Dok prelistavam luksuznu – i nekoliko kilograma tešku! – monografiju novinskih stripova Marka Somborca (koji uopšte nije Somborac nego Smederevac, mada nije ni peć…) The Best of + making of Blic Strip (Službeni glasnik, Beograd 2012) te iznova iščitavam njegove stripove i podsećam se kalambura koji su uglavnom zadržali oštricu i mimo „dnevnog“ konteksta njihovog izvornog novinskog pojavljivanja, padne mi na pamet i ovo: šta li bi Desimir Tošić mislio o aktuelnom dobitniku nagrade „Desimir Tošić“? Nemam pojma kakav je bio Tošićev stav o ovoj vrsti humora, kao i o novinskom stripu generalno, ali znam nešto drugo: Tošić je više decenija, i to onih intelektualno najplodnijih, proveo u Britaniji i Francuskoj, u „starim“ demokratijama sa glasovitom slobodnom (levo)liberalnom štampom, a takva je posve neodvojiva od raskošne tradicije „političkog“ humora, što uključuje i žanrove karikature i novinskog stripa. O TV serijalima kakav je Spitting Image da i ne govorimo… Otuda mi se nekako čini da Tošiću ne bi mogla biti mrska pomisao da „nagradi“ nekoga čiji je posao da na dnevnoj bazi od naših političara pravi manje ili više groteskne četvoroprste stripovske karaktere, koristeći pri tome ono najubojitije sredstvo satire: da naročitim isticanjem njihovih mana ili bizarnih (smešnih, groznih, opasnih, štetnih…) opsesija stvori njihov „realističan“ portret! Ne zato što bi takav satiričan tretman bio „sve“ što se o njima ima i može reći – daleko od toga – nego zato što je žanru kojim se Somborac bavi upravo takav pristup najprimereniji, ako se posao želi raditi dobro i uistinu nezavisno.
Iz ugla prosečnog novinskog konzumenta – gde rado ubrajam i sebe – Marko se Somborac krajem 2005. pojavio takoreći „niotkuda“; njegov dnevni serijal stripčića na „aktuelne političke teme“ imao je sve preduslove da neslavno propadne, makar iz prostog razloga što su pre njega propali i svi drugi koji su pokušavali nešto slično. Zapravo, u svih ovih dvadeset i kusur godina otkad živimo u odviše zanimljivim vremenima, jedino je (ovde govorim o medijskom pejzažu Srbije) Predrag Koraksić Corax uspeo da stvori delo od trajne vrednosti u žanru satiričnog „novinskog crtanja“, svi drugi bi se na trenutak-dva pojavili, možda čak i bljesnuli ali bogme i ubrzo sagoreli, da li zato što naprosto nisu imali kondicije i što bi im kvalitetne ideje brzo presušile, ili iz nekog drugog razloga, na koncu nije ni važno.
Čim je postalo manje-više jasno da Somborčev serijal nije tek još jedno čudo za tri dana, krenula su i poređenja s Coraxom, istovremeno sasvim besmislena i sasvim neizbežna. Neizbežna su bila zato što ga se zaista nije ni moglo porediti s bilo kim drugim, a besmislena jer je u tom „odmeravanju“ štošta bilo pogrešno postavljeno. Najpre, Corax se bavi karikaturom, i to praktično bez teksta, Somborac je stripadžija, pri tome vrlo „raspričan“. Ni žanrovski ni „poetički“, ove autore ne povezuje takoreći ništa. Uz to, postoji i bitna recepcijsko-„ideološka“ razdelnica između ove dvojice autora. Koraksić je zapravo bio (i sada je) prevashodno autor koji se oglašava u medijima bliskim onome što smo dugo nazivali „druga Srbija“ (Vreme, Naša Borba, Danas, Peščanik etc.) i njegov je humor ponajčešće em intelektualno sofistikovaniji em „ideološki“ pročišćeniji, nastao na matrici antiratno-antinacionalističkog otpora iz ranih devedesetih. Somborac (rođen 1976.) u „priču“ uleće mnogo kasnije, tek sredinom prve decenije novog veka, kada su skoro svi veliki lomovi iza nas, u jedno vreme napokon demokratsko ali i bitno „ciničnije“ od onih zlih, ali jednostavnijih vremena iz devedesetih, „kad se makar znalo ko je na kojoj strani“. Uz to, njegov matični medij od početka je Blic, i to nije nimalo zanemarljiv faktor njegovog uspeha, jer je to bio naprosto dobar, prirodan spoj: Blic je klasični „građanski“, umereno liberalni „mejnstrim“, dnevni list „za široke mase“, ali opet ne u onom desno-populističkom ključu u kojem su to Novosti. Probajte, uostalom, da zamislite Somborca svih ovih godina u Novostima? Ne, ne bi išlo, iz „svetonazornih“ razloga, kao što ne bi verovatno išlo ni u Politici, mada tu više iz razloga žanrovsko-senzibilitetskih. Blic je, dakle, pretežnim profilom sadržaja i publike dovoljno sofistifikovan da ne bude klasični tabloid i da ga pristojan čovek ne sakriva u torbu od stida što ga uopšte čita, a opet je umereno žut (cinik bi ovde dodao: „u oba smisla!“), i nije „elitistički“ gadljiv, pa je sve u svemu pravo glasilo one Srbije koja spontano predstavlja „stranku umerenog napretka u granicama zakona“, što bi rekao Hašek.
Somborac je, dakle, tu unapred gubitničku poziciju kanda naprosto izignorisao, ne zamarajući se mnogo besplodnim poređenjima s Coraxom ili bilo kim drugim, i to se pokazalo dobitnom strategijom. Ono što dobijamo kao rezultat jeste već preko sedam godina trajući serijal u kojem je Marko S. zaista uspeo da stvori „svoju“ političku (pa i medijsku, kulturološku, mentalitetsku…) Srbiju koja, gle, tako nepodnošljivo dobro korespondira s našom, tj. koju jako lako prepoznajemo: njegovi junaci, ti „ljudi s četiri prsta“, to jesu junaci našeg doba, šta god mi mislili o tome. U tom svetu stanuju, uz brojne druge, Nikolić Tomislav koji se u prvoj fazi nikada ne smeje i u svima vidi ustaše a u drugoj postaje groteskno presaldumljeni i isto tako neubedljivi „evrofil“, autistični Koštunica koji ne vidi svet izvan svojih dosadnih fiškalskih paragrafa (ajde de, i mačaka), Boris Maneken Tadić koji se samo licka i misli o rejtingu, Dačić koji će biti sve što zatreba dok mu se ne dira u Koferče, Čeda J. koji nikako da suvislo objasni šta radi i od čega živi, Mišković i Beko okupani u svili i zlatu, Jeremić kao kombinacija štreberskog dete-debila i Sunđer Boba sa sociopatskim sklonostima, Karadžić i Mladić u svojoj morbidnoj banalnosti pre & nakon hapšenja, pinkovani androidi i reality mutanti, licemerni popovi koji unjkavo propovedaju Vrline a više vole puste pare i detinje guzice, fudbalski navijači i ostali desničarski bau-bau smarači koji su duboko u duši razmaženi šmokljani i latentni gejevi… Srbija, bre!
Jakako, nećemo se svi složiti sa svim tim Somborčevim „dijagnozama“, ali sve su to likovi koji nam određuju, a u većini i zagađuju živote. I Somborac ih provlači kroz svoju crtačko-tekstualnu mašinu ponajčešće uspevajući da ih iščisti od suvišnih tj. lažnih delova i tako ih svede na njih same… Delujući iz pozicije nekovrsne „umereno emancipovane srednje struje“, Somborac nekada i podlegne ponekom toksičnom stereotipu čije ukorenjenosti kao da nije svestan, tj. ne problematizuje je (recimo, uporno portretiranje famoznog Ahtisarija kao tipa koji nema druga posla nego da „mrzi“ Srbe) i to ume da iznervira kad ga čitate na dnevnoj bazi, no u kontekstu ove monografije čak se i to bar donekle izravnava, jer je celina naprosto odviše dobra da bi je problematičniji delovi ozbiljnije kompromitovali.
Teška je i glomazna, kažem, ova monografija: teško da ćete je na leto nositi na plažu – osim kao suncobran ili hladno oružje – ali inače vredi svaku paru: ako ništa drugo, nekako se bolje osećamo što smo uopšte još živi pored svih tih likova koji nas drže u šaci… Biće da zato ni Desimir Tošić ne bi imao ništa protiv: i on je Srbiji uporno pružao ogledalo, a ona ga mahom odbijala. Ova knjiga je jedno od takvih mogućih ogledala, a pri tome je zabavno i pametno na ubojito precizan a opet i volšebno nezlobiv način.
