalidima. U decembru 1917. u Polinju drži Francuzima predavanje o Srbiji na francuskom jeziku. O ovom predavanju pored ‘Srpskih novina’ pisao je i lionski ‘Progres’ a Sreten je dobio pismene pohvale od srpskog poslanstva u Parizu. Sreten je takođe zajedno sa svojim francuskim prijateljem profesorom filozofije Lujom Rojaom pisao članke o Srbiji u francuskom listu „Laterne“ koje je potpisivao upravo Roja.

Tokom boravka u Francuskoj Sreten Dinić zavoleo je ovu zemlju. Nakon rata je u Leskovcu, gde je postao školski nadzornik, bio jedan od osnivača društva Prijatelja Francuske.

Sreten Dinić je tokom svoje bogate i raznovrsne karijere, učitelja, pisca, zadrugara i na posletku novinara kao urednik „Leskovačkog glasnika“ objavio preko 40 udžbenika za osnovne škole, zbirku pesama, popularnu književnost, pozorišne komade i 10 dela koja su se odnosila na Prvi svetski rat: dokumentarno-istorijsku prozu Srpska vojska i bežanija kroz Albaniju i na Krfu, Bugarska zverstva u vranjskom okrugu u dva toma, opis i svedočanstva o bugarskom zločinu (Dinić je bio član komisije za utvrđivanje tih zločina), Pogibija prote Avrama Jovanovića, Na Vidu (objavljen na Krfu u „Zora – Kalendar za prostu 1917. godinu“ koji je uređivao), pripovetku Na levoj obali Meze; pozorišne komade Ratno siroče, Pod maslinama na Krfu i Proglas ujedinjenja, i spev Majčin amanet. Sreten Dinić takođe vodi računa o ratnoj siročadi i pomaže osnivanje doma za ratnu siročad u Leskovcu. Radeći na obrazovnom polju, pokreće časopis ‘Narodni prosvetitelj’ namenjen učiteljima i nastavnicima, ali i drugima.“