Ljubav u doba Zbunjenosti

U jednom nedavnom tekstu Slobodan Šnajder kaže da je Berlin možda jedini istinski kosmopolitski i multikulturalni grad u današnjoj Evropi (it’s what Hitler didn’t like, dodao bi na to Igi Pop, ne bez zadovoljstva…); ta je ocena, reklo bi se, ponešto preterana u svom ekskluzivizmu, ali s druge strane, svako bi drugo ime neke od bitnijih evropskih prestonica na tom mestu zvučalo još „preteranije“, tako da u celoj stvari nije da nema ničega. Kao sušta suprotnost svemu onome čemu je težio mali gornjoaustrijski degenerik, savremeni Berlin stvarno deluje kao prestonica jedne (post?)evropske „nove osećajnosti“, tako daleko od svih onih iskeženih demona novije istorije, ali nipošto nesvesne njihovog postojanja; zapravo, jedno bez drugog kanda ni ne ide. Deo te priče o novoj mladoj berlinskoj (sup)kulturi Epohe Posle Zida jeste i procvat nove literarne scene; poneki odsev toga doglavinjao bi tu i tamo i do naših krajeva, poput romana Inke Paraj, o kojem je na ovom mestu već pisano. Najzanimljivije od svega je da, kada govorimo o toj Novoj Berlinskoj Literaturi, ne govorimo nužno o „nemačkoj kulturi“ u tradicionalnom smislu reči: nju može ispisivati i ruski jevrejski imigrant poput Wladimira Kaminera, a isto tako se Berlinom na očaravajući način može baviti i, recimo, i češki pisac poput Jaroslava Rudiša (Nebo pod Berlinom), i to na maternjem mu jeziku. Uostalom, ne pripada li tom svetu i dobar deo novijeg opusa Bore Ćosića, recimo?

Judit Herman (rođ. 1970) važan je činilac te i takve berlinske scene. Već prvom zbirkom priča Letnjikovac, kasnije, izvorno objavljenom 1998. – pet godina docnije objavljuje novu kolekciju pripovedaka – Judit Herman postiže veliki uspeh i među „posvećenim“ literarnim profesionalcima, i među „običnom“ publikom, postajući Zvezda bez ikakvog – literarnog ili biografskog – ustupka kretenskom star–sistemu bilo koje vrste, kao i bez povođenja za „receptima za bestselere“, poput onih kojima se Dubravka Ugrešić u Zabranjenom čitanju onomad lucidno, i pomalo rezignirano podrugnula.

U čemu je, dakle, štos? Jedan je kritičar zapisao da se odgonetka njenog uspeha krije u „harmoničnom stilu pisanja koji deluje kao da se pohod moderne protv pripovedanja nikada nije desio“. Šta god to bio „harmoničan stil pisanja“, fakat je da Judit H. spada među one koje zovemo „rođenim pripovedači(ca)ma“, da senzibilnijeg čitaoca pleni to što je svaka njena priča perfektno (ne „ferpektno“) zaokružena celina kojoj ne nedostaje ni jedan bitan „sastojak“, niti pak pati od raspričanih, raspekmeženih, rasfilozofiranih ili bilo kojih drugih viškova: radi se o fascinantno delikatnim komadima (post)modernog lirizma, ako tako možemo reći, a posve lišenim egzibicionizma i preciznosti koje su uništile i ojalovile tolike Mlade Nade literature savremene epohe, od Beograda do Berlina ili Rejkjavika, Vankuvera… gde god. Na drugoj strani, teško da iz njenog pisanja probija odsustvo saznanja o „pohodu moderne“ na bilo šta: Judit Herman nije ama baš nimalo „arhaičan“ pripovedač, ona i te kako inkorporira sve ono što joj može poslužiti u cilju građenja Priče, ali i bez žaljenja odstranjuje i ignoriše ono što bi pripovedanju smetalo, ono čemu je mesto – ako mu je igde mesto – možda u kakvom Seminarskom Radu kakav će se osobito dopasti nekom natprosečno netalentovanom profesoru…

Direktno ili izokola, Judit Herman uvek pripoveda o ljubavi u epohi Ljubavne Zbunjenosti iliti „novog ljubavnog nereda“, o mladim ljudima koji to već polako prestaju da budu a ne znaju šta bi da rade sa tim saznanjem, o da li postistorijskoj ili pak postkoitalnoj melanholiji kao obrascu življenja. I o Gradu, dakako, o senkama onoga što je bilo, o pulsirajućem životu njegovih sadašnjih ulica, o jednom razbarušenom, decentriranom weltanschauungu novog nemačkog (pruskog, brandenburškog, berlinerskog… evropskog, imigrantskog…) naraštaja, koji svoj emotivni prtljag nosi i na kraj sveta. I čini to tako da se ni stari Alfred Deblin ne bi mrgodio čitajući njene priče, zadovoljan što nije ostavio Berlin tek makar kome!