Nepodnošljiva opsednutost sobom

Novim romanom Letu je kraj Dubravka Rebić je potvrdila svoje mesto u ne tako velikom prostoru književnosti koja se ne piše u slavu prvog lica, već se svojim impersonalnim karakteristikama i usmerenošću ka univerzalnom potvrđuje kao takva, vredna onoga što u sebi nosi: želje za komunikacijom i razumevanjem iščezlog sveta koji, srećom ili ne, još uvek nosimo u sebi. Ukratko, Rebić nam ne priča priču da bi, najpre, savladala unutrašnje grčeve, već da bismo i mi, čitajući njenu knjigu, pokušali da u slikama drugih potražimo moguće varijante nas samih.

...

Već se u naslovu romana, na “toplim ruševinama leta, raznesenim valima i vetru”, između melanholije i izneverene nade krije ključ emotivnih raspoloženja glavnih junaka. Prisećajući se oca koji ju je ostavljao u najplićem delu bazena, u neprijatnoj blizini stranih i nepoznatih pogleda, Željana će poželeti da nam kroz iskrzane vidove pamćenja, u obliku memoarskih fragmenata (inspirisanih očevim pokušajem autobiografije), ponudi pogled na svoj život, ali i na živote drugih. Nagrizena sindromom demencije, Željana će se snažno odupreti silovitom stisku prošlosti i pokušati da uskladi osećanje (samo)neprihvatanja sa potrebom da razvije sopstveni identitet. Mapirajući najvažnije likove iz svog okruženja, od detinjstva do zrelih dana, ona će u rasutom biografskom nizu ponovo prizvati duhove prošlosti.

Na tragu jednostavnog grafičkog rešenja kojim će, uz pomoć zadebljanog i italikom presvučenog pojma, pokušati da čitalačko oko zainteresuje za lako prepoznatljive simbole prohujale epohe (časopis Arena, Vinetu, Dnevnik, “stojadin”), spisateljica kao da je htela da instalira mehanizam za postupak dešifrovanja i drugih, najpre usvojenih, potom poništenih identiteta. Kako nije stigla da upozna majku – preminula posle kratke bolesti – mala Željana do svog ja dolazi najpre preko stripova o Zagoru, kroz avanture Čika, Zagorovog pratioca, s kojim se devojčica lako razume, možda i zato što u njegovom plemenitom ali ujedno i komičnom karakteru pronalazi i iskustvo ostavljene bebe. Čiko je, kao i ona uostalom, neko vreme bio prepušten sebi. Čikove avanture su dovoljno žive kako bi ukazale na mogući put za budućnost koja ne mora biti onako teskobna kako je to bilo detinjstvo. Jer, u tom detinjstvu, otac zvani Bule, fanatičan i neuspeli sportista, neprestano je bio bio odsutan, da bi u jednom trenutku zaista i nestao, možda ne toliko svojom voljom koliko igrom sudbine, igrom koja od samog početka nije valjala. Iskeno potresen sportskim neuspehom u kojem je video čitav svoj život, Bule je prešao dug (i težak) put od dužnika, preko konobara, do “mecene” podivljalih adolescenata, ne skrivajući svoj bol, ali se nikad s njim i ne suočavajući. Beg je utoliko bio izlaz, a smrt, možda, i dobrodošli alibi za izbegavanje odgovornosti.

Ne postoji bezbedan grad, niti bezbedno mesto, nema “mirisa maminog krila” niti sigurnog tla pod nogama. U krugu sazdanom od relativnosti čini se da je sve tako blizu, ali čim pruži ruku da dohvati ono što je nadohvat ruke, ono se izmakne. Nezadovoljna svojim fizičkim izgledom, strepeći šta reći simpatija Marko – “kraj je leta, a ja ne smem da obučem šorc” – Željanino sazrevanje ide ka sve većoj nesigurnosti, iako nam se, na površini, čini da je sve u redu, naročito kada ostvari uspešnu televizijsku karijeru i postane majka. U dnevničkim beleškama iz studentskih dana Željana o sebi govori kao o glupoj osobi, što će se, desetak godina kasnije, pretvoriti u “trulu osobu”, ali joj je oduvek nekako polazilo za rukom da druge ubedi kako je ipak nešto više od toga, odnosno da vredi.

Filozofsku osnovu romana autorka u velikoj meri potkrepljuje delom Karlosa Kastanede, američkog književnika i antropologa, u čijim rečenicima pronalazi i svoju duhovnu bazu. Preuzimajući Kastanedin stav da je “unutrašnji dijalog glavna prepreka većini ljudi i da je to ključ svega”, a da je trik prihvatanja sveta u zaustavljanju unutrašnje konverzacije, Željana prikuplja energiju za suočavanje sa gubitkom svoga dede koji u ovom romanu, ne bez razloga, preuzima ulogu anđela čuvara i zaštitnika. Posmatrajući kako on kopni na ležaju staračkog doma, ona, kao i deda, ne jednom poželi da sve napusti. Međutim, ponovo joj Kastaneda ne dopušta da odustane. Treba tražiti čuda, jer se “umorimo od gledanja u sebe i taj umor nas čini gluvim i slepim za sve ostalo”. Na Kastanedu se poziva i kada se spori s mužem: “Kastaneda je lepo rekao da hvalisanje nije tek beskorisno već i opasno, da ne treba niko da nam se divi spolja”. Problem je, međutim, što nam se ne može prići ni iznutra – previše smo zatvoreni i skloni introspekciji.

Kao neku vrstu blagog antipoda što se naizmenično približava i udaljava od svog objekta (Željane), Dubravka Rebić uspeva da stvori i lik Olge. Ne prestajući da se igra perspektivom ova dva karaktera, predstavljajući nedostatak jedne kao prednost druge i obratno, autorka nam Olgin život daje u vidu večito nemirne životne linije koja je stalno u opasnosti da se prekine, ali ipak uspeva da se sačuva i ostane celovita. Kao da je oduvek bio zreo, Olgin život ima jasno opredeljenje – da preživi svako vreme i da se u svakom dobu sačuva. Ili nam se to samo čini, budući da smo, zavedeni realističnom surovošću proze Dubravke Rebić, skloni da težinu života merimo odricanjem od njegove lepote.