Kada se završila predstava Vatre, pokušala sam da se setim kada sam na beogradskoj pozorišnoj sceni gledala predstavu o ljubavi – ne u kontekstu rodne (ne)ravnopravnosti i/ili porodičnih odnosa), već o savremenoj ljubavi kao takvoj, o tome šta tačno osećamo kada kažemo da volimo, zašto to osećamo prema drugoj osobi, kako se takva osećanja razvijaju, šta su koreni ljubavi (na mitološkom i psihološkom planu)… Predstava Vatre je filozofsko-pozorišni esej na temu ljubavi u životu i umetnosti i kao takva je jedinstvena pojava na našoj pozorišnoj sceni.
Tekst predstave Vatre napisala je španska autorka Marija Velasko. Tekst je inspirisan je istoimenim delom francuske spisateljice Margerit Jursenar. U tekst je pred teksta Jursenarove uneto i mnogo različitih rečenica drugih autora na temu ljubavi. Marija Velasko je u stalnom, dijalogu sa delom Margerit Jursenar, sa antičkim uzorima o kojima piše Jursenar, sa savremenim tumačenjima ideje ljubavi. Kroz pozorišni esej nas vodi Sapfo/Terapeut (Nataša Tapušković) koja obrazlaže književno-filozofski-psihološki pojam ljubavi. Njena sagovornica je Ona (Sloboda Mićalović) koja je vatreno zaljubljena u Njega (Damjan Kecojević) koji je nju grubo i iznenadno ostavio. Na početku predstave Ona je satrvena ljubavnom vatrom, a Sapfo/Terapeut je koristeći se primerima iz antičkog mita (Klitemnestra, Fedra, Antigona) i hrišćanstva (Marija Magdalena) dovodi do spoznaje da je tzv. vatrena ljubav odraz unutrašnje praznine. Biće prazninu pokušava da popuni vezivanjem za drugog i zato je takva ljubav uzrok patnji. Izlaz je u spoznaji sebe i prevazilaženju praznine i osećanja usamljenosti. Ovakva stanovišta o ljubavi su veoma raširena u savremenoj, popularnoj psihologiji.
U tekstu Marije Velasko nema ničeg tipično ovdašnjeg, ali ima intimnih, savremenih razmišljanja u kojima će se brzo i lako prepoznati mnoge gledateljke JDP-a. To kombinovanje bliskih ideja u filozofskoj raspravi čini da predstava bude na polukorak ispred prosečnog gledaoca, budi njegovu radoznalost i drži mu pažnju sve do pred sam kraj, iako tekst nema koherentnu priču. Na samom kraju dolazi do pada koncentracije jer imamo osećaj da tekst ima više krajeva. Rediteljka bi dobro učinila i predstavi i glumcima da je makar malo sažela tekst.
Scenska postavka rediteljke Karme Portačeli je estetizovana. Scenski prostor (dizajn scene i svetla Cube.bz) je crno-bele boje. Pod je prekriven krhotinama antičkih skulptura. Te krhotine se mogu tumačiti kao metafora polupanog unutarnjeg sveta glavne junakinje. Istovremeno, krhotine određuju način hodanja glumaca (kao hodanje preko prepreka) dajući glumačkoj igri dodatnu napetost. Sa strane je crna, resasta zavesa koja odvaja prostor igre i istovremeno omogućava lak i elegantan ulazak i izlazak glumaca čitavom širinom scene. U dubini scene je belo horizontalno postavljeno projekciono platno na kome se emituju snimci glumice Rose Renom (Klitemnestra) i mladića Kivanija Menolašine Hulijana (Hipolit) sa kojima naši glumci povremeno ulaze u dijalog. Pored snimka glumaca video rad (Mikel Anđel Rajo) se sastojao i od snimaka stvarnih prostora (grad, požar…) koji su urađeni u stilu ekspresionizma i apstraktne slike koje potpomažu atmosferu i/ili provociraju asocijativne misli kod publike. U ovom polupanom svetu, koji je scenska metafora duhovne razbijenosti Nje postoji jedan mali detalj – replika poznate helenističke skulpture Afrodite koja stoji u dubini scene na koju junaci kao da ne obraćaju pažnju, a koja je svojevrsno opšte mesto ideje ljubavi. To ciljano baratanje opštim mestima evropske kulture (primer je i snimak sa performansa Marine Abramović Umetnik je prisutan – susret Marine i Ulaja) može se tumačiti i kao svesno poigravanje kičem koje u ovoj predstavi ima svoje opravdanje jer kič najčešće tematizuje ljubavna osećanja.
Nataša Tapušković koja igra Sapfo/Terapeuta obučena je u vatreno crveni kostim koji je nalik kostimu Marine Abramović u navedenom performansu Umetnik je prisutan. Taj crveni kostim u crno-belom okviru scene čini da glumica izgleda upadljivo (kostim Marija Marković Milojev). To je za lik koji igra Nataša jako korisno jer glumica mora da se bori sa gomilom teksta koji je pisan u esejističkoj formi. Nataša Tapušković svoj tekst govori energično, sa ubeđenjem, i sa svojom ni malo zahvalnom ulogom se jako dobro nosi. Nju, to jest Onu koja prolazi kroz transformaciju, igra Sloboda Mićalović. I ovde kostim dobro prati putanju lika i pomaže glumici da jasno ocrta put od emocionalnog haosa do duhovnog balansa. Posebna težina njenog glumačkog zadatka bila je u tome što joj ni spisateljica ni rediteljka nisu dale da igra zaokruženi lik već ideju puta emocionalnog uzrastanja savremene žene.
Nasuprot Slobode Mićalović koja igra ideju i Nataše Tapušković koja je neka vrsta naratora, Milena Vasić i Rosa Renom igraju zaokružene likove. Najjači utisak u ovoj predstavi ostavlja Mileni Vasić u ulozi Fedre i Marije Magdalene. Milena Vasić je Fedru igrala kao putenu, neobuzdanu i strastvenu zrelu ženu dajući svojoj interpretaciji distancu kroz komičke iskorake. Kao Marija Magdalena imala je drugačiji pristup – jedno posvećeno sipanje publici u lice emotivnosti koju ne karakteriše široka gesta već svedenost i koncentrisanost. Ovim svojim pristupom Milena Vasić je bila sasvim na liniji rediteljkine zamisli – s jedne strane studija jakih emocija sa blagim ironijskim odmakom, a nasuprot tome jasna i čista emocija koja ide iznutra i otkriva se kroz pogled koji gotovo da može da dotakne publiku. Milena Vasić nas je obradovala i odličnom vokalnom interpretacijom čuvenog šlagera Edit Pjaf. Ona je, inače, izvrsna pevačica i šteta je što nemamo priliku češće da je slušamo kako peva. Sjajnu studiju lika gotovo lude Klitemnestre dala je španska glumica Rosa Renom koju smo gledali na platnu. U njenom načinu igre razumeli smo da je čuvena antička heroina ne samo ubica svoga muža, već pre svega izdana i očajna žena. Njena Klitemnestra je ona sa kojom se saosećamo i koje nam je jako žao. Među svim glumicama čini se da se najslabije snašla Iva Manojlović koja je igrala Veneru i Antigonu. Iz teksta koji govori i načina igre uopšte nismo razumeli da ona igra Veneru. Antigonu smo odmah prepoznali, ali ta Antigona je sva bila sazdana na jednoj žici – na buntu koji je potpuno potisnuo ljubavni aspekt koji se tiče odnosa Antigone i Hemona.
Iako je ova predstava stvorena od strane žena i prevashodno govori o ženama i njihovim osećanjima, muškarci nisu sasvim gurnuti u zapećak. Nikola Rakočević je igrao Ahila, a Damjan Kecojević Njega. Kao i kod ženskih uloga i ovde je bilo prilično jasno i logično da na nas jači utisak ostavlja onaj glumac kome je kroz tekst data mogućnost da makar u kratkoj formi napravi zaokružen lik. Nikola Rakočević je kada nam govori o ljubavi Ahila prema Patroklu bio veoma ubedljiv. Verovali smo njegovoj rešenosti – strastvena ljubav ide uz jako vezivanje, a gubitak voljene osobe izaziva u čoveku rušilačke ambicije koje ne mogu vratiti ono što je izgubljeno i otud podnaslov teksta predstave “ogled o ljubavi (i ratu)”. Damjan Kecojević kao i Sloboda Mićalović igra put ideje transformacije, to jest apstrakciju – od Njega koji je netragom nestao, do Njega koji se iskreno kaje. Damjan Kecojević je nastojao da to prikaže kroz pokret, kroz dodir. Nije mu bilo lako, ali uspeo je da scenski deluje ubedljivo i da predstavi ideal muškarca u koga se strasno zaljubila Ona.
Nakon dve žestoke predstave koje kroz klasiku preispituju savremene, ovdašnje teme i dileme (Car Edip i Tit Andronik) uprava JDP je odlučila da u trećoj predstavi ponudi sasvim drugačije viđenje pozorišta. Vatre je lepa i prijatna predstava i za naše pozorišne navike netipična. Nije ona neobična jer govori o ljubavi, već pre svega zato uopšte ne mari za društveni kontekst u kome nastaje i sva je okrenuta intimnom i estetizaciji. I bez gledanja u program jasno vam je da je u njenom stvaranju učestvovala umetnička ekipa koja nije odavde. Susret različitih umetničkih svetova valjda bi i trebalo da bude smisao ovakvih koprodukcija. ¶
