Lament nad golim pupkom

O čemu nam to svedoči novi roman(čić) Milana Kundere, prvi posle trinaest godina, u francuskom izvorniku objavljen u njegovoj osamdeset i četvrtoj godini života? Da je Maestro starački umoran, ili starački mudar, ili da se samo dečački i obešenjački igra, zapravo šali sa sobom, sa književnošću, sa čitaocem i sa svetom („kao voljom i predstavom“)? Ili možda sve to odjednom?

Ovaj čitalac je najskloniji potonjoj opciji: roman Svetkovina beznačajnog (bosanski prevod Jasna Šamić, Buybook, Sarajevo 2015; taj prevod sam čitao) iliti Praznik beznačajnosti (hrvatski prevod Vanda Mikšić, Meandarmedia, Zagreb 2015) – uzgred, srpski prevod će, koliko je poznato, objaviti Arhipelag – a u svakom slučaju La Fête de L’insignifiance, pomalo je (auto)ironičan „pogovor“ opširnoj građevini Kunderinog romanesknog opusa, knjižica čija me (bukvalna) tanušnost – jedva stotinak strana, vrlo prozračno prelomljenih – nekako podsetila na ono kada iz tube sa zubnom pastom istiskujete ili cedite poslednje ostatke sadržaja, „da ne propadne“: ide teško i izlazi malo, pitanje je hoćete li je nakupiti dovoljno da prekrije četkicu po dužini; pa opet, ne treba zaboraviti ni to da je taj poslednji iscedak paste istog hemijskog sastava kao i sve drugo što je bilo u njoj…

Naravno, samo Bog zna da li je ovo poslednji Kunderin roman/novela, a kako je Bog po svoj prilici trajno odsutan, onda to ne zna niko: možda nas ovaj neuporedivi franko-Čeh, ključni pripovedač i (de)konstruktor (srednjo)evropske muškosti srednjeg i kasnog dvadesetog veka, još zapanji nekim novim remek-delom, zašto da ne. Do tada, Praznik beznačajnog je coda tog opusa. Možda i njegov komentar, na neki način; jer, moguće da smo zaboravili, Kundera je izvanredan esejista, i to ne toliko u svojim esejima koliko u romanima. Kojima ta dimenzija, opet, ne oduzima baš ništa od narativnosti i punokrvne „romanesknosti“, kako bi se inače dogodilo kod nekoga ko je manji pisac – dakle, gotovo kod svakoga među živima.

Likovi „osnovnog“ narativnog toka romana nekolicina su prijatelja koji žive u savremenom Parizu, životom ljudi metropolitanske srednje klase, ljudi sredovečnih, daleko od mladosti i ne baš blizu smrti, daleko od gladi i obespravljenosti ali ništa bliže bogatstvu i moći, ljudi mahom polusređenih i poludosadnih emotivnih, ljubavnih, bračnih relacija, opterećenih tek uobičajenim aberacijama epohe, lične i opšte. Ako ćemo pravo, zapanjujuće je koliko malo bih vam, a tek što sam pročitao knjigu, o njima mogao reći – a to je, podozrevam, i bilo piščeva namera. Jedan od njih je, recimo, Alain, pisac, koji pomalo ispisuje ovaj roman, to jest, ispisivao bi ga kad ne bi bilo onoga koji ispisuje i njega samog, a to je sveznajući narator koji je upravo pisac sam, demijurg koji nam se kao čitaocima povremeno obraća; odavno to nije čudno, no i neki od likova kao da su demijurga svesni, pa utoliko i sopstvenog „ontološkog“ statusa, odnosno svog stanovanja u romanu. Istovremeno bivajući delom jedne priče, oni i sami stvaraju priče o sebi, poput D’Ardela kojeg prvotno zatičemo kako se vraća od doktora nakon što je saznao radosnu vest da je zdrav, mada se sumnjalo na najgore; no, naišavši na Ramona saopštiće mu da je smrtno bolestan, a da ni sam ne zna čemu ta bizarna laž. Sledi niz ni po čemu osobito dramatičnih zapletića iz njihovih srednjoklasnih života, zaobljenih tako da je gotovo nemoguće ozbiljnije se povrediti (ali zgodnih za Kunderinu neposustalu demonstraciju sile, poput briljantnog krokija o jeziku i nerazumevanju, kroz ne-dijalošku potencijalno ljubavničku tenziju prave Portugalke i lažnog Pakistanca), nego se može spokojno uz čašu crvenog vina filozofirati o sopstvenoj iskorenjenosti iz sudbinskih tokova dok napolju pada veče ili deca grajaju uz rub Luksemburškog parka. Paralelni narativni tok, direktno proizašao iz jedne pariske lake konverzacije, vodi nas ništa manje nego k Staljinu, čije je zaumne lovačke priče ceo sovjetski Politbiro slušao otvorenih usta a da se niko nije usuđivao da glasno primeti da su te priče van pameti, nego bi tek kasnije, u pisoaru, glasno olakšavali svoju frustraciju i olajavali Hazjajina, ne znajući da ih on i tu sluša i dobro se zabavlja… Jer, Staljin se s njima zapravo sve vreme zavitlava, zabavljajući se sa svojom ulogom samodršca bez ograničenja, onoga kome je dato da upotrebljava svoju moć doslovno na svaki način, makar i razumu uprkos.

Ne zaboravimo da je Kunderin relevantan opus započet romanom u kojem ključnu ulogu ima jedna šala o Staljinu i staljinizmu; sada, na njegovom verovatnom kraju, Staljin je taj koji se šali. Mada, istovremeno, i istorija se šali s njim na razne načine, ne doduše sasvim bez njegovog uticaja. Dan-danas, svi će sagovornici s pariskih sedeljki znati za Staljina, gotovo niko za nekog bezbojnog i nevažnog Kalinjina – koji je u Kobi izazivao opaku samilost predatora – ali Staljingrada više nema na mapi, a Kalinjingrad je i dalje tu…

Svetkovina beznačajnog, pak, otvara se Alainovim kontempliranjem nad modom otkrivenih pupkova mladih devojaka koje paradiraju širom Pariza i širom (zapadnog) sveta. U toj novoj tački erotske fiksiranosti na žensko telo (mada, je li baš nova? Svaki ljubitelj drevnog trbušnog plesa snažno bi se usprotivio…) Alain vidi znak neke nove epohe. Je li to epoha ležerne beznačajnosti? I da li je to nužno loše? Kundera, naravno, ne nudi ništa ni nalik na odgovor. Pisac samo, sa komandnog mosta svojih ozbiljnih godina i paradigmatske biografije, detektuje konfuzno i difuzno stanje jednog umornog, prezasićenog, temeljno ravnodušnog sveta, ali bez iluzije da treba pohrliti za prvom utopijom koja nam obećava njegovo dokidanje ili „prevazilaženje“. Jer, Kundera je tamo već bio, i to još kao mlad pisac, ispisujući povest jedne lake Šale sa teškim posledicama. A tamo, u tom svetu, Staljin gađa jarebice, i po dvanaest ih pogodi jednim metkom. Časna pionirska, tako je bilo!