Luna na nebu večnosti

Neće još dugo proći, a mnogima će cela priča o rokenrolu, naročito u našim krajevima, izgledati kao san. Ako je čak i tako, taj san ima previše detalja. Mora biti da je bar nešto od njega bilo stvarnost u kojoj smo živeli. Knjiga koja je upravo izašla – Ogledala Lune – dokumentuje upravo takav jedan san.

U najboljem maniru ozbiljne muzičke žurnalistike, na potezu magazina Džuboks / Ritam / Popboks, stari prijatelji i zaljubljenici u stvaralaštvo novosadskog benda Luna – Predrag Popović i Saša Rakezić – uz mlađanog Gorana Tarlaća, napravili su knjigu koja može da posluži kao obrazac kako ovakva, dokumentarna izdanja treba da izgledaju. Kombinujući biografske intervjue sa članovima grupe, 250 većinom prvi put objavljenih fotografija, vremenski podsetnik na politička zbivanja onog doba, sećanja savremenika na bend, te obavezne kritičke prikaze iz ondašnje štampe, ova knjiga predstavlja neverovatnu priču u vezi sa okupljanjem, radom i posebno atmosferom koja obavija izlazak njihovog jedinog albuma – Nestvarne stvari (Helidon, 1983) – posle čijeg snimanja su se legendarno raspali. Redak primer umetničke samosvesti na nivou velikih grupa onog doba, pomenuta ploča i danas ima težinu dobro napisane knjige ili odličnog domaćeg filma iz perioda o kome je reč, te spada u ključne kulturne artefakte svog vremena (uz knjigu se poklanja kao prateći CD). Originalno štampana u svega 920 primeraka, svojevremeno je bila pravi raritet, ali je njen uticaj rastao sa vremenom, inspirišući kompletan gotsko/darkerski pravac širom Jugoslavije i bendove na potezu od EKV preko Let 3 do Mizara – da bismo je danas konačno prepoznali kao ono što je oduvek i bila, mimo svih žanrova – jedan od presudnih umetničkih istupa u našoj rok muzici, čiji uticaj traje i sad.

Stara novinarska floskula „freska vremena“ ovde sasvim pristaje: okosnicu knjige predstavljaju četiri sveobuhvatna razgovora sa članovima grupe. U njima se odigrava glavna drama, jer kroz usmeno iznete životopise četiri sasvim različite osobe, saznajemo sve o silama koje su ih ujedinile i dovele u vezu, da bi ih potom vrlo brzo razvezale. Ukratko, četiri vrlo posebna pojedinca, u istu postavu ujedinila je zajednička potreba da se nešto kaže na posnom nebu muzičke scene, koja je posle trenutnog new wave optimizma izgledala nepovratno sivo: Slobodan Tišma, Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić Mina, predstavljeni svojim rečima, stihovima i slikama, postaju ne samo živi kao ličnosti, nego i kao simboli jednog doba.

Protagonisti, naime, ovde nisu važni kao takvi, nego kao predstavnici jednog procesa koji se tada odigravao na širem planu. U jugoslovenskoj muzici, pre svega, 1982/1983. nastupio je trenutak kad se relativna sloboda, osvojena za vreme novog talasa, slomila. Lunina muzika je pratilac i komentar tog momenta, kad je besperspektivnost postala naša izvesnost u modernim vremenima, da se od tad samo u još nekoliko trenutaka ova sredina trgne u smeru mogućeg pozitivnijeg scenarija. U jugoslovenskoj kulturi, u tom času dolazi do ubrzavanja klizanja u nepoznato – punom brzinom u limbo – i Lunina muzika je zvuk tog saznanja, tog naziranja zlokobnosti u sve glasnijim lažnim proglasima mira i reda na sredstvima javnog informisanja, i sve većoj pukotini što istovremeno nastaje prema stvarnom životu, koji se odvijao u sasvim drugom smeru.

I tako smo svojevremeno slušali ovu ploču sa ludom nadom da još neka misterija u životu postoji, da postoji tajna za koju vredi živeti. Slušaoca i danas preplavljuje atmosfera dostojna izgubljenih Kafkinih pripovetki, prepoznata kao nešto što se dešava ovde. U svemu tome, Tišmin glas profesora poezije koji drži svoj poslednji govor i Baletova reska, a ipak melodična gitara, dočaravaju organsku grčevitost nekog ko se bori i ne da, usred nepojamne tmine. Na sve to dolaze rafinirani udarci Firčijevih bubnjeva, kao i briljantni kontrapunkti Jasmininih paganskih pratećih vokala, taman kad užas treba učiniti većim, te posebno njene čarolije melodije na klavijaturama, dolutale iz velikih dela klasične muzike da strahu daju oblik večnosti.

Zlokobna vilinska atmosfera albuma Nestvarne stvari, jedan je od najvećih poetskih dometa jugoslovenskog roka, jer je sasvim svesno i namerno razobličila našu monolitnu lokalnu vladajuću laž, kao nešto što sudbinski preti da se sruši na svakog, što se na kraju i desilo. Ekstatični momenti se prepliću sa očajem i setom, kao na usporenoj punk ploči – protest je tu, ali on više nema ime, i time je univerzalniji. Rokenrol se ovde dokazao kao neobično važan deo poezije, a poezija kao neobično važan deo rokenrola na našem jeziku.

Nikad više nije snimljen ovakav rok album u našoj zemlji. Knjiga verno izveštava o toj činjenici.