Od svih muzeja u Beogradu, letnja vrelina jedino priliči ambijentu Muzeja afričke umetnosti. Međutim, trenutno, osim tog „povoda“, postoji mnogo više ozbiljnijih razloga zbog kojih se ovih dana treba prošetati do Muzeja afričke umetnosti: izložba „Tranzit(i)“ kamerunskog umetnika Bartelemija Togoa i stalna postavka muzeja, najveća te vrste u ovom delu Evrope.
Vrlo je verovatno da ovog muzeja ne bi bilo da Veda i Zdravko Pečar nisu Beogradu darovali svoju kolekciju predmeta afričke umetnosti. Pečarevi su, osim Rastka Petrovića, naši možda najčuveniji zaljubljenici u Afriku. Proveli su tamo više od 20 godina: Veda Zagorac-Pečar bila je savetnik za kulturu jugoslovenske ambasade u Tunisu, a Zdravko Pečar je kao novinar nekoliko puta obišao afrički kontinent, a zatim je tamo bio i ambasador. „Ništa nije bilo prirodnije već da u dugim danima sudansko-savanske samoće postanemo robovi retko dostižnih lepota Afrike. Obuzeti njima, njihovom snagom – a shvatili smo da su i najmanja skulptura ili maska monumentalne – već prvih meseci boravka odlučili smo da uprkos svim teškoćama sakupimo obilje predmeta čiju ćemo lepotu da delimo sa drugima“, zabeležio je dr Zdravko Pečar.
PLEMENSKE MISTERIJE: Prva prilika da se ideja realizuje bio je put u Gvineju, baš u vreme obračuna tamošnjeg naroda sa kolonizatorima i sa svim što je imalo veze sa njima, kada su na lomačama završavala i brojna dela autentične afričke umetnosti. „Tako se desilo da sam tih dana pred žarom revolucionarnog zanosa uspeo da spasem tri predmeta izvanredne lepote, da ih smestim u svoju hotelsku sobu i pripremim za otpremu.“ Bili su to bubanj tam-tam, maska nimba iz plemena Baga koja otelovljuje duh plodnosti pa se verovalo da su trudnice pod njenom zaštitom, i još jedna velika maska od metala, ukrašena školjkama kauri. Međutim, na aerodromu ih je video direktor Muzeja Gvineje, procenio da je reč o nacionalnom blagu, i naredio policiji da ih zapleni. Zdravko Pečar nije hteo da odustane od svojih predmeta, pa je za njegov problem saznao i predsednik Gvineje Seku Ture i – intervenisao. „Tako je, eto, počela naša inicijacija u umetnosti crne Afrike.“ Tada je „profesionalnih skupljača, posebno onih iz Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske, koji su dolazili redovno u zapadnu Afriku da kupuju predmete za državne muzeje, privatne kolekcije i prodajne galerije, bilo prilično.“ Međutim, višegodišnje prisustvo Pečarevih u Africi učinilo je da se ubrzo sazna šta sakupljaju, tako da su „iz najudaljenijih tačaka savane, često i do 1000 kilometara, dolazili Afrikanci sa vrećama na leđima ili dobro zavijenim predmetima u krpe, da niko ne vidi šta nose jugoslovenskom prijatelju, koji je i njih obilazio i dolazio na lice mesta u njihova sela, interesujući se za maske, fetiše i obredne predmete skrovitih plemenskih misterija.“
Tako je nastajala osnova današnje zbirke muzeja, u kojoj se nalazi oko 2000 predmeta iz Malija, Senegala, Gvineje, Burkine Faso, Benina, Gane, Obale Slonovače, Togoa, Kameruna i Konga. „Muzej nije velik, pa ipak, mi smo deo trenda svetske zainteresovanosti za Afriku. Jer, kao i svi drugi slični muzeji po svetu, i naš muzej govori o interesovanju ovdašnje sredine za Afriku“, kaže direktor Narcisa Knežević-Šijan i podseća da je nedavno u Parizu otvoren muzej sa 70.000 predmeta afričke umetnosti, da je u Londonu od 2000. godine mesec oktobar posvećen afričkoj kulturi, da u Njujorku postoji Centar za afričku umetnost. „To su sredine koje i prošlost i sadašnjost vezuju za Afriku. Mi smo, znači, deo tog mozaika. Ovi veliki muzeji sveta novim postavkama ubeđuju nas da je reč o celokupnoj revalorizaciji u predstavljanju materijala udaljenih kultura: dok je donedavno dominirao pristup afričkom artefaktu kao prevashodno etnografskom, u našem vremenu akcenat je na samom delu i njegovoj samosvojnoj estetici.“
Pored brojnih maski i skulptura u drvetu, koje se smatraju klasičnim izrazom umetnosti zapadne Afrike, u postavci se nalaze i drugi kultni, magijski, religijski, ukrasni i upotrebni predmeti u drvetu i bronzi, zatim tkanine, keramika, figure u mekom kamenu, i muzički instrumenti.
Najstariji eksponat je iz XVI veka, glava u terakoti iz Gane, a pripisuje se narodu Ašanti. Kustos Ana Garić, naš ljubazni vodič kroz ovu postavku, objašnjava da prilikom biranja predmeta za muzej nije važna njegova starost, već to da li je korišćen: da li je maska „plesala“, da li je fetiš „obavljao“ svoj posao. Tako su Vrata ambara naroda Dogon, koji živi u nepristupačnoj oblasti Bandijagara u državi Mali (nalaze se na početku postavke), posvećena duhovima zaštitnicima kako bi štitila hranu do koje se mukotrpno dolazi. Vrata su drvena sa filigranskim figurama, izrezbarenim najobičnijom bradvom uz punu posvećenost autora poslu koji radi. „Afrički umetnik je stvarao funkcionalni predmet, ali ga je oblikovao i ukrasio tako da je odražavao smisao za lepo čitave svoje zajednice. Afrički pojam o umetnosti je pre svega jasna, krajnje funkcionalna, estetski doterana i praktična namena“, zapisao je dr Pečar.
DUH PLEMENA: Ta njena funkcionalnost je verovatno najočiglednija u maskama. „Maskom se smatra ceo kostim, ali i pokret koji prati mitsku potku“, objašnjava Ana Garić, „zato što maska postaje duh tek kad zaigra. Maska đivara plemena Bambara iz Malija je u vidu antilope zato što su, po njihovoj mitologiji, one naučile pripadnike plemena poljoprivredi, kako da krče šumu, da drže alatku, da seju i kako da plešu da bi se žetva uvećala a porod plemena umnožio. Za razliku od nomadskih naroda, koji su koristili lako nosive predmete, sedelački narodi mogli su da izrađuju predmete većih dimenzija. Čin izrade maski je vrlo kompleksan, umetnik je posvećen radu i mora poštovati pravila da posao ne bi krenuo loše.“ Maska skriva identitet onoga ko je nosi, pa tako niko nikada neće saznati ko je izvršio delo pravde i kaznio onoga ko se ogrešio o pravila društva. Zdravko Pečar je zabeležio da je „apstraktna obrada likova, tako svojstvena afričkoj umetnosti, proizašla iz same prirode nepoznatog autora koji je trebalo da svojim radom u drvetu održi autentičan kontakt sa duhom plemena radi njegovog preživljavanja, odnosno dobrobiti kroz generacije. Otud je lepota u izražaju takvog rada uvek vezana za njegovu kultnu upotrebu, a govori i o tome da je proizašla iz najdubljih senzibiliteta, autora-skulptora. Predmeti koji se prodaju po trgovima i pijacama afričkih gradova i na aerodromima, hladni su i mrtvi, jer u njih nikada i nije neko uneo i ulio duh porodice, generacije.“
Skulpture su, kao i maske, sinonim afričke umetnosti. Sve su nestvarno lepe i moćne. Kultna figura žene iz plemena Bambara iz Malija od crnog drveta uglačanog do sjaja, sa telom izvajanim od još četiri, isto tako savršene ženske figure, stoji sama, u staklenoj vitrini. „Umetnik joj je dodao perle, školjke kauri i iskucali lim – sve su to vrste monete. Po tome i znamo da je ova figura ritualni predmet, jer ti dodaci povećavaju njegovu vrednost i privlače duha koji treba da bude u figuri. Sve ritualne predmete moguće je tumačiti kao vrstu zamke za duha, jer zbog svih tih dodatih predmeta duh pristaje da bude u njima“, objašnjava Ana Garić.
Na izdignutom mestu postavke nalaze se stolice – kraljevske beninske i stolice naroda Ašanti. Svaka je različita, svaka bi mogla da bude skulptura i sve su veoma udobne. Ana Garić kaže da kod Ašantija stolica odražava status u društvu, da je izrađivana posebnim povodom, da je imala naziv, da se tačno znalo kako izgleda stolica šefa sela a kako ona koju muž daje ženi. Nakon smrti vlasnika, stolice se čuvaju u posebnim kućama, kućama stolica. Smatralo se da lični predmeti zadržavaju duh vlasnika, naročito stolice. Najveća svetinja je stolica sa pozlatom. Iznosi se jednom godišnje, ali se smatra da ona nije prava zato što se prava zlatna stolica čuva kao svetinja.
Muzej afričke umetnosti postao je popularno mesto zbog Afro festivala. „Poslednje nedelje juna, već nekoliko godina, organizujemo predavanja, projekcije filmova, likovne i muzičke programe“, objašnjava Narcisa Knežević-Šijan. „Ove godine smo Afro festival počeli otvaranjem izložbe Zorana Naskovskog ‘Crno, crveno i belo’, multimedijalnim projektom, ostvarenim na tonskim zapisima bluza, posebno na izvornim interpretacijama američkih crnaca, berača pamuka i zatvorenika, koji, uz minimalan predmetni inventar, prati genezu bluza. Poslednji dan Afro festivala je Durbar, dan prijateljstva, poput tradicionalnog festivala u Gani kada se kod nas Afrika predstavlja na najneposredniji način: druženjem kroz umetnost, specijalitete i muziku, kao što je gostovanje sjajne igračice Maše Kagao iz Obale Slonovače i Alberta Dijasa, muzičara iz Gvineje Bisao koji živi u Beogradu. Tokom tog vikenda u naš muzej dođe i do tri hiljade ljudi.“
U okviru Afro festivala, po pravilu, jedan dan posvećen je popularnom afričkom bazaru, prodajnoj izložbi etno-predmeta iz svih afričkih zemalja, nakita, tkanina, primenjene umetnosti. „Ljudi se stalno raspituju za bazar i čude se zašto ga češće ne organizujemo. Međutim, mi smo ipak muzejska institucija, i moramo da odgovorimo na najrazličitija interesovanja publike“, kaže Narcisa Knežević-Šijan. Većina potencijalnih kupaca vremenom postane i publika ostalih, redovnih programa muzeja. Narcisa Knežević-Šijan izdvaja samo nekoliko izložbi koje su ostavile traga u gradskom životu: ‘Afrika: umetnost i značenje’ iz marta ove godine. Tokom ‘Meseca frankofonije’ izlagali smo prvi put u Knez Mihailovoj ulici i tako se predstavili i Beograđanima koji nas ne znaju. Mi smo na Senjaku, do nas se dolazi samo jednom linijom GSP-a, pa je naše gostovanje u Francuskom kulturnom centru bilo odlično iskustvo. Postavili smo sedam etničkih grupa sa po 10 eksponata, za svaku je bio predviđen po jedan izlog. Naše skulpture i maske delovale su neobično i efektno među okolnim izlozima. Drugi značajan iskorak iz naše zgrade zgodio se prilikom gostovanja koreografa Žorža Momboja na prošlogodišnjem Bemusu, kada je Muzej u Sava centru predstavio izložbu afričkih tkanina ‘Veliki formati’.
Na tkaninama su prikazani mitovi o stvaranju sveta, duhovi i duhovne sile, razna božanstva, životinje, mnogobrojne i raznovrsne ptice i maskirani igrači, istorijski događaji i plemenski heroji. Južno od Sahare, tkanine iz Obale Slonovače karakteriše grafizam crno-belih površina, i kombinacija figuralnih i geometrizovanih motiva. S druge strane, tkanine kraljevske dinastije Fon iz Benina, odnosno Dahomeja, velikih dimenzija, rađene tehnikom aplikacije, veoma su narativne i koloristički upečatljive. Svi figuralni motivi čitljivi su članovima lokalne zajednice: u njima prepoznaju istorijske bitke ili poslovice vladarske dinastije, kralja Behanzina, kralja Glele ili Gangiezua.“
MASKIRANI IGRAČI: Od prethodnih izložbi koje su, sudeći po poseti, bile zanimljive publici, Narcisa Knežević-Šijan izdvaja izložbu višeg kustosa Nataše Njegovanović-Ristić „Etiopija – sjaj kraljeva, svedočanstva vere“, kojom je prvi put pokazano nasleđe ove zemlje; prikazani su magični svitak, ikone na koži, ceremonijalni krstovi od srebra. Zatim, „Motiv ptice u umetnosti Afrike“, „Afrički murali“ kojom su predstavljeni crtež, gravira, boja, dakle nedovoljno poznati vidovi ove umetnosti, sublimisani muralima. Ova izložba je bila povod da studenti Fakulteta likovnih umetnosti profesora Čedomira Vasića i Milete Prodanovića oslikaju zidove zgrade karakterističnim afričkim motivima. Tokom ove godine, Nataša Njegovanović-Ristić predstaviće provokativnu temu „Primarna umetnost – slike na stenama, slike na telu“. Veliko je i interesovanje publike za temu afrički nakit koju priprema antropolog Aleksandra Bojović.
Izložba „Crno telo, bele maske“ Dejana Sretenovića bila je bitno nova u dotadašnjoj praksi muzeja. „On je animirao ceo muzej svojim promišljanjem Afrike i, kao gostujući kustos, uneo novu koncepciju u naš prostor“, kaže Narcisa Knežević-Šijan. Izložba je aktuelizovala problem percipiranja Afrike i njene umetnosti u dominantnom svetu belaca, posebno poimanje crnog kontinenta u našoj sredini – u putopisima prvih srpskih putnika ili radovima umetnika srpske avangarde – zenitista i nadrealista.
Narcisa Knežević-Šijan kaže da je muzej od pre nekoliko godina ojačan novim, mladim kustosima. „Mislim da su nam gostujući kustosi neophodni. Verujem da svi muzeji treba tako da rade, a pogotovo oni koji pokazuju inostrani materijal. Prilično je teško organizovati gostujuće izložbe iz Afrike, ali zato angažujemo gostujuće kustose. Nadamo se da će iduće godine doći jedan poznati svetski antropolog, trebalo bi da dođe kustos iz Senegala i kustos Afroamerikanac da nam dočara amalgam afričke umetnosti u dijaspori.“
IDENTITET: U okviru projekta „Obojeni svet“, likovni umetnik Mihael Milunović doveo je Bartelemija Togoa, kamerunskog umetnika čija je izložba „Tranzi(i)“ u toku. „Obojeni svet“ baviće se u naredne tri godine, kroz uređivačku prizmu Mihaela Milunovića, preispitivanjem uzajamnih predrasuda, kako u umetničkom tako i u socijalnom smislu, između kontrastnih zajednica, istorijski gledano kroz kolonizaciju, nezavisnost, i novi talas emigracije krajem prošlog stoleća. Bartelemi Togo uneo je svoju sliku Afrike i otkrio nove mogućnosti muzejskog prostora. Naime, prvobitno je zgrada muzeja inkorporirala već postojeći atelje Moše Pijade. Imala je ravan krov. Zatim je podignuta kupola, i nastao je prostor koji još nije sasvim dovršen, tako da se on samo povremeno koristi. Bartelemi Togo je pod Male sale obložio kartonskom ambalažom u kojoj se pakuju banane za transport, što asocira i na tranzit i na afrički kontinent, a na zidovima su fotografije kojima ilustruje nerazrešene probleme identiteta, i njegovo emotivno zauzimanje protiv seče šuma u rodnom Kamerunu. Instalacija koju je postavio u kupoli je „Omaž Zdravku Pečaru“, kao odgovor na pitanje kako se oseća čovek s afričkog kontinenta u Muzeju afričke umetnosti. Po rečima Emilije Poznanović, „prostrana kupola muzeja poprimila je obrise velikog broda. Bele razapete prozirne tkanine nalik jedrima, ganski čamac i kolona pribijenih muzejskih eksponata: ne samo skulpture predaka i obrednih antropomorfnih i zoomorfnih figura već i korpe, posude, tikve, bubnjevi, balafoni, oružje, jastuci sa likovima postkolonijalnih zapadnoafričkih predsednika i više od dvadeset životinjskih lobanja – trofeja Zdravka Pečara, velikog lovca, postavljeni su na kartonsku pistu, jedinstveni su u nameri da zaplove ka Dunavu i dalje.“
Sledeće godine će Muzej proslaviti tridesetogodišnjicu, možda i sa novom postavkom – pripreme su u jeku.
