Kicoš u rezervi

Pet godina nakon objavljivanja njenog prvog dela, Zvonko Karanović završava trilogiju Dnevnik dezertera romanom Tri slike pobede (Laguna, Beograd, 2009; o prethodnim romanima Više od nule i Četiri zida i grad v. Vreme br. 727 odn. 825), zaokružujući tako priču o užasu i pometnji ovdašnjih devedesetih, kroz tri „jevanđelja“ trojice niških prijatelja, situacionih gubitnika, moglo bi se reći; naime, u iole „normalnim“ istorijskim i društvenim okolnostima, oni bi pre pripadali sloju onih koji, na svoj možda ne tako vidljiv način, drže jedno društvo da se ne raspadne, da ne popuca po šavovima; u Srbiji izvrnutoj naopačke, oni imaju mnogo veće šanse da naglavce ispadnu iz jurećeg voza Istorije, i da se skembaju negde uz prugu… I tu priliku uglavnom neće propustiti, što sopstvenom glupošću, što zlodejstvom lokalnih demona-uništitelja, što pukim neimanjem sreće u vremenu u kojem te je neretko samo sreća mogla spasiti.

U prethodnim se romanima iz trilogije pisac fokusirao na Korta i Tatulu kao naratore, uvodeći u radnju, dakako, i niz drugih likova, u onoj srazmeri u kojoj su relevantni za priču iz ugla svakog aktuelnog naratora; u Tri slike pobede, čast da da „završnu reč“ celog ciklusa pripala je Đorđu, pripovedaču koji na prvi pogled možda ima „najmanje da kaže“ od sve trojice prijatelja, jer ima najmanje „intelektualnih“ pretenzija: bliža mu je trange-frange ekonomija, hedonizam i iznad svega kicošluk (auto)mistifikovan kao neka vrsta „plemićkog“ osećanja sveta…

Pa ipak, baš će se „fenser“ Đorđe Uzelac naći u uniformi vojnog rezerviste na Kosovu tokom 1999; prvo, po mnogo čemu najupečatljivije poglavlje romana zapravo je Đorđe(to)vo sećanje na tupo tavorenje na obodu jednog apsurdnog rata, u kosovskom selu blizu „administrativne granice“ sa Srbijom, na relativno bezbednoj udaljenosti od „pravih“ borbi, bilo sa NATO-om ili Albancima, ali opet i dovoljno blizu – to jest, dovoljno unutra – da se oseti sav užas i besmisao u kojem su se našli nevoljnici nahvatani da brane Nešto, nejasno je šta, od Nekoga, nejasno je koga, a pri tome je još nejasnije kako, čime, koliko, dokle i nadasve zašto. Naravno, narator je i sam donekle konfuzan i rastrzan protivurečnim osećanjima, često „ne znajući šta da misli“ o onome u čemu se obreo, pa su otuda i njegova rezonovanja u izvesnoj meri nužno kontradiktorna, i u njima kao da se ponekad sudara zdravi kriticizam sa ponekom krhotinom RTS-fraza. No, kako bi drugačije i bilo? Otuda su deplasirana ona ganutljivo odlikaški „politički korektna“ tumačenja koja su samom piscu otvoreno ili uvijeno zamerala što mu junak nije nekako idejno svesniji, baš kao da je ovaj aktivista neke NGO, a ne poluapolitični šminker sa niške kaldrme…

Uzelčev posleratni povratak u Niš pretvara se u neku vrstu pročišćenja: rešen da raskine sa dotadašnjim životom i zapali u žuđeni Veliki svet bez povratne karte, on će se redom ratosiljati trule ljubavne veze, sumnjivih prijateljstava, suvišne imovine, familijarnih opterećenja, na koncu, i sopstvene inertnosti, bolesne vezanosti za grad i zemlju koje istovremeno prezire i nije u stanju da se od njih uistinu odvoji. Treba reći da je Karanović, možda i najuspešnije u celoj ovoj trilogiji, baš kroz Uzelčeva potucanja po Nišu dočarao sliku jednog Permanentnog Raspadanja koje ima tu nezgodnu osobinu da se nikada ne okončava, jer uvek ostaje nešto i za sutra, nešto što bi se moglo doraspasti još malo… Drugim rečima, Zvonko K. je izvanredan portretista onog specifičnog vonja poznih devedesetih, onog čudnog i bolesnog vremena između bombardovanja i pada Miloševića, ali i pisac koji vešto i dozirano, kroz znakovite detalje, daje naslutiti da dolaze dvehiljadite, koje će u mnogo čemu biti tek festival deziluzije, vreme koje je bilo mnogo lepše dok se o njemu samo sanjalo, baš na tragu znamenitog stiha čuvenog Karanovićevog sugrađanina o slobodi koja možda i neće umeti da peva baš onako čarobno i divno kako su sužnji umeli pevati o njoj…

Ipak, u pozadini svih tih Velikih Naracija, nalazi se, pulsira, možda najbitnija, „prava“ priča ovog romana: nerazrešiv sukob Đorđa Uzelca s njegovim „biološkim roditeljima“ koji su ga ostavili u ranom detinjstvu, pre svega sa ocem, grotesknom figurom tipičnog gastarbajtera koji jadno i neuko mistifikuje sopstveni uspeh i status u novoj zemlji, a u međuvremenu „srbuje“ na konto tuđih krvavih gaća, kako je to već uobičajeno u jednom poširokom sloju naše „dijaspore“… Čini se da krajnja piščeva namera ide dalje od prikazivanja jedne tugaljive – i ne baš retke – porodične situacije: kroz ovaj istovremeno besmisleni i sasvim neizbežni antagonizam na relaciji otac-sin, Karanović makar i izokola portretira naraštaj roditelja onih koji su baš u devedesetima trebali da prožive „najbolje godine“ kao lanac kukavica i oportunista koji su naprosto digli ruke od sopstvenog potomstva kada su videli da ono ne namerava da doslovno sledi njihove modele identitetskog samodefinisanja i socijalnog preživljavanja (niti to može, jer se formira u drugačijem okruženju i stoji pred drugačijim iskušenjima). Eh, „bejbi-bumeri“ samoupravnog socijalizma, srećni i zahvalni svakom Autoritetu koji ih je u stanju izvesti iz opanaka…

Tri slike pobede dostojno su finale jednog zanimljivog, autorski odvažnog i u znatnoj meri uspelog pokušaja da se – dakako, na jedan od bezbroj mogućih načina – literarno „uhvate“ i obrade te kobne devedesete, kojih se ni mi ni srpska proza nećemo tako skoro osloboditi, jer su nas obeležile mnogo dublje nego što nam se ponekad čini, a naročito dublje nego što bi za nas bilo dobro i zdravo. Ako se još i podsetimo da je pre ove trilogije Karanovć bio poznat jedino kao pesnik, može se reći da je njegov ulazak u prozne vode na ovaj način i sa ovolikim zahvatom bio do nepromišljenosti ambiciozan. U konačnici, Karanović-prozaik sazrevao je, čvrsnuo i sticao smopouzdanje kroz ove romane, pa je nekako i logično da se u svakom sledećem sve više oseća prava mera autorske kontrole nad tekstom. A sada, kada su devedesete spakovane u Dnevnik dezertera, možda je pravo vreme da se razmisli šta ćemo sa Vrlim Novim Svetom dvehiljaditih!