Za „Vreme“ iz Beča
Najznačajniji austrijski pozorišni režiser Martin Kušej, novi direktor pozorišta Rezidenc (kome takođe pripadaju pozorište Kivije i alternativna bina Marštal), otvorio je sezonu Šniclerovom dramom Daleka zemlja. Povod za postavku ove „tragikomedije“ leži u činjenici da je pre sto godina, oktobra 1911, Daleka zemlja doživela praizvedbu istovremeno u čak devet pozorišta na nemačkom govornom području, kao i da se iduće godine obeležava 150 godina od piščevog rođenja.
Ali Kušej se ne poduhvata režije da bi ispunio konvencije jednog jubileja, već zato što u Šniclerovom komadu vidi uznemirujuće paralele s društvom našeg vremena. Na prvi pogled, ovo kompleksno konstruisano i radikalno kritično štivo deluje kao drama o krizi braka, o raspadu tradicionalnog ideala vernosti i napuštanju društvenih konvencija koje ga podupiru, te nastanku otvorenih veza, u kojima su ljubavne afere bračnih partnera igra u kojoj svi uzimaju učešća. U dubljim slojevima, Šnicler prikazuje dalekosežne posledice krize vrednosti koje vode nivelisanju i u krajnjoj liniji obezvređenosti svega što postoji. Posmatramo salon više građanske klase u kome glavnu reč vodi Fridrih Hofrajter (igra ga izvanredni Tobias Moreti), tip harizmatičnog pobednika, inače bogati fabrikant sijalica, koji nakon okončanja jedne afere stoji na pragu sledeće. Radnja se odigrava u Badenu kraj Beča, centru letnje zabave, a društvo Hofrajterovih igra tenis, gleda operete, i odlazi u planine, da bi osvajanjem neosvojivih vrhova još više podiglo adrenalin. Ovo moderno društvo sanja o razvoju biznisa u Americi i oduševljava se novim limuzinama, ali istovremeno pokazuje da se u njegovoj unutrašnjosti tlo ljulja, i da zanošenje između latentnog nihilizma i još uvek tinjajućeg idealizma donosi ljudske žrtve.
POSLEDICE SLOBODE: Jer drama započinje pričom o pogrebu, a završava vešću da je Hofrajter u dvoboju ubio ljubavnika svoje žene Genije. Predstavu otvara maestralna slika pogreba: na praznoj sceni, likovi u crnim mantilima nepokretno stoje, dok po njima pljušti kiša. Iz pozadine dopiru Šniclerove misli o kližućem „ja“, koje izmiče čoveku, čime se anticipira iskaz o duši kao „širokoj zemlji“, mestu u kome se sudaraju najrazličitije protivrečnosti. Ta „širina“ podrazumeva da uspešni mladi pijanista, dobro raspoložen, igra bilijar s društvom Hofrajterovih, da bi samo nekoliko časova kasnije izvršio samoubistvo zbog neuzvraćene Genijine ljubavi. Hofrajteru vernost njegove žene laska, ali ga i odbija, pa on svojim ponašanjem Geniju navodi da se prepusti udvaranju jednog od stalnih gostiju kuće – da bi ovog potom izazvao na dvoboj i ubio.
Građansko društvo nije u stanju da preuzme odgovornost za posledice svoje slobode, jer toj „slobodi koja se ovde razmeće nedostaje vera u samu sebe“. Bez čvrstog vrednosnog oslonca, ono pada iz jedne krajnosti u drugu, vođeno sujetom i ličnim interesima: staro je zamenjeno novim, ali novo je samo na površini, bez dublje veze sa unutrašnjošću, pa se zabava svakog trenutka može preokrenuti u nasilje, otkrivajući primarne instinkte ispod tankog vela modernosti.
Kušej koristi tehniku svedenih, ali simbolički zasićenih slika, i stavlja akcenat na psihološki razvoj likova, gradeći sve jaču emotivnu tenziju. Značenjski kompleks koji upućuje na Frojda (koji je uticao na Šniclera), dočaran je pomoću guste šume lijana, koje asociraju na džunglu, ali i na grane žalosne vrbe, a prostiru se čitavom širinom bine. Još jednu impresivnu sliku scenografa Martina Cehetgrubera čini sivi zid – planina – s Hofrajterom i njegovom potencijalnom ljubavnicom Ernom, koji se penju, zakačeni svako za svoj konopac, dok društvo ispod njih pomno prati ishod spektakla.
U kolikoj meri režija može da uslovi značenje jedne drame uočljivo je pri poređenju Kušejeve postavke s postavkom Daleke zemlje u bečkom Burgteatru. Ovde je inscenacija poverena Alvisu Hermanisu, režiseru koji se razume u ljudsku psihologiju. No, verovatno je pritisak takmičarske atmosfere između Burgteatra i Rezidenca naveo Hermanisa na ekstravagantnu ideju da od Šniclera napravi „film noir“ – ideju koja se pokazala kao kobni nesporazum. I dok s interesovanjem posmatramo kako je kakanijski salon prebačen u Ameriku, te kako je umetnički tim baš svaki predmet i kostim obojio u sivo, ostaje neobjašnjivo oko čega se lome i ubijaju ti ljudi. Hermanis je naglasio elemente kriminalne priče, previđajući da zlokobna atmosfera drame ne potiče iz zapleta, već izvire iz zagonetnosti Šniclerovih likova. Ne iznenađuje da je beskompromisni Klaus Marija Brandauer vratio ulogu Hofrajtera.
SVET U RASPADANJU: Slikom građanskog sveta u raspadanju otvorena je i sezona u minhenskom pozorištu Kameršpile. Holanđanin Johan Simons, ljubitelj dramatizacija romana i filmova, odlučio se za postavku Felinijevog poznog dela Lađa plovi (E la nave va, 1983). „Ko vodi našu lađu i kuda ona plovi?“, pita se direktor i režiser Simons, imajući u vidu savremeni Zapadni svet. Na palubi broda okupljen je viši sloj društva, direktori opera i pevači, koji putuju prema ostrvu gde će posuti pepeo preminule operske dive. Ova družina sa svojim luksuznim jadima u oštrom je kontrastu s ložačima koji se znoje u potpalublju broda, iako se kćerka operske dive opasno zanima za jednog od njih. Simons snabdeva sve članove ansambla tužnim polumaskama, i tera šegu sa ovim blaziranim posvećenicima, među kojima su i infantilni austrijski vojvoda i njegova slepa sestra. Paletu putnika upotpunjuje u potpalublju zatvoreni melanholični gorila.
Putujuća komemoracija propušta da primeti da je izbio Prvi svetski rat, na šta ih podseća grupa srpskih brodolomnika, koja traži utočište na brodu. I dok kapriciozni umetnici zahtevaju da se izbeglice izbace s broda, jer ovi, iako nemi i miroljubivi, sve više osvajaju njihov teren – od palube broda do trpezarije – kapetan insistira na primeni pomorskog prava. Lako je uočiti da Simonsa ne zanima istorijska istina, te da Srbi, sa crnim maskama i krosdresing kostimima koji asociraju na karnevalsku ili cigansku družinu, predstavljaju izbeglice iz Afrike, današnju pretnju Evropskoj uniji. Simons je ljubitelj ironijske distance i blagog humora: kada Srbi počnu da igraju, direktor opere ih ispravlja, pokazujući kako zapravo treba da izgleda njihov ples, što vodi zajedničkoj igri. Ona kulminira horskim pevanjem arije iz Verdijevog Rekvijema u kojem svi učestvuju, uključujući i 55 saradnika Kameršpile, od tehničkih radnika do kancelarijskog osoblja. Muzika sveta koji propada još uvek ima snagu da ujedini u svojoj lepoti i uzvišenosti, i donese trenutak solidarnosti.
Ali taj trenutak kratko traje. Palubi broda približava se crni zid, a iz okruglog prozora pomalja se topovska cev, što zid preobražava u moćni trup austrijskog ratnog broda (aplauz za scenografa Berta Nojmana). Izbeglice nakon izvesnog nećkanja bivaju isporučene, a kćerka operske dive, zagledana u jednog od njih, takođe napušta brod. U opštem komešanju, jedan Srbin baca bombu i čamac tone.
Simonsova celina ne potresa. Ona pre deluje kao melanholični osmeh nad čovečanstvom nesposobnim da se ujedini – na kraju ložač iz potpalublja oslobađa gorilu, ali ga ovaj u zagrljaju zahvalnosti nehotice uguši.
