Konkretno: ulaznicâ za nedavno gostovanje Jugoslovenskog dramskog pozorišta sa predstavom Hamlet u Hrvatskom narodnom kazalištu danima pre predstave nije bilo ni za lek, navodi Kerbler i podseća da je ista situacija bila i pred decembarsko gostovanje Narodnog pozorišta sa predstavom Marija Stjuart u Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM). „Slobodno mogu da kažem da je svaki dolazak nekog beogradskog pozorišta mali kulturni događaj za Zagreb i da na predstavu dođu pravi ljubitelji pozorišta, koje i te kako interesuje šta se događa u okruženju. Ujedno, svako to gostovanje je i prilika za dogovor o saradnji, pa je na primer dogovorena zajednička predstava između Narodnog pozorišta u ZKM-u, koja bi mogla biti realizovana možda već i ove godine.“
Jurica Kerbler kaže da tokom gostovanja Beograđana u Zagrebu „nikada nije zabeležena ni najmanja neugodnost prema umetnicima koji dolaze iz Srbije. Za pametan svet sukobi dva naroda čije su kulture toliko slične davno su završeni. Uostalom, bez Srba u Hrvatskoj ni hrvatska kultura danas ne bi bila onakva kakva jeste, od neponovljivog Radeta Šerbedžije do jednog divnog i neverovatno sposobnog čoveka, Duška Ljuštine, koji je godinama upravnik kazališta ‘Kerempuh’.“
Knjige srpskih izdavača su retkost u hrvatskim knjižarama „iako zanimanje postoji. Videlo se to i na Sajmu knjiga u Zagrebu, gde su izlagali srpski izdavači i bili doslovno na udaru zanimanja Zagrepčana. Knjige koje dolaze iz Srbije su i nešto jeftinije, iako u poslednje vreme ne mnogo od onih u Hrvatskoj, ali je izdavačka scena u Srbiji mnogo agilnija.“ Kerbler napominje da je nepoznavanje ćirilice donekle prepreka, „zato što danas malo ko, osim onih starijih, poznaje to srpsko pismo“.
Iako je u poslednje vreme živnula i hrvatska filmska produkcija, kaže Kerbler, „vlada mišljenje da su srpski filmovi zanimljiviji. Više nema ni onih idiota koji su predlagali titlovanje srpskih filmova, tako da su Hrvati više-manje dobro informisani o onome što se snima u Srbiji. Pre koji dan sam razgovarao sa Reljom Bašićem, koji je jedan od ‘poslednjih Mohikanaca’ onih velikih glumačkih hrvatsko-srpskih zvezda, i prisetio se kako je njegovo Pozorište u kući obilazilo mala mesta po bivšoj državi za koja pre nisu čuli ni da postoje. Svako vreme, uostalom, donosi nešto svoje, ali Hrvati dobro znaju za neke od popularnih srpskih glumaca. A kada je reč o estradi, Severina gotovo jednako pripada i Hrvatima i Srbima. Ukratko, kultura ipak otvara vrata, a stadioni su još uvek mesta sukoba. Zašto? Biće da je sve to zbog para. U kulturi se ne vrte velike pare, reč je o pristojnim ljudima koji su davno shvatili da je logično, bez obzira na globalizaciju, da nas više interesuje ono što se događa u Beogradu ili Sarajevu nego u dalekom svetu. Kultura svakako može da zbliži ove naše često nesrećne narode koje politika, a često i oni koji vode sport, tako uporno gura u svađe. Nije kultura, naravno, svemoćno oružje protiv balkanskog ludila kojem se ne vidi kraj, ali daje malo nade da i na ovim prostorima pamet i talenat mogu u bitku protiv gluposti, mržnje i netalentovanih i nesposobnih ljudi koji su zauzeli politički prostor.“
