Kao da je bilo nekad

Ljubav, Zemlja, Krug. Preturajući po kasetama i pločama mog starijeg brata, u jesen 1989. godine, našao sam neke albume grupe koja se zvala EKV. Brat mi je rekao da je to grupa „za pametne“ baš kao i Azra, i slična sranja. Brat je bio u pravu, ali sam samo uspeo da zapamtim pesmu Zemlja, koja je imala pristojan broj emitovanja na „dvestadvojci“. Čovek je pevao o tome kako svi možemo tu da živimo zajedno, kako je to za sve naše ljude i za svu našu decu, kako je to naša kuća. Ništa nisam razumeo, ali mi je glas tog tipa, zove se Milan Mladenović – rekao je brat, govorio da tu postoji neka snažna emocija. Nisam najbolje razumeo i vratio sam se slušanju Exploiteda, GBH-a, Pistolsa.

Početkom devedesetih bilo je glupo ako ne slušaš EKV, zapravo nisi imao pristup onim „normalnim“ devojčicama jer su se sve redom ložile na Milana. Zašto se nisam „ložio“ na EKV i zašto je to bila „ženska grupa“? Neko je pokušavao da mi objasni skrivena značenja stihova koje je Milan pevao, hteo je da mi kaže kako se tu govori o nekim „suštinskim stvarima“. Trebalo je ipak više eksplicitnije energije za nekog ko se bori sa pubertetom. To me je, naravno, frustiralo i učilo da 5. novembar 1994. godine dočekam bez osećanja žalosti. Štaviše, Svarog su svirali u KST-u i svi smo očekivali dobar provod uz samozvane rodonačelnike „smor-kora“. Koncert je počeo odavanjem počasti čoveku koji je za života postao „moderni klasik“. Pre nego što je umro, Milan je devedeset treće sa grupom svirao poslednju turneju po zemlji koja je gladovala i ratovala, ali to nije znala. Svirao je i devedeset četvrte u maju na velikom slavljeničkom koncertu na beogradskom sajmu (povod je bio tridesetogodišnjica rokenrola u Srba). Mislim da je to bio poslednji nastup EKV-a u Beogradu. Posthumno je objavljen njegov „brazilski“ album Angel’s breath.

Pazite na decu. Prema Milanu njegova porodica se posle Zagreba i Sarajeva, preselila u Beograd 1970. godine kada mu je bilo dvanaest godina. Milan će sa Bregovićem, Borom Đorđevićem i Štulićem činiti čudni krug „dece vojnih lica“ koja su „završila u rokenrolu“. Pank pokret krajem sedme dekade dvadesetog veka zalepio se na Milana kao krpelj. Iz mladalačkog pokušaja sa grupom Limunovo drvo proisteći će Šarlo akrobata, a iz Šarla su nastali Katarina II i Disciplina kičme. Posle jedne ploče, nastaće Ekatarina velika. Ploča Bistriji ili tuplji čovek biva kad Šarla Akrobate, najzrelija je ploča onoga što se nazivalo „novim talasom“ u rahmetli Jugoslaviji. Kako trojicu akrobata postaviti u ravnotežu? Grupa se raspala pre nego što je publika uspela da shvati šta se to dogodilo. Pank pozadina ostaće obeležje i Milanovog i Kojinog daljeg stvaralaštva, kako se to kaže. Poziv na slobodu, ismevanje malograđanštine, prevazilaženje malog čoveka u sebi, bekstvo iz ludnice svakodnevnog života, fraze koje idu uz idealističko određivanje pank ideologije – sve je to stalo na jednu ploču i par pesama sa kompilacije Paket aranžman. Pritom, što je važno, to su verovatno najbolje isproducirane stvari, uz Odbranu i poslednje dane Idola i Jahače magle Bajage i instruktora, u istoriji ovdašnje popularne muzike. Ako u kulturi postoji mesto za ovakav vid umetničkog izražavanja, onda je ta jedna ploča vokalno-instrumentalnog sastava Šarlo akrobata istinski međaš.

Dah anđela. Deset godina posle Milanove smrti i dvadeset godina od pojave EKV-a, gradovi u kojima je ovaj umetnik živeo pokušavaju da bace svetlo dalje. U međuvremenu, kolege su se odužile Milanu albumom na kome su se našle obrade pesama koje je on napravio. Kada je umro, u Beogradu se još uvek svake subote sviralo u KST-u, postojala je scena. Neki novi dečaci su pokušavali da se probiju pored „matorih“ iz osamdesetih. Milanove generacije danas gotovo i da nema u Srbiji, a njihovi naslednici nikada nisu ni postojali. Promena kulturnog modela iz devedesetih na kraju je uspela da poništi postojanje pristojne popularne muzike. Zemlja koja se nekad isticala rok scenom („najbolja posle Amerike, Engleske i Jamajke“) načinila je odlučan muzički i kulturni skok na (bliski) istok.

Ponekad neka televizija pusti onaj snimak iz SPENS-a, sa poslednje turneje EKV-a iz 1993. i Milanov glas i njegova muzika iznova izgledaju kao nešto novo i neotkriveno, kao nešto što govori o važnim stvarima na najbolji mogući način. „Melodičnost muzičke matrice žrtvovao je istinskoj emotivnosti koju su nosili stihovi pesama“, moglo bi da bude jedno od akademsko-teorijskih određenja Milanovog postupka. Čitav njegov životni i umetnički weltschmertz („Ti si volela moj weltschmertz„) neponovljiv i precizan, danas, sa distance, izgleda još značajniji i odličan je putokaz za neke koji će sutra možda pokušati da se ostvare kroz muziku.