Kome ispričati priču (kad niko ne sluša)

Lazar Atanasković, filozof, docent na Filozofskom fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, nedavno je objavio knjigu Između Kafke i Benjamnina: modernost kao iskustvo (Filozofski fakultet, Novi Sad, 2026). Na mestu susreta ova dva velika pisca Atanasković ispituje moderno iskustvo pre svega kroz pojam tradicije, odnosno kroz paradoks koji se može izraziti, otprilike, ovako: moderno iskustvo određeno je prekidom u prenošenju iskustva, dakle, prekidom unutar same tradicije. Utoliko reč je o svojevrsnom iskustvu gubitka iskustva (kao da tadicija i iskustvo više ne važe na način na koji su važili do modernog doba). No, bez obzira na to što ovaj paradoks deluje zastrašujuće, on, sugeriše Atanasković, proističe iz svakodnevnog života u kojem je sve teže pričati i slušati priče. Kriza iskustva kriza je pripovedanja.

“VREME”: Da počnemo pitanjem starim koliko i filozofija: čemu filozofija? Posebno danas. Žil Delez, doduše, ima lak odgovor: filozofija je lek protiv gluposti, dakle uvek će biti potrebna.

LAZAR ATANASKOVIĆ: Nikada mi nije bilo jasno zašto se to pitanje uporno nameće kao zagonetka. Naravno, kada supstancijalizujemo, onda izgleda kao da postoji posebna stvar koju zovemo “filozofija”, pa se onda o njoj “kao takvoj” može postaviti pitanje. Sigurno da su postojali dobri ideološki razlozi zašto se o tome uvek iznova govorilo, u tom smislu: ponavljanje je majka neznanja.

Sklon sam da na ovo pitanje odgovorim iz istorijske perspektive: pod filozofiju spada sve ono što je prepoznato pod tim imenom u prethodne dve hiljade godina i malo jače, a to je uvek bilo neodvojivo od mišljenja, kako onda kada je bilo potrebno da se mišljenje ukroti, tako i onda kada je mišljenje dovodilo u pitanje etablirane poretke i hijerarhije – ipak, treba biti obazriv, teško da su takozvani filozofi ikada bili samo apologete sistema ili nekakvi tvrdoglavi kritičari svega postojećeg (ovakva binarna podela je apstraktna i pogrešna). Naprotiv, pokušaj razumevanja postojećeg, pa i njegova legitimizacija, kao i njegovo dovođenje u pitanje, najčešće su se javljali zajedno. Figura utemeljivača koji potkopava temelje paradigmatična je za istoriju mišljenja, ova kontradiktornost misao čini produktivnom i interesantnom. No, ni mišljenje ne valja uzimati zdravo za gotovo, i ono zna da bude beskrajno glupo, pa i kada je filozofsko. Oduševljenje filozofijom je sumnjivo: što je filozofska misao bliža vladajućoj ideologiji, to je više oduševljena sama sobom.

Mislim da pitanje nije da li će filozofija uvek biti potrebna – ona je tu, pa je tu. Pitanje je u kojoj meri smo svesni uslovljenosti pozicije sopstvenog mišljenja i njegovih posledica. Tek tu nastaje prostor da filozofija ne bude svedena na žargon. U tom smislu, Delezov odgovor nije lak kada on primećuje da je filozofija lek protiv gluposti, on misli isto što i Hegel kada govori o tome kako je mišljenje negativno, ono je uvek negacija onoga što se javlja kao neposredna stvarnost – možda je tvrdoglavo i nasilničko insistiranje na nepromenljivoj realnosti ono što bi Delez nazvao glupošću.

Danas su humanističke nauke, računajući i filozofiju, u debeloj krizi. Da li je to deo uobičajenog smenjivanja kriznih i plodnih perioda, ili mislite da je reč o terminalnoj bolesti?

Ne mislim da postoje krizni i plodni periodi, verovanje u prirodne cikluse u ljudskoj istoriji zgodna je prečica za lenju misao, a ona proizvodi samo reakcionarni lament. Takođe, ne mislim da su humanističke nauke u krizi, u krizi je njihovo finansiranje i postojanje na univerzitetima – premda ne znam šta onda ostaje od univerziteta. Ako govorimo o terminalnoj bolesti, pre bih rekao da je takozvana postindustrijska ekonomija (a takvo nešto nikada nije postojalo) u debeloj krizi: kada profitna stopa počne da opada, odjednom se pojave raznolike disciplinske mere i rat se pojavi kao prirodna nužnost, a profitne stope počinju da rastu ulaganjem u industriju, naravno vojnu. Poslednje stvara i uslove za razaranje – kasnija obnova i ostala ekonomska “čuda” (kao da u ekonomiji ima čuda) samo su posledica mogućnosti reinvestiranja u razoreno. U toj dinamici katastrofe humanističke nauke su možda i najmanje tragična žrtva, premda padaju među prvima. Kada jedno društvo nema dovoljno resursa za filozofiju ili književnost, ali fabrike dronova smatra top-notch investicijom, mislim da znamo koliko je sati.

Gde je veštačka inteligencija u svemu tome? I ona deluje kao opasnost po humanističke nauke?

S ovim poslednjim je povezan i čitav hajp oko takozvane “veštačke inteligencije” – AI spada u fiksnu komponentu kapitala, to znači da omogućava efikasniju i jeftiniju proizvodnju uz manji utrošak ljudske radne snage, ali sa smanjenjem ljudske radne snage smanjuje se i višak vrednosti, to (između ostalog) dovodi do ove dinamike koju sam gore opisao. Veličanstvenost čitave podvale nastupa onda kada se AI pojavi na tržištu kao roba – verujem da se Marks negde u Elizijumu (odeljak za komuniste) grohotom smeje dok posmatra dešavanja u današnjem svetu: danas se roba reklamira pod nazivom “inteligencije” i počinje da deli savete, postaje merilo zdravog razuma i međuljudskih odnosa. Konačno, ovde nastupaju i akademski radnici opčinjeni čarima “veštačke” inteligencije, oni gledaju da joj podrede tradiciju staru nekoliko hiljada godina, pa to onda izgleda groteskno. Uglavnom, ne verujem da su humanističke nauke u opasnosti zbog AI, no, društvo u kome je ovakva vrsta fascinacije sopstvenim proizvodom (onog momenta kada se pojavi kao roba) moguća, svakako je u opasnosti – ideologija tržišta je opijum na koji nisu imuni ni akademski pregaoci u oblasti humanistike.

Šta znači sintagma iz naslova vaše knjige “modernost kao iskustvo”?

Auf, pa o tome sam napisao knjigu, dakle, ako moj tekst ne daje očigledne odgovore, onda možda nisam baš uspeo?

Ne, nego vašu knjigu nije pročitalo više od nekoliko desetina ljudi. Za sada.

Da, zaboravljam da razgovor nije planiran da bude samo između nas – uzgred, nekoliko desetina ljudi je mnogo. Mada, ko zna, možda je dobro ako nisam uspeo, jer mišljenje se završava tamo gde “uspeva”, uspeh je smrt za mišljenje, mislim da bi se Kafka složio sa tim. Kafka je autor na čijem sam primeru pokušao da analiziram modernost onda kada se ona javlja kao specifično iskustvo prekida, ne samo kao karakteristika pripadanja modernom vremenom. Onda kada postane nemoguće preneti iskustvo, ispričati priču, javlja se prekid iskustva kao određujuće iskustvo…

Šta znači “nije moguće ispričati priču”?

Zamislimo priču: Franc Kafka se probudio 2026. godine i shvatio da nije uspeo da umre. Ipak, brzo je primetio da za njega ipak ima nade, pošto je saznao da postoje kafkolozi, a to su ljudi koji se danas profesionalno bave njegovim životom i delom. Prešao je preko frustracije koju je uzrokovalo saznanje da njegov prijatelj Maks Brod nije uradio ono što je obećao, pa njegova zaostavština nije uništena. Ovaj Brodov propust više nije bio važan, pošto drugačije ne bi bilo kafkologa, pa ni nekoga nadležnog za Francov trenutni slučaj bivanja živim nasuprot svim zakonima. Maksova nemarnost, ili čak predumišljaj, zbog kojih bi u drugim okolnostima prijateljstvo bilo završeno, za Franca je sada otvarala vrata nade: kada se već toliko ljudi bavi njime, sigurno je da bi neko od njih mogao da mu pomogne. Krenuo je na put i kucao na vrata nebrojenih profesora, uvek bi ga iznova iznenadilo kako niko od njih nije začuđen pred činjenicom da upravo razgovaraju sa Francom Kafkom. Doduše, bili su do izvesne mere fascinirani, onoliko koliko službenici mogu da budu opčinjeni ponekim predmetom. Razgovori su se često završavali nekim hermeneutičkim pitanjem vezanim za neko mesto iz spisa na koje je K. već zaboravio, pa nije mogao da pomogne kafkolozima da reše njegov slučaj. Zauzvrat, oni nisu mogli da pomognu njemu. Uprkos svemu ostao je živ, a za to nije mogao da okrivi ni Maksovu dobrodušnost.

Poruka ove priče malo izmiče…

Nisam siguran da ova priča ima jasnu pouku, da pomaže bilo kome, da osigurava da mrtvi ostanu mrtvi i kao takvi govore sa živima – takođe, posebno sumnjam u to da će se prenositi i biti pričana u nebrojenim varijacijama, ona nije deo neke postojeće tradicije i neće uspostaviti nikakvu tradiciju. Još tako možemo da pričamo, o tome govore Kafkine “priče”, ali to nije isto što i usmena tradicija i njena privilegovana pozicija pri formiranju ljudskog iskustva – pismo je otvorilo mogućnost da ta pozicija bude dovedena u pitanje, štampa je definitivno dovela u pitanje taj primat, fotografija i film su ga potpuno razgradili, a to je bilo pre više od stotinu godina, sada živimo okruženi nizovima slika (reel je paradigma današnjeg iskustva, ili gubitka svakog iskustva), teško da priče, pa čak i u svojoj gluvoj i štampanoj formi, danas imaju formativni karakter koji su nekada posedovale – ovo poslednje nije vrednosna tvrdnja.

Drugi autor iz naslova vaše knjige je Valter Benjamin…

Može se reći da je sintagma “modernost kao iskustvo” omaž Benjaminovoj tezi po kojoj iskustvo u moderno doba postaje siromašno ili čak nemoguće. Benjamin vrlo eksplicitno povezuje pojam iskustva s tradicijom usmenog pripovedanja, dakle, prenošenja iskustva koje definitivno biva onemogućeno u doba razvijenog kapitalizma. Ova nemogućnost pre svega ima veze sa robnom formom vrednosti: onda kada odnosi među stvarima počnu da važe kao odnosi među ljudima, to ima svoje posledice u samom ljudskom iskustvu, ono biva izmenjeno.

Naše današnje iskustvo koje je ostalo bez iskustva… Kako sad to? Uz to, u Srbiji kao da ne postoji ništa drugo osim razglabanja o tradiciji…

Kada sam prvi put čuo reč tradicija i razmišljao o njoj – gledao sam neku emisiju o Škotskoj, bilo mi je desetak godina – verovao sam da su Škoti neki ljudi koji, uprkos svim praktičnim prednostima savremenog načina odevanja, još uvek nose široke haljine bez donjeg veša. Zašto to rade? Pa: tradicija! Naravno, moje tadašnje predstave nisu imale nikakve veze sa stvarnim Škotima niti sa bilo kakvom tradicijom, ali mnogo kasnije sam shvatio da su one u velikoj meri odgovarale, ili se barem zgodno smeštale, u bogatstvo opštih predstava o tradiciji i identitetu. Toliko bih rekao o našim savremenim razglabanjima o tradiciji.

Da se sada vratim na prvi deo pitanja o iskustvu, ostajanje bez iskustva. Radi se naprosto o tome da formiranje ljudskog iskustva kroz usmeno, pa delom i pisano prenošenje, više ne odgovara našoj savremenoj stvarnosti. Interesantno je da tehnički izumi, od pisma, preko štampe, do interneta, koje percipiramo kao sredstva kojima su prenošena iskustva, u isto vreme su i sredstva koja menjaju ono što podrazumevamo pod tim prenošenjem (dakle, tradicijom). Pismo, pre pojave štampe, isprva je potpuno uklopljeno u dominantni, usmeni modus prenošenja iskustva – napisana ili prepisana knjiga pojavljuje se samo kao posebno mesto u koje je usidrena usmena tradicija, koja je uvek slobodnija, uvek sklona da luta i odvaja se od izvora, tek sa masovnom štampom pojavljuje se mogućnost reprodukcije priče, koja u identičnoj formi može da se nađe u hiljadama ruku, i dalje, radi se o fenomenu rezervisanom za relativno usku klasu, tek sa devetnaestim vekom pojavljuju se naznake sveta u kome reprodukovano iskustvo u načelu može da bude dostupno masama – pamfleti, magazini, kasnije fotografija i film. Zato je Benjamin toliko zainteresovan za devetnaesti vek. Danas možemo da kažemo da živimo u vremenu u kojem je ova forma standardizovanog i reproduktabilnog iskustva postala norma – svet robe stvara standardizovano i ispražnjeno iskustvo, ispražnjeno i standardizovano iskustvo odgovara tržištu.

Da se još malo zadržimo na prekidu tradicije. Šta to znači?

Evo primera: razgovaramo o tradiciji, svesni smo prenošenja iskustva i fragilnosti tog prenošenja, svesni smo nepomirljive razlike između ovde i sada, i ranije i pre. Kada tradicija “funkcioniše”, ona se nikada ne pojavljuje kao predmet i kao problem, srednjovekovni mislioci se prema Aristotelu odnose gotovo kao prema savremeniku, njegovi problemi su i njihovi problemi, ako pogledamo prikaze antičkih filozofa u srednjem veku, najčešće izgledaju kao monasi, dok rimski imperator jaše oklopljen i sa dekoracijom cara Svetog rimskog carstva. Svest o tradiciji, svest o nesigurnom prenošenju iskustva, javlja se samo onda kada postoji i prekid u tom prenošenju – drugim rečima, onda kada smo svesni tradicije, ona je već nužno prekinuta.