(Parlophone, 2002)
Jedna od mogućih stvari koja povezuje Supergrass s Beatlesima je u tome što kad čujete Beatlese to ne može biti niko drugi nego Beatles, dok kod Supergrassa možete pogrešiti jednom do dvaput, što je u slučaju benda koji postoji skoro 30 godina nakon raspada Ultimativnog Pop Četverca zanemarljiva greška. Njihovu vezu produbljuje dalje i omladinski odnos spram popa, nadasve duhovit, romantično sladunjav, naivan i nepretenciozan. Supergrassi su na izvestan način Beatlesi predvođeni Ringom Starom. Kritičari su, a i publika, prilično nezahvalno primili njihov treći, po bendu naslovljeni album, koji je po inovacijama u samonametnutim konturama bio njihov Revolver, i svakako njihov najbolji.
Njegov naslednik, prošlogodišnji, Life on Other Planets neprijatno zvuči već zbog činjenice da ga je „Mojo“, časopis za večno mlade pedesetogodišnjake, proglasio pločom meseca (za novembar), što u slučaju nekih drugih bendova ne bi bila mana (pređašnji favoriti Beck, Air…), ali kod Supergrassa ukazuje na to da su momci koji su svoj prvi singl (Caught by the Fuzz) objavili još u nepunoletstvu sada već ozbiljno porasli. A ozbiljno je reč koju ne bi trebalo da rimujete sa Supergrassom.
Sam omot je ozbiljan. Rađen kao plakat za neki godarovski špijunski film iz šezdesetih, on blago neočigledno ukazuje na preteće postmoderno istraživanje muzike, bilo iz pomenutih šezdesetih, ili za Supergrass atraktivnih kasnih sedamdesetih. Valja napomenuti da su ovi momci pre svega hteli i umeli samo dobro da se zezaju. Uostalom, njihova prva dva albuma vrhunskom inteligencijom nazvana su I Should Coco i In it for the Money. Sada bi trebalo da vam bude jasno zašto Life on Other Planets nije taj naziv.
Supergrass je ultimativno sunčani bend, idealan za roštilj kombinovan s malim fudbalom ili druženje mladih majki, setan taman toliko da podseti da svaka žurka ima svoj kraj – kada ustajemo iz povraćke na podu. Life on Other Planets je krojen da bude takav, savršeno skrojen, ali izmeđ pesama može se iščitati da su ovo momci koji se bolje sećaju tinejdžerskih bahanalija nego što se danas tako provode. Ili još gore – oni to pokušavaju. Supergrass je počeo da misli. A u „Mojou“ (baš) to vole. Mi ne.
Life on Other Planets ne krije sve prethodne inspiracije Supergrassa – glam T. Rex (možda najbolja pesma na albumu Funniest Thing), ili glam Bowiea (Za), zatim repertoar britanskih pop-punk i pop klasika poput Jama, Buzzcocksa, Kinksa ili Smithsa. Malo luckastosti iskorišteno je za kantrifilnu Evening of the Day, dok pravu magiju kriju depresijom skorotridesetogodišnjaka (kako to samo skorotridesetogodišnjaci mogu biti) zadojene Prophet 15 i Run, koje zvuče kao Air, kao sunce na zalasku.
A možda je moj problem u tome što mi je prijatelj posle ovog albuma na disk narezao butleg White Stripes s koncertom u londonskom Forumu. A on svakako zvuči kao jedan od albuma godine, kao adolescenti besni na svoj uzrast, voljni da j**u kevu svojim uzorima. Bez razmišljanja.
