Ko se tamo čita

Beogradski pisac Predrag Crnković je na prošlonedeljnoj promociji u Rexu predstavio svoj roman Beograd za pokojnike, koji je osvojio nagradu za najbolji neobjavljeni roman 2008. na konkursu V.B.Z. i Tiska u Zagrebu. Predrag Crnković je, inače, pisac pripovedaka od kojih su neke nagrađivane na konkursima u Srbiji, autor eseja, književnih kritika, skandinavist, piše na nekoliko jezika, ali malo poznat ovdašnjoj javnosti. Njegove knjige ovde nisu objavljene niti se mogu naći u knjižarama. S druge strane, pored toga što se nagrađeni Beograd za pokojnike već prodaje na kioscima Hrvatske, Crnkoviću je nedavno izašla i prva knjiga Čarapanke sa Zvezdare, kao prva knjiga u novopokrenutoj ediciji Knjigomata, takođe hrvatske izdavačke kuće. Tim povodom, kao da je još važnije postalo pitanje značaja i suštine sličnih „literarnih susreta“ između dva stara dobra suseda.

ORTACI: Koliko god poželeli da razdvojimo oblast književnosti od politike, mora se priznati da su oni uprkos svemu i dalje ortaci. Jedan drugom pomažu i jedan drugom ostavljaju nekakva izopačena nasledstva. Tako, na primer, umesto očekivanja da države, ipak, skoro deceniju i po posle ratova, uveliko grade mostove bar na planu književne razmene, u realnosti, iako je i 2008. na izmaku, tu funkciju u Srbiji i dalje imaju mali, nezavisni izdavački posvećenici. S druge strane, na primer, predsednik Udruženja hrvatskih pisaca pred beogradski Sajam knjiga poručuje da hrvatski pisci nema šta da dolaze na Sajam, da nisu interesantni čitalačkoj publici, jer Srbi i ne čitaju hrvatsku književnost. Eto zbog čega je danas tržište knjiga možda i najzatvorenije tržište na bivšem prostoru Jugoslavije, na kome se, uopšteno govoreći, i dalje više od 90 odsto izdanja hrvatskih knjiga ne može naći ni u jednoj knjižari u Srbiji, i obrnuto.

Sagovornik „Vremena“, pisac Vladimir Arsenijević, ujedno urednik srpske podružnice velike zagrebačke izdavačke kuće V.B.Z. Beograd, kaže: „Ako sam nekad i polagao neku nadu, a zapravo nisam nikada, u to šta će uraditi zvanične institucije tek sada ne polažem nikakvu. Šta god sada radili, dođavola, prekasno je, ne treba ni da se trude. Tu se srpska i hrvatska država ni za milimetar ne razlikuju po načinu na koji rade, odnosno ne rade na razvijanju međusobne saradnje. S druge strane, oni ljudi s kojima vredi komunicirati bili su za to raspoloženi sve vreme devedesetih.“

Tako je i počelo: gerilski, iz zasede, u uskom krugu književnika i kritičara, sačuvanih od nacionalističkih nervnih bolesti, a kulminiralo posle pada Tuđmana i Miloševića, pojavom i dolaskom hrvatskog FAK-a (Festivala A Književnosti) u Novi Sad i Beograd, nastavilo se što sporadičnim što sistematskim objavljivanjem naših tamo i njihovih ovde… U sklopu toga, V.B.Z. je jedini na prostoru bivše Jugoslavije organizovao konkurs – već zaboravljenu instituciju – za neobjavljeni roman, i to regionalnog karaktera. Pri tom, s velikom nagradom. Ove godine nagrađen je Crnković, u međuvremenu su nagrađivani i pisci iz Bosne, Hrvatske, a 2002. polovinu nagrade dobio je takođe „naš“ roman Escajg za teletinu Jelene Marković. Međutim, sa dva svoja naslova objavljena u Hrvatskoj, Crnković za „Vreme“ kaže da je „njegova pozicija unikatna“: „Nisam srpski pisac koji se izvozi u Hrvatsku, ja sam made in Croatia, (‘budimo kroativni’), praktično, ja sam uvezena roba ovde u Srbiji. Kao kaubojske pantalone sašivene u Koreji. A ipak su to knjige na srpskom jeziku. Tako da sam gost ‘na obje bande’. Kada me pitaju ‘oli si Srbin ili Hrvat’, kao u Kovačevom Uvodu u drugi život, dođe mi da kažem: Finac. Za sada, u Hrvatskoj imam reklamu na HRT-u, finu – kako bi rekli seljaci – percepciju stručnih krugova. U Srbiji valjda treba sačekati koju godinu, ali budući da je na vlast došla i Partija ujedinjenih penzionera, nemam razloga za zabrinutost.“

PRIČE IZ SRBIJE: Teško je odrediti „ko je prvi počeo“ nakon raspada Jugoslavije da objavljuje onog drugog. S ove strane, sećanja najdalje sežu do 1994. i Američkog fikcionara Dubravke Ugrešić, piratskog izdanja Plavog jahača. Nešto kasnije, Prosveta je 1996. objavila knjigu Igora Mandića Romani krize, a čiji je dolazak u to vreme u Beograd bio velika medijska senzacija. Reč je o njegovim književnim kritikama koje je osamdesetih godina kao kritičar NIN-a pisao o srpskim i hrvatskim romanima. Za ovu knjigu i Igora Mandića, danas se s pravom može reći da su prvi probili led kojim je bila okovana književna saradnja Hrvatske i Srbije.

Početnu, takoreći „partizansku“ borbu za bilo kakvom komunikacijom i s jedne i s druge strane, zasnovanu pre svega na ličnim inicijativama, prilično je izmenio, čak i uozbiljio kako odlazak režima devedesetih tako i dolazak FAK-a – nove snage na hrvatskoj književnoj sceni koja će imati uticaja i na srpsku savremenu književnost. Festival A(lternativne) Književnosti činili su skoro svi danas eminentni hrvatski književnici: Zoran Ferić, Ante Tomić, Borivoj Radaković, Miljenko Jergović, Jurica Pavičić, Edo Popović, Robert Perišić… „Svi su se oni skupa s publikom izvrsno zabavljali na tim ‘knjiškim’ tulumima što je rezultiralo rastom književne produkcije, ali i interesa publike za istu“, govorio je jedan od osnivača FAK-a Kruno Lokotar. Odmah posle prelomnih godina, već 2001, FAK je gostovao u Novom Sadu, a sledeće godine i u Beogradu.

„FAK je bio simbol nečeg svežeg i novog što dolazi iz Hrvatske i simbol dobre komunikacije“, kaže za „Vreme“ Vladimir Arsenijević. „Na FAK-u smo čitali Zoran Ćirić, Zvonko Karanović, Bora Ćosić, Basara, ja… Bilo je to i početno oduševljenje posle godina nedostatka komunikacije, novi kontakt, sjajno upoznavanje. Mislim da je hrvatska književnost tada izvršila i jedan uticaj na strašno zaparloženu atmosferu koja se stvorila u srpskoj književnosti. Osvežila je srpsku književnost i ponudila više tema i različitih mogućnosti za pisanje mladim spisateljskim generacijama koje sada dolaze, a koje nisu mogli da nađu među starijim generacijama srpskih književnika koji su listom pisali katastrofalno dosadne knjige.“

U to vreme, u Beogradu je osnovana nova izdavačka kuća Rende, koja će prva početi sa sistematskim objavljivanjem hrvatskih pisaca. Pored nje, Fabrika knjiga Dragana Ilića, druga izdavačka kuća koja takođe kontinuirano, sistematski prati opuse hrvatskih autora. „Krenuli smo s edicijom Ledolomac“, kaže bivši dugogodišnji urednik kuće Rende Vladimir Arsenijević, „jer smo osetili da se vreme menja i smatrali smo da će te promene ići mnogo brže i da će biti mnogo dublje nego što se na kraju ispostavilo. Smatrali smo da je regionalno povezivanje zaista najpreče, da treba da dovodimo autore ovamo ili odvodimo tamo, i da zaista ostvarimo komunikaciju koja je moguća za jednu malu izdavačku kuću. Naša motivacija je bila više idealistička nego tržišna i mislim da je u tom prvom talasu objavljivanja hrvatskih knjiga u Srbiji motivacija kod svih bila ista, jer su to radili mali, nezavisni izdavači.“ Situacija ni danas nije drugačija, Rende i Fabrika knjiga i dalje su vodeće kuće koje objavljuju hrvatske pisce, katkad ih objavljuje i L.O.M. Flavija Rigonata, a sasvim se retko dogodi da velika izdavačka kuća ima sličan poduhvat, kao, na primer, novosadski Prometej kada je objavio hit roman Ante Tomića Što je muškarac bez brkova. Iako je produkcija hrvatskih knjiga na srpskom tržištu uvek zavisila od nekolicine nezavisnih izdavača, interesovanje čitalačke publike i te kako je postojalo, bezmalo potkrepljeno uzbuđenjem zbog činjenice da autori dolaze odande. Tako su danas Jergović, Drakulić, Ugrešić, Dežulović, Rudan, Perišić već etablirani hrvatski pisci u Srbiji. „Ne može se osporiti činjenica da je hrvatska književnost u dosluhu s vremenom, da je savremenija, komunikativnija i zabavnija od srpske, ali ako se to raščlani na pojedine autore onda to ipak znači da recimo Albahari takođe treba da ima ne samo kritičku nego i čitalačku recepciju u Hrvatskoj. Međutim, to po pravilu izostaje, i sad se ja pitam ko će biti onaj prvi autor iz Srbije koji će zaista napraviti uspeh u Hrvatskoj“, kaže Arsenijević.

PRIČE O HRVATSKOJ: Sećanja se ne poklapaju do u tančine kod svih, ali uglavnom za sami početak književne saradnje hrvatsko-srpske književnosti vezuje se i jedna polemika iz polovine devedesetih, između hrvatskih intelektualaca Igora Mandića i Stanka Lasića. Iz te polemike dugo se pominjala Lasićeva cinična izjava kako srpska književnost ne bi trebalo više da izaziva veliko interesovanje kod hrvatske javnosti, i prema stepenu interesovanja trebalo bi je rangirati rame uz rame s bugarskom književnošću. Tada je zagrebački časopis „Arkzin“ tu Lasićevu izjavu okrenuo naglavačke i u okviru svoje biblioteke Bastard pokrenuo ediciju Bulgarica. Prvi (aktuelni) roman srpskog pisca koji je posle rata objavljen u Hrvatskoj bio je u toj „Arkzinovoj“ ediciji Bulgarica – Mamac Davida Albaharija, 1997. godine. Druga knjiga U potpalublju V. Arsenijevića, 1998. u istoj ediciji. „Arkzin“ je među izdavačima u Hrvatskoj zapravo prvi krenuo uz dlaku, sa idejom otpora Tuđmanovoj politici. Štampajući srpske autore na „originalnom“ srpskom jeziku, ne prevodeći ih, svesno je kršio tadašnji zakon u Hrvatskoj. Knjige srpskih pisaca tada su bile istina malobrojne, još manje distribuirane, a nisu imale ni neku reakciju osim najužeg dela književne javnosti. Poslednja srpska knjiga koju je „Arkzin“ objavio i koja je pobedila na regionalnom konkursu Bulgarice bila je Ovo bi mogao biti vaš srećan dan Milete Prodanovića 1999. godine. Među prvim izdanjima pamte se i Feralova izdanja Danila Kiša, ili Ukleta zemlja Svetislava Basare, pisca za koga je oduvek vladalo veliko interesovanje u Hrvatskoj… Od FAK-a stvari kreću da se odvijaju ipak ozbiljnije. U Hrvatskoj objavljivanje srpskih pisaca preuzimaju velike, veće izdavačke kuće, kao što su sada Profil, V.B.Z., Algoritam, koji objavljuju savremene srpske pisce, između ostalih, Vidojkovića, Arsenijevića, Valjarevića. Takođe, V.B.Z. je objavio i dve knjige autora „Vremena“ – zbirku stripova Aleksandra Zografa objavljenih u „Vremenu“ pod naslovom Tušta i tma i zbirku književnih kritika posvećenih hrvatskoj književnoj sceni Famoznih 400km Teofila Pančića.

Međutim, većina naslova srpskih autora, prema jednom mišljenju, nekako propada u nezainteresovanosti hrvatske publike, ili možda neupornosti izdavača da ih plasira, tako da niko od njih u Hrvatskoj ne uživa status kakav ovde imaju hrvatski pisci. Reciprocitet se očigledno nije dogodio, pa postoje i mišljenja da savremeni srpski pisci nemaju veliki hitoidni potencijal ni ovde a kamoli tamo, i da bi nedavno promovisani Valjarević sa svojim romanom Komo eventualno mogao biti prvi hit pisac u Hrvatskoj.

Svodeći bilans književne razmene, može se reći da se u Srbiji i u Hrvatskoj, zapravo, establišment ponaša kao da mu ova vrsta post YU književne saradnje ne ide u prilog. Iz kojih razloga, cehovskih ili političkih, na kraju nije ni važno. Ostaje činjenica da se sve i dalje odvija u krugovima alternative, odnosno andergraunda. Na srpsko tržište, doduše, kročile su sada i velike hrvatske kuće sa svojim ispostavama, u osnovi motivisane profitom, ali možda iz toga ipak bude nešto.

Predrag Crnković, pisac, dobitnik nagrade V.B.Z: Baza i nadgradnja

Da hrvatskih knjiga ima više u Srbiji nego srpskih knjiga u Hrvatskoj jeste činjenica, a mislim da dva tipična odgovora – „tradicionalna beogradska otvorenost“ i zaparloženost domaće književnosti ne piju vodu (ni poslovnost srpskih izdavača – to znam i zato što se moj roman još nije ni pojavio u beogradskim knjižarama). Dela Đorđa Pisareva, Lasla Blaškovića, Marije Jovanović, Aleksandra Novakovića, kao i Crnogorca Nikole Malovića bi i te kako mogla da – kako kažu seljaci – korespondiraju s onim što se piše i čita u Hrvatskoj.

Ovi prostori su i inače orijentalni, u smislu da fale sve one lepe, navodno „površne“ stvari – tačnost, poslovnost, ljubaznost itd., pa stvarno ne bih znao da vam dam odgovor. A kada neko – kao ja – iznenada dođe u situaciju da daje mnogo intervjua, može mu se učiniti da ima odgovor na sva pitanja. Ja ne znam ništa o fizici, ni kako radi televizor, pa ni kako da se pomire izdavači naših naroda i narodnosti.

Dalje, precenjuje se značenje kulture (a neki kulturnjaci su i te kako doprineli opštoj zavadi). Takođe, iz onog što sam pročitao stekao sam utisak da se idealizuju nekadašnji srpsko-hrvatski odnosi i, uopšte, prošlost…. Ne vredi sve svoditi na anegdote o Matošu koji je vino pio u Beogradu. Marks je ipak bio u pravu: „baza određuje nadgradnju“; došla je recesija, i biće manje para za čašćavanje pisaca.

Ovu nagradu ne doživljavam kao povezivanje Srba i Hrvata, ne zato što sam protiv „odleđivanja odnosa“, taman posla. Nego, kako bi rekao Igor Mandić (drugim povodom, doduše), nisam „ni luk jeo, ni luk mirisao“ glede tog zaleđivanja, pa šta sad ima da radim – da uključim fen i topim led?

Ima tu i jedan žalostan paradoks, što na tom „topljenju“ rade ljudi koji su i pre lepo sarađivali. Šta ima da se povezuje Slobodan Šnajder, s npr., Borom Ćosićem i Radomirom Konstantinovićem, kada je prvi zbog izjave o Stepincu morao da „bega“ u Berlin, a Ćosiću se smučilo što je mogao samo s ovim trećim da popriča.

Vladimir Arsenijević, pisac i urednik V.B.Z. Beograd: Izdavačka tržišta

„Svo to uzajamno štampanje je strašno iscrpljujuće, zamorno i preskupo za male književnosti koje nemaju luksuz da tako dupliraju, tripliraju ista izdanja. Prvi put se taj fenomen pojavio polovinom devedesetih kada su Konačari Nenada Veličkovića imali svoje bosansko, hrvatsko i srpsko izdanje. A isti tekst, ništa prevedeno. I umesto da se plati jedan dizajner, jedan čovek za prelom, jedan lektor, jedan štampar, to se onda ponavlja tri-četiri puta. Noviji primer je Antologija balkanske književnosti koju je objavio „Fišer“. Na nemačkom, grubo prevedeno, naslov bi glasio Taj neko pored mene. U Hrvatskoj knjiga se zove Nepoznati susjed, u Bosni Zašto mi to radiš, a u Srbiji Drugi pored mene.

Do sada je to jedino uspeo da prevaziđe V.B.Z., koji je osnovao svoje podružnice u Ljubljani, Sarajevu i Beogradu. V.B.Z. radi sve iz ličnih razloga, oni naprosto žele da budu prvi na tržištu, ali i najozbiljnije žele da plasiraju sve četiri književnosti u sve četiri zemlje. Naravno da će još dugo godina bosanski autori najviše uspeha imati u Bosni, srpski u Srbiji itd., to tako, nažalost, funkcioniše, ali treba još raditi na tome da ljudi izgube takav osećaj.

…Dok god se načelni stav srpskih izdavača ne promeni, ta pizma koja neće nikako da prođe, koja bi stalno da se još malo objasnimo ko je šta na Kosovu radio, kada i zašto, dotle ćemo trpeti da smo gubitnici u regionu, a mi smo u ovoj situaciji ozbiljni gubitnici. Vrh hrvatskog izdavaštva danas čine Algoritam, Profil, V.B.Z., dva od njih (Profil i V.B.Z.) ozbiljno su se stabilizovala ovde a da ne postoji nijedan iz Srbije koji čak i namerava da bilo šta uradi u Hrvatskoj. Srpsko izdavaštvo je najrazvijenije u regionu, to se vidi po srpskom Sajmu knjiga, produkcija je daleko najobimnija i knjige su najjeftinije. Možda bi srpski izdavači imali neke šanse kad bi se neosetljivost za te naše stvari koje nas neprestano tradicionalno određuju, primenila i na izdavaštvo.

Osim toga, naši veliki izdavači su na neki bizaran način veći od svih nemačkih izdavača. Veliki nemački izdavač uradi 200-250 knjiga godišnje dok naši bolesno veliki izdavači, kao što je bila Narodna knjiga, izdaju 700 knjiga i to je fakat znak jednog morbidnog oboljenja. Onda se kuća uruši pod sopstvenom težinom i nestane zauvek. To je jedno neracionalno, ludačko zaletanje u nepoznato. Za razliku od njih, hrvatski izdavači hoće da rastu i vertikalno i horizontalno, hoće i da se šire i da povećavaju produkciju.“