Lepota pojma

Lepota je čulna, ona se da videti, čuti, osetiti, omirisati. Tome nasuprot pojam, po definiciji, po tome što je uvek nekakvo izdvajanje iz sfere čulnosti (apstrakcija), nije lep, niti to može biti. Utoliko i knjige pisane jezikom pojma teško da možemo nazvati lepima. Za Kantovu Kritiku čistog uma, recimo, možemo reći da je genijalna, možemo je smatrati najvećom filozofskom knjigom ikada napisanom, možemo s njom ići na spavanje i s njom se buditi (ako se već ne budimo pokraj nekog malo toplijeg), ali ona, naprosto, izmiče kriterijumu lepog. Isto bi važilo i za Hegelovu Fenomenologiju duha: neiscrpni izvor potpuno sumanutih i genijalnih ideja, pojmovno čudo(vište) koje se uvek iznova može čitati, uprkos nezaboravnim stranicama o ljudskoj ruci, smrti, ili užasu, ta knjiga, jednostavno, nije lepa. Ipak, među tridesetak filozofa koji su preživeli dve ipo hiljade godina filozofije, ima ih nekoliko koji su, ostajući verni pojmu, dobacili do lepog: Platonovi dijalozi, Ničeovi fragmenti, Bartovi tekstovi. Između pojma i čulnosti, na mestu njihovog susreta i kao mesto njihovog susreta, ugnezdio se jezik. S jedne strane čulan, taktilan, sočan, s druge apstraktan, hladan, precizan – i sve to istovremeno – jezik nas u književnosti vodi onom lepom, u filozofiji onom apstraktnom, ali ti retki majstori koji nisu želeli da ubiju maštovitost zarad apstrakcije (premda bi se pod tragično nerazumevanje podvela tvrdnja da jedan Kant, recimo, nije bio maštovit), niti su želeli da se odreknu pojma zarad uživanja u bifteku sa krompirićima i hladnim pivom (iako nisu odbijali ništa od toga), uspeli su da u pojmu, kao u stvrdnutom, hladnom ćilibaru, očuvaju jezički žar kao samo jezgro lepote. Profanacije Đorđa Agambena jedna je od tih retkih, čarobnih knjiga.

Učenik Martina Hajdegera (jedan od povlašćenih koji je starog filozofa slušao na privatnim predavanjima u Francuskoj šezdesetih godina), prijatelj Pjera Klosovskog i Itala Kalvina, poznavalac dela Valtera Benjamina, neumorni čitač Žila Deleza, Mišela Fukoa i Žaka Deride, filozof estetike i politike, pisac važnih i uticajnih knjiga političke filozofije (naročito Homo sacer), levičar koji u Ameriku nije kročio od kako je Bušova administracija uvela ponižavajuće bezbednosne mere na aerodromima, italijanski filozof Đorđo Agamben filozofske je sekvence, teorijske bleskove i pripovedačke crtice, sakupljene u ovoj zbirci, ispisivao na marginama svojih velikih filozofskih radova i objavljivao u novinama, časopisima, ili publikacijama manje obavezujućeg žanra. Oslobođen obaveze da tekstove podupre tehničkim terminima i opremi akademskom aparaturom, Agamben se prepustio silini samoga jezika i svome osećaju za paradoks. U uvodnom tekstu „Genius“, posle brzih i zanimljivih etimoloških beleški (genij, pre svega, znači duh), Agamben razvija ideju po kojoj je duh, genij, ono najneličnije u nama, ono što nas određuje na takav način da nam, iako blisko, najbliskije, zapravo neprestano izmiče: „mladalački lik Geniusa, njegova dugačka, drhtava krila upućuju na to da on ne poznaje vreme, blizak nam je, osećamo da je u nama kad pretrne, kao kada smo bili deca, on diše i pulsira u užarenim slepoočnicama poput pradavne sadašnjosti“ (str. 8), ali probamo li da ga uhvatimo, shvatimo, da ga zadržimo, raspašće se pri samom dodiru, postaće nešto drugo, kao leptir sa čijih krila je skinut prah. Duh je „nepristupačno prisustvo“ koje nas sprečava da se zatvorimo u supstancijalni identitet, koje suzbija pretenziju samodovoljnog Ja. I eto prve profanacije. Umesto uzvišenog pojma dobijamo jezikom oplemenjenu igru identiteta, razaranje onoga Ja na mestu koje je vekovima služilo kao njegovo čvrsto uporište. U drugoj profanaciji žrtvom padaju magija i sreća. I opet je, u Agambenovom jezičkom vrtloženju, sve ispreturano, ispremeštano, razbacano unaokolo kao u dečijoj sobi, a magija i sreća, te dve neobične i važne reči, ta dva uzdrhtala pojma, kao oni osmesi bez lica u Alisi Luisa Kerola, vedro se oslobađaju teških naslaga metafizike. O sudnjem danu, pak, Agamben će progovoriti kroz munjevitu i divnu refleksiju o fotografiji kao zahtevu za iskupljenjem. Četvrta profanacija, „Pomoćnici“, tekst o bićima za koja niko ne zna ko su, koja se ponašaju detinjasto, ali nekako i preteće, koja liče na bradate studente i zbunjene anđele, istovremeno, „na glasnike neupućene u sadržaj pisma koje treba da uruče“ (str. 30), varijacija je na temu jednog Kafkinog motiva, refleksija o nestalnosti oblika. „Parodija“ je urnebesno poigravanje italijanskom (evropskom) književnom tradicijom i njenom erotsko-bezobraznom žicom, koja u pitanje dovodi i fikciju i stvarnost. „Želeti“ je odsev čiste lucidnosti, jezička minijatura koja se pročita za tri minuta i u kojoj se susrećemo sa devastirajućim učincima neiskazane, pokopane želje, ali nakon čitanja, kao posle nekakvog skoka, odjednom shvatimo da smo se, umesto na noge, dočekali na glavu. I ništa ne boli. Sledi profanacija velikog filozofskog pojma „biće“, potom profanacija pojma autora uz pomoć drugog velikog profanatora Mišela Fukoa, da bi se u pretposlednjem, samorefleksivnom tekstu „Pohvala profanaciji“, profanisala i sama profanacija. Tu Agamben pokazuje da profanisati ne znači skrnaviti, već ponovo upotrebiti, ponovo prineti dodiru, konkretizovati ono što je bilo odvojeno, apstrahovano i načinjeno nedodirljivim upravo kao sveto.

Profanacije su prva Agambenova knjiga na srpskom jeziku, a to što je nije objavila nijedna izdavačka kuća specijalizovana za teoriju, već upravo „Rende“, mali izdavač uglavnom alternativne književnosti (sada i alternativne filozofije), možda je i najsimpatičnija preporuka za obavezno čitanje ove niske filozofsko-poetskih bisera.