Bila je noć s prošlog četvrtka na petak, taksi je klizio kroz kišni novozagrebački pejzaž, a nas četvoro smo pričali o Koenu, o njegovom beogradskom koncertu na kojem smo zajedno bili pre sedam godina. Te večeri na tribinama beogradske arene, ulaz 202, H. je otpevala svaki stih svake Njegove pesme, mogla mu je biti šaptačica ako zapne, ako zaboravi nešto, mada ne, naravno da nije zapelo, Koen nije zaboravljao jer nije ni učio, te su pesme bile u njemu, nisu imale kuda odatle, osim naravno do nas, da obeleže naše živote. U moj je život ušao nekada nezamislivo davno (a opet i juče, ma jutros, ma evo sad) baš tu, među kulisama novozagrebačkim, i ostao trajno nastanjen u njemu i kada je tih kulisa nestalo, to jest, kada ih je nestalo za mene, ma ne, nego kada sam ja nestao iz njih.
Ranije te večeri, prolazio sam baš pored te sablasne adrese, Aleje Viktora Bubnja 3, i nepoznat čovek – odeven možda baš u plavi kišni mantil, ili mi se to samo učinilo? – upitao me je jesam li ja taj-i-taj. Priznao sam da jesam, a on mi je rekao: „Dobrodošli u Zagreb“. Onda je izneo izmenu i dopunu: „Dobrodošli ponovno“. Pesnik svih montrealskih plemena razumeo bi tu scenu, siguran sam.
Sutradan ujutru, objavljeno je da Lenarda Koena više nema, a mi smo shvatili da smo ga ispratili i ožalili u onom taksiju novozagrebačkom. I nije se tu više imalo šta za reći. O. je pustila suzu, ja nisam mogao, kao što najčešće ne mogu kada su stvari preteške. H. mi je poslala sms: „Cohen.“. Odgovorio sam joj: „Da.“
A ono već poodavno veče u Areni, drugo septembarsko u 2009, a koje smo podelili na mnoge vidljive i nevidljive načine, i delili ga sve do jutra i mnogo dalje od toga, dobilo je svoj konačan oblik. Slutili smo to i ranije, a sada smo znali. Nikada ni pre ni nakon toga nismo doživeli ništa slično. Hiljade odraslih ljudi, uparloženih u svojim preodraslim životima, te su večeri iznova bivale ono najbolje do čega svako pojedinačno može da dobaci, jer kako bi iko smeo biti manje od toga u susretu s Pesnikom i njegovim „zlatnim glasom“, koji nas je pogađao u sva loše skrivana mesta, a mi smo se u sebi molili za još i još i još. Susretao sam ljude u pauzi koncerta (sećam se, recimo, Predraga Lucića), srećno zbunjene, kao opijanjene, pa smo samo odmahivali glavama u srećnoj neverici: šta je ovo, kume moj, događa li se ovo nama stvarno?
Bio je to, naime, najbolji koncert ikada održan u Beogradu.
Ne, ovu gornju rečenicu nisam napisao ja, mada se s njom sasvim slažem. Ali se ne bih usudio da je napišem, jer – ko sam ja da kažem koji je koncert najbolji koji je ikada održan u Beogradu? Petar Peca Popović, međutim, to može i sme, pa je to i napisao. A ja prisnažujem malo drugačije: Bio je to najbolji koncert ikada održan u mom životu. Bio je to najbolji koncert ikada održan u životima onih koje volim. Tamo, na tribinama ulaza 202, i svih drugih ulaza. Došao je Čovek da nam lično otpeva, ispriča, prošapuće sve ono što je stvorio ne bi li mapirao naše ljubavi i naše osećanje sveta; satima nas je držao tamo, ili smo mi držali njega, i ne bismo ga pustili više nikada da je bilo sve po našem i da čovek može ono što čovek ne može. Onda je skinuo šešir, naklonio se lagano i otišao Drugde. Sedam godina kasnije, to Drugde je neopozivo. U međuvremenu, zatekao sam se bio i u Puli baš kada je imao koncert u areni, onoj apokrifno Vespazijanovoj, ali nisam otišao, namerno: nisam hteo nikakve nove utiske, čak ni najbolje, nisam hteo ni promil mogućnosti da nešto pokvarim. Kažu da je bilo veličanstveno, ali nije mi žao. Ona novobeogradska noć bila je dovoljna, bila je sve što treba da bude.
Boga teško da ima, Koena teško da nema: otišao je jer je bio spreman, koliko se to može biti, ali nije otišao pre nego što se oprostio od svakoga od nas, pre nego što nam je gledajući nas u oči objasnio da je sve ono što nam je pevao stvarno baš tako, i da ni naši životi nisu straćeni uzalud, nego su stali u pesme koje pevamo i mrmljamo i šapućemo, svaki prokleti stih, u nekim novobeogradskim septembarskim večerima, i novozagrebačkim novembarskim taksijima, i bilo kojim drugim, bilo gde, dok nas ima. To su te sjajne niti, i njih ništa ne može da raskine, bilo u Pesnikovom prisustvu ili odsustvu, ako je odsustvo uopšte stvarno, uopšte moguće.
