U okviru Todo Mundo World Festivala, koji se u Beogradu održava od 18. do 20. aprila, koncertima u Domu omladine beogradskoj publici predstaviće se dva savremena turska rok benda – Cafe Aman Istanbul i Baba Zula. Grupa Baba Zula je osnovana u Istanbulu 1996. godine i neguje zvuk koji spaja tursku tradicionalnu, poliritmičnu akustičnu, rege i savremenu elektronsku muziku, pri čemu koriste instrumente u rasponu od saza i teremina do tarabuke i ritam mašina. Njihov „psihodelični orijentalni dub“ je, kako sami kažu, ogledalo savremenog megalopoliskog Istanbula. Snimili su sedam albuma, potpisali saundtrek za nekoliko filmova uključujući i Glavom kroz zid Fatiha Akina, berlinskog pobednika 2004, i smatraju se jednim od najzanimljivijih savremenih turskih bendova. Uoči beogradskog koncerta razgovaramo sa Muratom Ertelom, pevačem i liderom grupe, o turskom rokenrolu, njegovim korenima i domašajima.
„VREME„: U Srbiji se ništa ne zna o turskom rokenrolu. Postoji li u Turskoj lokalna tradicija rokenrola i kakva je tamošnja aktuelna rok scena?
MURAT ERTEL: Rokenrol je muzika koju su počev od pedesetih godina značajno oblikovali dvojica turskih producenata poznata kao braća Ertegan, Nesuhi i Ahmet. Oni su radili sa velikim imenima kao što su, pored ostalih Led Cepelin, Rolingstonsi, Erik Klepton i mnogi drugi, koji su snimali za njihovu producentsku kuću Atlantic Records. Međutim, oni nisu bili poznati na turskoj rok sceni koja je formirana šezdesetih godina prošlog veka i bila fantastična. Psihodelični turski bendovi u ovom periodu bili su fantastični i veoma, veoma popularni. I danas u Turskoj postoji snažna rok scena, ali ona nije tako jaka niti popularna kao šezdesetih. Duman i Mor ve Otisi su dva najveća rok imena danas u Turskoj.
Na koju muzičku tradiciju se vi oslanjate? Na kojim bendovima se odrasli, ko su vam bili uzori?
Oslanjam se na sve što me inspiriše. Odrastao sam slušajući narodnu muziku i turski psihodelični folk-rok iz šezdesetih, kao i najraznovrsniju muziku iz celog sveta. Moji neturski uzori, da pomenem nekoliko imena, bili su Muhamed Ali, Bob Dilan, Bob Marli i Džimi Hendriks.
Babu Zulu opisuju kao futuristički, psihodelični, orijentalni, istanbulski rok. Kako biste vi opisali svoju muziku?
Sve navedeno je tačno. Dodao bih samo da smo pored toga mi dab, fank, pank i turski folk bend. Zaista je teško opisati ono što sviramo, ali to je u suštini ritualna muzika. Ne postoji bend koji je nalik nama.
Kako vas prihvataju na Zapadu, a kako u Turskoj?
Nismo prihvaćeni samo na Zapadu. Odlično prolazimo i u Indiji i Japanu, na primer. U našoj zemlji imamo status indie benda – malo čudnog, ali respektabilnog.
Kako biste definisali razliku između Istoka i Zapada?
Zapad je kultura zasnovana više na pisanom i racionalističkom nasleđu. Istočna kultura je utemeljena na usmenoj i mističkoj tradiciji.
Balkan se najčešće opisuje kao mesto susreta Istoka i Zapada, kako u političkom tako i u kulturološkom i muzičkom smislu. Šta znači pojam Balkan, gledano iz Turske?
Kažu da reč Balkan potiče iz turskog jezika i znači „Zemlja meda i krvi“. Mi se osećamo kao kod kuće kada ovde sviramo, jedemo ili pijemo. Ljudi uz našu muziku plešu bez problema. Možemo da osetimo i razumemo jednu kulturu čak i ako ne razumemo lokalni jezik. Pored toga, još kao dete imao sam priliku da sa svojom porodicom putujem Balkanom i prilično sam prisan s ovdašnjom kulturom. Sećam se vremena kada je Srbija bila deo Jugoslavije, i ja sam je još tada zavoleo.
Da li su vam poznata neka imena srpskog i jugoslovenskog roka?
I ne baš. Jedino znam za Bregovića i Kusturicu. Znam i za Bobana Markovića. On je roker, iako svira trubu.
