Psihologija u obrazovanju je prva knjiga o toj oblasti objavljena kod nas posle više od trideset godina. Napisali su je Anita Vulfolk, Malkolm Hjuz i Vivijan Volkap, a objavio ju je Clio u prevodu Marine Vicanović. Knjiga ima tri toma, sad je objavljen prvi, a očekuje se da će ostali biti dostupni do početka školske godine.
Psihologija u obrazovanju je u Americi imala petnaestak izdanja. Do nas je došla njena britanska verzija, nastala na osnovu istraživanja realizovanih u Britaniji i još nekim evropskim zemljama. „To ne umanjuje njihovu relevantnost za naš proces obrazovanja – svesni smo da je obrazovanje interes međunarodnog nivoa, i da su obrazovni sistemi sve manje i manje nacionalni“, kaže Dragica Pavlović Babić, recenzent prevoda knjige, inače profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i koordinator PISA testiranja za Srbiju.
Autori Psihologije u obrazovanju poručuju u predgovoru da bi „materijal u ovoj knjizi trebalo da bude važan svima koji se bave obrazovanjem, od volontera u vrtićima do asistenta u programima za odrasle s teškoćama u učenju. Za razumevanje ovog teksta nije neophodno predznanje iz psihologije ili obrazovanja“, dok Dragica Pavlović Babić kaže da „je knjiga namenjena i svima koji uče bez obzira na to kojoj životnoj dobi pripadaju. Takav koncept, čini je univerzalnom.“
Iako je učenje osnovna tema knjige, ona se ne bavi samo onim što se dešava u glavi učenika koji sedi nad lekcijom, već svim sadržajima i faktorima koji učestvuju u procesu učenja. „Mogla bih do sutra da nabrajam teme koje ova knjiga pokreće, mnoge od njih su trenutno veoma aktuelne u našem obrazovnom sistemu: kvalitet obrazovanja, efikasnost obrazovnog sistema, nivo inkluzivnosti, multikulturalnosti, procenjivanje i ocenjivanje. U njoj su i pitanja kako učiti one koji će sutra biti nastavnici, kako upravljati obrazovnim sistemom tako da proizvodi kvalitet, i naravno, knjiga pokreće i verovatno najatraktivnije teme: kako razumeti sebe u ulozi učenika i kako upravljati sopstvenim procesom učenja (takozvana autoregulacija procesa učenja), veštinom koja nam je svima potrebna“, kaže Dragica Pavlović Babić. „Ni na jedno pitanje knjiga ne daje brzo rešenje, ovo nije knjiga recepata za kojom posegnete kad vam zatreba da brzo rešite problem koji je baš danas iskrsao u učionici, nego onda kad hoćete da razumete šta je u prirodi procesa učenja.“
U knjizi su opisane i naučne teorije u psihologiji u obrazovanju. Zasnovane su na istraživanjima u praksi pa su samim tim lako primenjive, ali „kod nas se nastavnička praksa menja sporije nego što napreduje teorija“, kaže Dragica Pavlović Babić, pa je tako teza da, na primer, treba svakog dana uraditi sto zadataka iz matematike da bi se savladalo gradivo još uvek prisutna u praksi, iako se smatra zastarelom. Jedan od razloga što nastavnička praksa ne sledi teoriju je – nije teško pogoditi – obrazovanje. „Kod nas se nastavnici ne osposobljavaju za nastavu, oni su samo stručnjaci za oblast koju su učili. Kad pitate nastavnika šta je po zanimanju, reći će, na primer, ja sam matematičar, a neće reći da je nastavnik matematike zato što je tokom školovanja retko bio u prilici da se bavi izučavanjem nastave. Zato, kad dođu u učionicu pred đake i uzmu kredu, nađu se u nevolji: nisu dovoljno osposobljeni da drže nastavu, i jedino im preostaje da rade intuitivno i na osnovu sopstvenog iskustva, umesto da rade na osnovu znanja stečenog tokom studija. Ova knjiga će im pomoći da reše taj problem. Ja neću reći da su u njoj svi ključevi za sva vrata koja smo do sada otvarali na neprikladne načine, ali hoću reći da se u njoj nalaze saznanja o današnjem obrazovanju, i saznanja koja upućuju na mogući način kako bi postojeći sistem obrazovanja mogao da se renovira. Složićemo se da su nam obe ove opcije potrebne.“
