Enes Halilović, Bekos, Laguna, Beograd 2025.
Savremeni načini komunikacije gotovo neprimetno su nas vratili jednom mediju – zvuku. Dvadesetominutne glasovne poruke prijatelja male su emisije koje slušamo uz jutarnju kafu ili u prevozu. Predavanja i kursevi se snimaju unapred kako bi ih učenici i polaznici pratili, a podkasta je sve više i sve duže traju. Slušanje, za razliku od gledanja, dopušta obavljanje drugih poslova i to se čini važnim pomenuti u vremenu kada se od nas očekuje da dok radimo jedno, zapravo radimo i drugo, ne gubeći vreme. Ipak, slušamo i tragamo za pričama, a romanom Bekos Enes Halilović pokazuje da je itekako prepoznao veliki povratak audio-kulture u naše živote.
Naš pisac zna da slušanje znači i domaštavanje, da se najranije spoznaje stiču slušanjem, da se slušanjem oblikuje pogled na svet. Roman Bekos ima polifonu strukturu, daje glas trojici pripovedača, koji nam o sebi i svetu pričaju kroz formu audio-snimaka. Višeglasje psihijatara Pilorete i Martina te glumca Lemeza čine narativnu nit ovog romana. Njihove naizgled različite sudbine neraskidivo vezuje Pešterska visoravan, dobro poznat prostor Halilovićevog stvaralaštva. Piloreta se na Pešter vraća radi sahrane oca sa kojim godinama nije razgovarao, za Lemeza, amaterskog glumca i kriminalca, Pešter je, paradoksalno, večiti prostor i mira i nemira, dok Martin taj mitski Pešter tek upoznaje. Zahvaljući pripovedanju u prvom licu sva trojica izgovaraju istine koje ih ogoljavaju do one granice na kojoj pred našim očima postaju deca. Neprestano nad njima lebde duhovi roditelja, tetaka, baba i deda, učitelja i komšija čija su ponašanja i priče suštinski oblikovali njihove identitete, čak i kada su, kao u slučaju Pilorete, otišli hiljadama kilometara daleko od Peštera radi zaposlenja, ili u Lemezovom slučaju, radi ulaska u kriminal, posle i u zatvor u Murmanskoj oblasti, odakle će pokušati da pobegne. Čovjek je sazdan od zemlje i kuda god korača – to je rodni kraj. A o kakvim je pričama reč?
Amel Koji To Nije, nezaboravan Halilovićev junak(inja), reći će u jednom času svom drugu Piloreti: Nemoj otići u Evropu dok to ne vidiš, misleći na kamenje koje narod stavlja na dno kaca sira kako bi se kralo pri merenju. Ispod jednog drugog kamena, po prećutnom dogovoru, pešterskoj babi treba ostavljati po pedeset maraka kad god se nešto prenosi pored njene usamljene kuće, nezvaničnog graničnog prelaza. Halilović u Bekosu piše o likovima koji žive po pravilima svog sveta, te na njih ponekad gledamo s humorom, a češće kroz tešku i nesagledivu gorčinu. Zato će svakodnevni dijalozi, razmene informacija i dogovori biti presečeni učestalim bezličnom oblikom: pričalo se, verovalo se, u narodu se kaže… Halilović u Bekosu, kao i u ranijim prozama, stvara bajkovitu, mitsku atmosferu pišući o vilama koje su ostale bez ruha, deci koja su u planini rasla među čajevima i zverima, blizancima Tihim i Mudrim, o ljudima koji su uvek nekom strahotom pokušavali da odagnaju zle duhove ili oko zavidnika. Njih sa distance posmatra i Šumar Koji To Nije, koji sa Amelom, Lemezom i Piloretom čini krug prijatelja odraslih na Pešterskoj visoravni. Kroz pojedinačne a isprepletane ispovesti naša tri glavna junaka pokušavaju da ostvare određeni nivo samorazumevanja i prihvatanja, iako u tome mahom neće uspeti. Kolektivno i individualno pamćenje, dakle, ovde zauzima važno, ako ne i centralno mesto.
A upravo sećajući se reči svoje majke Lemez će u ruskom zatvoru pojesti malo sebe, jer ko ne želi da bude opažen, neka pojede mesa sa svoje pete. Iako zna da je to bapska priča, ipak će učiniti ono što kažu stari sa Pešterske visoravni. Njegova ispovest centralni je i najduži deo romana Bekos. U nju su ugrađeni brojni događaji naše skorije društveno-političke istorije, ali i pojedinačni likovi poput Lepe Brene ili Mileta Lukovića Kuma. Putujući sa Peštera ka Beogradu, Rusiji, Italiji i drugim delovima Evrope, sa svojim prijateljima Boranijom, Burekom i Šangetom, Lemez stvara mrežu organizovanog kriminala, baš onakvog kakav je čitaocu poznat iz dnevne štampe. Dužna pažnja u njegovoj ispovesti se, ipak, mora posvetiti ikoničnoj sestri Caci, koja je tu od početka romana do samog njegovog kraja. Svaki Lemezov povratak na Pešter obeležen je susretom sa Cacom, junakinjom koja uz Amala Koji To Nije, dve udovice, babe sa neformalne granice Srbije i Crne Gore, nudi dijapazon ženskih likova čije su sudbine, u okvirima patrijahalne i ruralne kulture, već predodređene. Na primeru Cacine samovolje Halilović nam pokazuje da su one koje tu predodređenost ne prihvate u najboljem slučaju osuđene na beskrajnu, izluđujuću samoću, a češće i na mnogo gore od toga.
Naposletku, a svakako ne najmanje važno, u sve navedeno Halilović, sa pesničkim osećanjem sveta, ugrađuje i mit o Eneji, vremenski i prostorno šireći i povezujući Bekos sa Trojom i Starim Rimom. Na taj način pisac je ponudio još jedan okvir za tumačenje i razumevanje svog dela. Vrijeme sporih epova je prošlo, a došlo je vrijeme brzopoteznih, zaključiće na jednom mestu psihijatar Piloreta. Ipak, Halilović i njegovi čitaoci znaju – slušanje i pričanje priča, kao nasušna potreba, neće proći, a znali su to i Eskimi iz epigrafa romana Bekos.
Ukrali su nam vojsku, ukrali su nam emociju, rekao je Aleksandar Radić komentarišući najnoviju vojnu paradu u Beogradu, i setio se dokumentarnog filma „Parada“ Dušana Makavejeva iz vremena kad je svega toga bilo
Sa dve nagrade, za Vesnu Smiljanić Rangelov i Luku Tilingera, izdavačka kuća „Službeni glasnik“ pobednik je ovogodišnjeg izbora za nagradu „Neven“
Radove tri umetnika izabrala je galerija Novembar da, kao jedina iz Srbije, predstavi ovdašnju umetnost na poznatom sajmu umetnosti ArtAtina u Grčkoj
Izdavači traže od Beogradskog sajma knjiga da promeni termin Sajma knjiga kako ne bi obuhvatao 1. novembar. Kažu da Sajam knjiga u tom terminu nije moguć
Na konkursu Ministarstva kulture za umetničku igru najviše novca opredeljeno je Festivalu igre Aje Jung - 7.000.000 dinara i – folkloru. Ovaj konkurs treba shvatiti kao obračun Ministarstva za SNS propagandu sa kritički usmerenom javnošću, komentariše Marijana Cvetković. Više nema ni pokušaja da se prave da su barem delimično objektivni ili da delimično rade po zakonu - kaže Minja Bogavac
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
