Moćno je biti pisac

Jednoglasnom odlukom žirija 38. konkursa za književnu nagradu „Politikinog Zabavnika“, najbolje delo namenjeno mladima iz prošlogodišnje izdavačke produkcije je roman Vladislave Vojnović Avram, Bogdan, vodu gaze u izdanju Službenog glasnika. Ovaj „roman za decu po azbučnom redu“, kako je u obrazloženju nagrade nazvana nagrađena knjiga, govori o šestogodišnjoj Melaniji koja živi kod babe na selu zato što joj mama studira u Italiji. Baba (koja još nije u najstarijem dobu) uči Melaniju da čita i piše. Njihova kuća je uvek puna raznog sveta, pa Melanija, osim slova, saznaje i kapira još trista drugih stvari. Na taj način „u ovoj svojevrsnoj maloj porodičnoj hronici raste priča o odrastanju, ispričana vrcavim, poetičnim i promišljenim jezikom koji je čini i knjigom za porodično čitanje“.

Vladislava Vojnović, dramaturškinja po obrazovanju, najpoznatija je po svom prethodnom romanu za decu Princ od papira (Nagrada Zmajevih dečjih igara i Dositejevo pero) po kome je napisala scenario za istoimeni film (72 festivala, 13 međunarodnih nagrada) u produkciji „Luks filma“, koji vodi sa suprugom Milošem Spasojevićem, snimateljem. Očekuje se da će do kraja proleća biti premijera njihovog filma Kozje uši za koji je takođe napisala scenario, opet po svom istoimenom nagrađivanom romanu, ovog puta za odrasle. Osim pomenutih i upravo nagrađenog Avram, Bogdan, vodu gaze, napisala je i roman Lenjinova desnica, zbirku priča za decu Priče iz glave, zbirke pesama Ženske junačke pesme, Lovac na grinje, PeeMeSme (Nagrada „Biljana Jovanović“). Autorka je pozorišnih predstava Kolumbovo jaje i Šef, šefica (obe realizovane u Ljubljani), kratkog igranog filma Mašinica, dokumentarno-igranog serijala Dosije i dokumentarnog serijala Kako sam postao ja. Nagrađivana je scenaristkinja filmova Princ od papira reditelja Marka Kostića i Kako su me ukrali Nemci Miloša Radivojevića.

„VREME„: Melanija iz vašeg romana Avram, Bogdan, vodu gaze uči slova onako kako preporučuje moderno obrazovanje – na primerima iz njoj bliskog života i znanja, što znači da se knjiga preporučuje ljudima koji našoj deci kreiraju nastavu, kao i ostalima odraslim od kojih deca zavise.

VLADISLAVA VOJNOVIĆ: Melanija uči slova onako kakvo je moje iskustvo o tome, onako kako sam ja učila našu ćerku Milicu. Ispostavilo se da je Milica disleksična, da ne trpi autoritete, pa čak ni fizičke kao što je autoritet linije, i zato sam ja smišljala razne načine kako da joj slova učinim zanimljivim. A što se tiče odraslih čitalaca ove knjige, ja mislim da ako neko želi da njegovo dete postane ozbiljan čitalac knjiga, mora da čita s njim barem još par godina nakon momenta kad dete počne samo da čita. Ne samo kako bi detetu bio pri ruci ako mu zatreba neko objašnjenje, nego kako bi detetovo zadovoljstvo zbog bliskosti sa roditeljem postalo zadovoljstvo u čitanju. Hoću da kažem, potrebno je malo rada i truda da bi dete zavolelo čitanje. A samim tim da bi zavolelo i pisanje, zato što je čitanje uvod u pisanje.

U biografiji na kraju knjige napisali ste da je pisanje zanimljivije od najzanimljivije igrice.

Sigurna sam da je tako! Onaj ko piše kreira svet, može da mu bira junake, pravila ponašanja, istoriju – moćno je biti pisac. Ja toliko uživam u pisanju da čak pomalo razumem zašto smo tako malo plaćeni: pa zato što se dobro zabavljamo dok pišemo! Skoro da bi mogli i da nam naplate tu zabavu! Pisanje je i prevladavanje bolnih i neprijatnih iskustava. Dok osećam svoju emociju, znači da kriza u meni traje, a čim počnem da zamišljam šta bi bilo da se sad ovde spusti svemirski brod i odnese onog neprijatnog čoveka, znam da sam na putu da prebrodim problem. Kad ne vidim smisao neke situacije u realnom životu, ja joj spontano dodam onaj koji bi imala u književnom delu ili na filmu. Pisanje vam omogućava da pobegnete iz ovog sveta i da stvorite neki s više strukture, koji vam prija.

Autori knjiga za decu hvale se da mogu da proniknu u dečji svet, naglašavajući da je i to jedna od stavki zbog kojih nije lako biti dečji pisac.

Meni je potpuno isto za koga pišem. Reditelj Miša Radivojević mi je jednom rekao: zamisli kako je šusteru, zar ti misliš da je njemu lakše da napravi malu cipelu nego veliku? Obe treba da opšije, da iskroji jezik, da napravi rupice za pertle. Isto je. U romanu Princ od papira piše da su deca mala samo odraslima, a jedna drugima nisu: „Mi deca, kad se gledamo jedni s drugima ili u ogledalu, uopšte nismo mali.“ U odnosu dece i odraslih primećujem jednu promenu: kad su moji roditelji bili deca, nisu se obraćali odraslima da se ne bi reklo da nisu vaspitani; kad sam ja bila dete, mi smo ravnopravno razgovarali sa odraslima; od devedesetih deca ponovo ne razgovaraju zato što nemaju šta da rade sa svetom odraslih. Šta smo to uradili sa decom? Nema sreće u društvu u kom sve generacije ne komuniciraju i niko nije stigmatizovan, pa i u smislu uzrasta: ćuti ti, mali, ne znaš ti to; ili: ćuti, ti si senilna!

Ima se utisak da Melanija raste u samosvojnu osobu, sigurnu u sebe, možda i zato što ima baku za uzor, baku koja ima stav i zna šta hoće, koja je jaka i sposobna, a nije mrzovoljna i džangrizava zlica.

Imam utisak da je naš rečnik seksistički, evo baš na primeru reči koju ste pomenuli. Nedavno sam u jednom rečniku pored odrednice „zlobnik“ pročitala samo „zao čovek“, a pored odrednice „zlobnica“ navedeno je desetine značenja. Čim žena ima svoj stav, kao što ga ima Melanijina baka, to onda nešto nije kako treba, nije uobičajeno, odmah vam nadenu neke epitete…

… kao što bi za vas sada neko mogao da kaže da ste feministkinja…

… i da pritom pojma nema šta ta reč znači! Ako je feministkinja neko ko se zalaže za ista prava žena i muškaraca, onda ja jesam feministkinja. Mislim da su žene u ovoj zemlji, ali i u velikom delu sveta, u lošijoj poziciji nego muškarci. Znate kako se gleda na muškarca, pa još, recimo, od dva metra visine, a kako na ženu koja je ne daj bože još i izašla iz fertilnog perioda. Da li su oni ravnopravni u očima društva? Kad društvo

podivlja, onda postanu popularniji oni koji bi u tuči sa mečkom u šumi imali veće šanse za opstanak. Nama je opet mečka postala jedno od glavnih merila vrednosti. To je povratak ne u primarno stanje nego u loš primitivizam, zato što nam je opstanak opet postao najvažnije životno pitanje.

Zašto Melanija ne živi sa mamom, ako već ne može i sa mamom i s tatom? Imam utisak da je pisati o teškim situacijama postao trend književnosti za decu.

Ja jesam zagovornik srećnog kraja jer nemam srca da ubijem u pojam svog čitaoca, bio on dete ili odrasla osoba, a nemam srca ni da svoje junake izmasakriram. Međutim, srećan kraj ne znači životni srećan kraj, već kraj jedne njegove epizode. Književnost za decu mora da ima edukativni momenat, a to je da ako činimo dobro, sva je prilika da nećemo uleteti u veliku nevolju. Naravno da na oblaku ne sedi neki svemoćni bog s bradom koji dobru decu, nagrađuje a lošu kažnjava, kako bi možda neko pomislio na osnovu američkog modela filmova za decu punih loknica i ostalih slatkih stvari, i naravno da deca participiraju u životu. Uostalom, deca su ljudi, kao što je cipelica isto što i cipela. Srećom, postoje i knjige koje ne dele teme po uzrastu, recimo Sovin huk Karla Hajasena i Preko ivice Nore Meklintok koji su krimi-romani za decu, a u Prijateljima Kazumi Jumoto tri dečaka čekaju kad će deda iz komšiluka da umre zato što bi da vide kako to izgleda. Kad god pišem za decu, a mnogi od njih žive u situacijama koje su teške i odraslima a kamoli deci, važno mi je da nemam situaciju koja će isključiti dete-čitaoca samo zato što je ove, a ne one nacije ili vere, što nema idealnu porodicu ili nema porodicu uopšte.

Da li ste zato već prvom rečenicom uveli u roman katoličkog sveštenika?

Ja sam rođena u Beloj Crkvi, a u Vojvodini katolički pop nije neko čudo. Takođe, iako živim u Beogradu, emocionalno nikad nisam otišla iz Bele Crkve. Mi u Beloj Crkvi imamo katoličkog popa Jožefa Bogdana, koji je fantastičan pesnik, piše na mađarskom, i ima jednu knjigu prevedenu na srpski, do koje sam slučajno došla, pa tako i znam koliko je njegova poezija fantastična. Gospodin Bogdan je inspiracija za jednog od likova mog romana, jer da živim u Beloj Crkvi, ja bih se sigurno potrudila da taj pesnik, uz to i katolički pop, dolazi na ručak u moju kuću.

U kuću Melanijine bake jednog dana ušeta socijalni radnik da proveri zašto Melanija ne ide u predškolsko, a baka mu odgovori argumentima koje samo zakon može da savlada. Da li je Avram, Bogdan, vodu gaze kritika našeg školstva?

Šta da kažem, vi možete dete da ne upišete u školu, ali vaše dete mora da živi u ovom svetu. Deca idu u školu da bi tamo stekla prijatelje, naučila da se podnose, subordinaciju, doživela prvu ljubav, pa ako nešto i nauče – super. Nije sve u edukaciji, nešto je i u socijalizaciji. Došla sam u Beograd u trećem razredu gimnazije, u vreme Šuvarovog obrazovanja, i bila sam najaktivniji borac protiv školskih uniformi. A evo, sada mislim da bi možda trebalo opet uvesti kecelje! Jer, kad smo skinuli kecelje, svi smo ostali u farmerkama. Sadašnja deca treba da ih nose da ne bi bila gola ili obučena kao estradne zvezde i kriminalci. Skoro sam slušala na radiju neku anketu u kojoj je grdan svet zagovarao obavezno služenje vojnog roka. Potpuno sam se zaprepastila, o čemu se radi? Mislim, postoji ta dobrovoljna vojska, pa ako neko hoće da ide u vojsku, nek ide! A onda mi je palo na pamet da ljudi žele nekakvu strukturu, kao suprotnost totalnog rastakanja u kojem smo se našli. Jer, ako sistem traži da svi idemo u vojsku, neko ko živi navrh brda će tako prvi put videti grad, neko ko živi u gradu će prvi put videti brdo, svi ćemo naučiti da ložimo vatru, da iscepamo drva, da delimo spavaonicu. Možda je to kao učenje stranog jezika i vežbanje trbušnjaka: ako negde ne uplatite kurs nego sami u kući vežbate, verovatno ćete već četvrti dan odustati.

Da li će i Avram, Bogdan, vodu gaze biti film? Vaš Princ od papira i Agi i Ema Milutina Petrovića jedini su realizovani filmovi za decu u nekoliko decenija unazad, zašto?

Ova knjiga ima 30 poglavlja i zgodna je za TV seriju. Ali, ja bih rado prodala scenario zato što je jako teško raditi sa decom, i podrazumeva jednu vrstu maltretiranja malih glumaca koji ne znaju u šta se upuštaju, a što je nepodnošljivo. Mi smo napravili film za decu zato što je naše talentovano dete htelo, volelo i bilo pripremljeno da glumi. A i druga je stvar kad dete radi s mamom i tatom u ekipi, to je kao kad pomaže roditeljima poljoprivrednicima u poljoprivrednim poslovima i svi znaju šta ono može, a šta ne može. Kod nas je to počelo od kratkog filma. Dobili smo glavne nagrade na Martovskom festivalu kratkog metra, pa sam ja posle dopisala šta je bilo pre i šta je bilo posle tih već snimljenih 15 minuta. Zašto je malo filmova za decu u našoj zemlji? Zato što deca ne glasaju, pa onda na njih ne mora da se utiče. A u kakve će ljude izrasti ovako razmaženi, a istovremeno zapušteni, i na čijoj strani će oni biti kad odrastu, time se sadašnji političari i kreatori kulture ne bave. Inače, sad pričam o kreativnim razlozima i problemima, kad imate dete ili baku za glavnog junaka filma, vi zalazite u škakljiva područja neidenja u ono što je glavni tok produkcije: vi nemate ono što je uobičajeno, znači muškarca u punoj snazi ili lepu mladu ženu, a to od gledaoca zahteva da se zainteresuje i za nešto drugo osim za eros i tanatos. A to nije uobičajeno. I nije poželjno u pop kulturi. Što ne znači da ne volim pop-kulturu. Samo, volim i druge vidove kulture.

I vaš novi film Kozje uši ima neuobičajenog glavnog junaka, ženu koja nije ni mlada ni privlačna, teško živi na ivici Deliblatske peščare, ne miri se s tim, i dokazuje da nikad nije kasno da se popravi sve što se popraviti može. Premijera je najavljivana još početkom prošle godine, ali je neće biti ni sad, recimo na Festu.

Mi ne želimo da se prikažemo na Festu zato što će tamo biti 70 skupocenih stranih filmova, pa se domaći film, ukoliko nije izuzetno vidno reklamiran i podržan, izgubi u toj masi. Zato će premijera našeg filma biti kad prođu Fest i sva gužva koju takav festival podrazumeva, kako bismo mu dali šansu koju zaslužuje. Film je ozbiljna socijalna drama sa elementima humora. Taj humor je nešto što onima koji su veoma ozbiljni ponekad smeta jer im se čini da se ne može šegačiti sa ozbiljnim temama. A opet, nekim veseljacima to nije dovoljno smešno jer je iz naše kulture iščezla tzv. ozbiljna komedija koja gledaoca zabavlja, ali ga ne korumpira. U Kozjim ušima nema ni psovanja, ni prostote kojoj se, navodno, široka publika jedino smeje. Ja ne verujem da je to tako i da mora da bude tako, ali jedan od mogućih distributera nam je rekao da mu je veoma žao, ali da domaći film koji nije urnebesna psovačka komedija nema šta da traži u bioskopima. Taj čovek nije ni primitivan, ni zao, samo je poslovan i govori o filmu kao o robi za tržište, ali je, što bi se u mom zavičaju reklo, „legao na rudu“.

Na engleskom film se zove Out of the Woods. Da li film pokazuje put koji vodi iz šume?

Legenda o caru Trajanu i svirali koja je svima otkrila da on ima kozje uši, poznata je samo ovde, na Balkanu, pa smo zato za inostranu distribuciju promenili naslov u izraz koji se koristi za rešavanje problema, ali i zato što junakinja i u bukvalnom smislu živi u šumi Deliblatske peščare. E sad, kako izaći na osunčanu livadu gde je prijatnije nego u šumi u kojoj, istina, ima kiseonika, ali i tamnih senki koje mogu malo da vas uplaše? Verujem, i u životu i u umetnosti, da mi možemo biti siromašni, ali ne moramo da budemo socijala, da možemo biti slabi, ali da ne smemo da dignemo ruke, da mi možda nećemo rešiti problem, ali ćemo proživeti bolji život u pokušajima rešavanja problema, ceo život koji će imati svoje uspone i padove. Mislim da je lični angažman pojedinca, pojedinca koji ne očajava, ne optužuje, koji se dovija, koji jeste mali čovek po pozicioniranosti u društvu i nije blizu centara moći i novca, ali jeste centar svog sveta, da je takav angažman neophodan. Mislim da mali čovek koji se dovija jedino može da nas izvuče. Skoro sam razmišljala zašto mi u Srbiji ne recikliramo đubre i shvatim da time što sve stavljam u istu kesu dajem mogućnost ljudima koji rade na deponijama da svakog dana zarade svoje male pare. One sekunde kad bih počela da recikliram otpad, neka velika korporacija uvećala bi svoj imetak, neko bi počeo da se bogati, a sirotinja bi bila još siromašnija.

Nije lako danas imati takav angažman o kojem pričate.

Svi mi imamo krize, i udaramo po nameštaju kad nam jave da im nije potrebno ono na čemu ste godinama radili. Ne pričam ja o tome. Smeta mi što je nekadašnje ćaskanje zamenjeno kukanjem. Kad se sretnemo s nekim, umesto da pričamo o nečem zanimljivom, a mi udri u kukanje koliko nemam para, koliko nemam sreće, šta mi radi onaj ludi, koliko mi je ovaj bolestan. Ajde malo da to ne radimo! Kriza je rupa u koju upadnete, pa se izvučete. Ona priča o žabama koje upadnu u mleko pa se jedna udavi, a druga lupa nožicama i napravi puter, iako znam da je i fizički i nutricionistički netačna, neće me sprečiti da uvek pokušavam da napravim puter. Mada, često se osećam kao ta žaba, a i često uhvatim sebe da pevam onu dečju pesmicu: „Rago jedna, baš si lenja, zar te nije sram, ako nećeš ti da cupkaš, ja ću cupkat sam!“