Stalna igra onoga što je bilo i što bi moglo da bude, prošlost kao aktivna sila koja prolazi metamorfoze i rađa taj još jedan dan, na izložbi Kristine Pirković
Iz samog naslova izložbe Kraj sveta i još jedan dan aktuelne u Salonu Muzeja grada Beograda, krije se suština stvaralaštva mlade po godinama, a izuzetno značajne i autentične umetnice Kristine Pirković. Živimo u beznađu, u modernom Armagedonu, večito zapitani o sveopštoj ljudskoj odgovornosti, a nadu budi taj – još samo jedan dan.
Njen svet je autentični univerzum metaforičnih prizora, pažljivo postavljenih mizanscena, kao i reminiscencija na Renesansu, anatomske i biblijske teme i narative. Ona je i plod višegodišnjeg promišljanja, istraživanja i strpljivog građenja takve poetike – nedefinisane u vremenu – kojom nas umetnica moralno osvešćuje. Uvek stilski dosledni, angažovani pogledi na prošlost, koju Kristina oblikuje i prilagođava po sopstvenim pravilima, kao i samorodna mitologija, prožeti su stalnom brigom za čoveka.
Dve etape
Skladnom postavkom su objedinjene dve etape Kristininog opusa, Veliki kreator i Šume, kojima dominiraju slike monumentalnih formata, crteži, kao i nekoliko (neočekivanih) apstraktnih skulptura – koje se tematski međusobno prožimaju a smeštene su u različite pejzaže – imaginarne i realne, devastirane i doživljene.
Umetnicu sam upoznala pre deceniju, kao svršenu studentkinju kragujevačkog FILUM-a. Skromna, nenametljiva, pokazala je neutoljivu žeđ za crtežom renesansnog i fantastičnog manira, koji će se kao krvotok, kao esencija postojanja, zadržati i u narednim godinama stvaranja. Posle crtačke monohromije, usledile su uljane slike, na početku smirenog kolorita, da bi poslednjih godina došlo do kolorističke zrelosti.
Likovna dela iz serije Veliki kreator imaju akcentovane izdeformisane fizionomije glavnih likova, koji su platili svoju humanost u apokaliptičnim pejzažima renesansne perspektive. Unose uznemirenost i zapitanost kod posmatrača, a prostorne raznolikosti i nesrazmernosti daju dinamiku naoko statičnim kompozicijama.
Pored tih vinovnika stradanja i nesvakidašnjeg pristupa sakralnoj tematici, kao i neizostavnog repetitivnog rekvizitarijuma detinjstva (kojim unosi nenadanu vedrinu), Kristina Pirković u kompleksne kompozicije figuralnog mnoštva uvodi i dominantne crne, katkad i manično istačkane likove i detalje, kao i apstraktne finese – ali time ne potišava prepoznatljivu ikonografiju. Te crne figure, nekad dominantne i u pokretu, a najčešće kao posmatrači – nose u sebi nešto suštinsko i bolno blisko.
U Kristininoj samorodnoj mitologiji nezaobilazani momenti su prepleti bestijarijuma kompleksnih hibrida – pacolikih s ljudskim glavama, oživljenih lutaka, insektoida i nadrealnih kreatura – dobroćudnih i zloćudnih, preobraženih, jedinstvenih. Precizni anatomski modeli su takođe bitni elementi svake slike.
Pomenuti atributi utkani su i u recentnu, nešto mirniju seriju slika Šume, gde mizansceni kao pozadinu imaju beli, brojgelovski snežni pejzaž, akcentovan crvenim detaljima. Šume su u psihologiji simboli nesvesnog dela ljudske ličnosti, što može da se poveže s Kristininim stvaralaštvom, ali bih pre rekla da su u ovom slučaju utočište, odraz čovekove veze sa prirodnim i animalnim. U toj atmosferi prepoznajem i vezanost za arhetipsko. Sintezom viđenog i imaginarnog, gradi kompozicije neočekivanih situacija, gde bića šume dobijaju posebne uloge. Ona su raznorodna, realistična i minuciozno naslikana. Lisice, zečevi i jeleni su prefinjenih čula, uglavnom nas direktno posmatraju, a neki su tihi pratioci i saučesnici.
Plavi i crveni zečevi
Posebno bih izdvojila plave i crvene zečeve, magične posrednike između pojavnog i onostranog.
Tu su i nezaobilazne lutke, umetničina stalna spona s detinjstvom, kojom sintetizuje čovekov apatični univerzum i dečje osećanje da je sve dozvoljeno i moguće.
U moru usamljenosti koje nas preplavljuje, u Kristininim šumama nismo samo posmatrači, već se poistovećujemo s naratorima, jer nam bude osećaje duboke ljudske žudnje za pripadanjem i povezivanjem.
Poseban kuriozitet postavke Kraj sveta i još jedan dan su dve apstraktne slike koje kao da su uvećani fragmenti figurativnih, a prate ih objekti-skulpture, skladnih a asocijativnih oblika.
U oba ciklusa vidljive su snažne paralele i parabole sa filmom i književnošću. Vilijam Blejk, Alehander Hodorovski, ali i Duško Radović samo su neka od imena na čije opuse Kristina promišljeno reaguje u kompleksnim kompozicijama.
Pulsirajuća snaga vizuelnog identiteta koju nosi pseudostvarnost i fantastika u višeznačnom stvaralaštvu Kristine Pirković je stalna igra perspektiva i simbolike. Onoga što je bilo i što bi moglo da bude. Ne posmatra prošlost kao nešto konačno, već je ona za nju aktivna sila koja prolazi metamorfoze… i rađa taj još jedan dan.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Pripreme Oktobarskog salona teku po planu, kaže predsednik Odbora ove najstarije umetničke manifestacije, i smatra da je ruši grupa koja nema ličnog interesa da se Oktobarac realizuje
Umrla je Vedrana Rudan, jedna od najčitanijih i najkontroverznijih hrvatskih književnica, poznata po direktnom i beskompromisnom stilu. Za „Vreme“ je govorila o politici, ženama, odnosima Srba i Hrvata i književnosti
Nišvil džez festival je završen porukom „studenti pobeđuju“, u nadi da iduće godine neće biti realizovan samo zahvaljujući velikom razumevanju Grada Niša i entuzijazmu organizatora
Udruženje filmskih glumaca Srbije objavilo je program svog festivala, novog u Srbiji – Niškog filmskog festivala. Publiku očekuje 21 domaći film iz protekle dve sezone, na dve lokacije u gradu
Umetnički direktor Martovskog festivala Dejan Dabić podneo je ostavku. Razlog: Odbor namerava da usvoji program u njegovom odsustvu, a tu su i nesuglasice o filmovima koji kritički opisuju našu stvarnost
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
