U vrtlogu laži

Florijan Zeler je popularan savremeni francuski pisac. Uspešne postavke njegovih komada već smo bili u prilici da vidimo (na primer Otac u Ateljeu 212). Istina je komedija koja se sa uspehom izvodi u pozorištima u Londonu i Njujorku od 2017. godine, a od četvrtka 7. maja igra se i na redovnom repertoaru Bitef teatra, u produkciji Filmkombajna i koprodukciji Bitef teatra.

Komedija Istina (prevod Ivana Dimić) govori o emotivno isprepletenom odnosu između dva bračna para. Svi se pozivaju na istinu i svi traže istinu. Međutim, ljubavni, porodični i prijateljski odnosi satkani su od belih laži, poluistina i čistih laži. Komad počinje kao vodvilj – dvoje ljubavnika pokušavaju da od svojih bračnih parova sakriju prevaru. Zašto neko živi u laži iako se stalno poziva na istinu? Laž se pravda time što bi istina poremetila bračne i prijateljske odnose. Građanin želi da ga bližnji doživljava kao dobrog i očekuje da se tako ponašaju prema njemu. Istovremeno, on želi da se neprekidno takmiči sa drugima (u tenisu, ljubavnim podvizima, poslovnim uspesima) i da pobeđuje. Da biste osigurali da se prema vama bližnji odnose uvek dobro i fer bez obzira na to što se vi sa njima takmičite i pobeđujete ih, vaša dobra slika u očima drugih ne sme biti okrnjena. U ovoj suštinski paradoksalnoj situaciji laž se čini kao dobro rešenje. Uz smeh i nevericu gledamo na šta je čovek sve spreman kako bi sačuvao sliku o sebi kao dobroj, odgovornoj i uspešnoj osobi. Takođe, pokazuje nam Florijan Zeler da istu igru igraju svi, a posebno se oseća besno i frustrirano onaj koji se nađe u poziciji prevarenog prevaranta. Kako se laži gomilaju i uvećavaju, situacije se toliko komplikuju da postaju apsurdne. Istini za volju, kada bi se svaki zaokret u radnji strogo analizirao, došli bismo do zaključka da nije baš sve sasvim logično sprovedeno. Ali, opet, glavna vrednost komedije intrige (među kojima su vodvilji najpoznatiji i najviše igrani) i jeste u tome da ne razmišljate o tome da li je to što gledate logično ili ne, već da vas ponese oduševljenje što ste svedoci koprcanjs likova u situacijama u kojima nikako ne biste hteli sebe da vidite, ali biste mogli da ih zamislite.

Glavni uspeh postavki ovakvih komada leži na glumcima i njihovom dobro balansiranom stilu igre. I odmah jedna napomena (kako ne bi došlo do zabune): predstava nema klasičnu kast listu, već samo spisak glumaca bez imena likova (što je u beogradskim pozorištima poslednjih godina česta “moda”), zbog čega ćemo, govoreći o likovima, koristititi imena glumaca.

Elem, osovina glumačke igre u predstavi Istina je tandem Gordan Kičić – Nebojša Cile Ilić. Gordan Kičić je brz glumac i na njemu sve “igra” od egzibicije. On stalno menja izraze lica i vrlo ekspresivno prikazuje različita duševna stanja svog lika. Naravno, s njegovim likom počinje igra laži i on jako dugo veruje da superiorno vodi igru. Kičić igra samodopadljivog tipa koji uživa u svojoj virtuoznosti. Nebojša Cile Ilić, nasuprot Kičiću, deluje kao “spor glumac” i zato igra lika koji je pasivan, koji trpi radnju, koji je dobar jer ne ume drugačije… Međutim, kako se razvija radnja, vidimo kako je Cile Ilić, doslovno samo time što je promenio način na koji gleda partnera, promenio i energiju svog lika i na taj način nam otkrio da i njegov lik laže. Samouverenost u pogledu i postupku lika kog igra Nebojša Cile Ilić kao kontrareakciju ima još veće ubrzanje kod Kičića, čime Kičićev lik postaje gotovo apsurdan. Razlika u načinu igre između Tamare Dragičević i Milice Trifunović nije toliko izrazita, ali, opet, njih dve su svojevrsni kontrateg svojim glumačkim partnerima koji igraju uloge muževa. Tamara Dragičević igra suprugu lika koga igra Gordan Kičić. Ona je smirena i uzdržana, dok je on hiperaktivan. S druge strane lik Milica Trifunović izražajniji je od lika Nebojše Ilića. Reditelj predstave je glumac i stručnjak za scenski pokret Damjan Kecojević. On je napravio jako dobar “saobraćaj” na sceni – ko kad ulazi, ko koga gleda, ko šta vidi, kada se glumci dodiruju, a kada ne… Ovom vrstom finog rediteljskog rada do maksimuma je pojačano uzbuđenje publike koja se smejulji, smeška, kikoće, pa i glasno smeje, uživajući u nelagodnim i apsurdnim situacijama u koje su dovedeni likovi zbog svojih velikih i malih laži.

I tek u trećem planu, ako sasvim pošteno i iskreno pogledate sebe u ogledalu koje vam nudi ova predstava, možete postaviti sledeća pitanja: koliko puta sam u želji da ostvarim ličnu dobit bio u iskušenju da pogazim sopstvene životne principe? Koliko puta sam tom iskušenju i podlegao koristeći se manjim ili većim lažima? Koliko puta sam samog sebe obmanuo da bih opravdao sopstvene postupke? Ako se ne prepoznate, ako ste uvereni da nikada niste pogazili nijedan svoj princip i nikada nikoga niste slagali, onda u redu, nećemo dalje insistirati na preispitivanju. Ova predstava i nije napravljena da bilo koga proziva, propituje i osuđuje. Napravljena je da nas nasmeje i zabavi u ovom sumornom vremenu, a to, priznaćete, i nije tako malo.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!