Stalna igra onoga što je bilo i što bi moglo da bude, prošlost kao aktivna sila koja prolazi metamorfoze i rađa taj još jedan dan, na izložbi Kristine Pirković
Iz samog naslova izložbe Kraj sveta i još jedan dan aktuelne u Salonu Muzeja grada Beograda, krije se suština stvaralaštva mlade po godinama, a izuzetno značajne i autentične umetnice Kristine Pirković. Živimo u beznađu, u modernom Armagedonu, večito zapitani o sveopštoj ljudskoj odgovornosti, a nadu budi taj – još samo jedan dan.
Njen svet je autentični univerzum metaforičnih prizora, pažljivo postavljenih mizanscena, kao i reminiscencija na Renesansu, anatomske i biblijske teme i narative. Ona je i plod višegodišnjeg promišljanja, istraživanja i strpljivog građenja takve poetike – nedefinisane u vremenu – kojom nas umetnica moralno osvešćuje. Uvek stilski dosledni, angažovani pogledi na prošlost, koju Kristina oblikuje i prilagođava po sopstvenim pravilima, kao i samorodna mitologija, prožeti su stalnom brigom za čoveka.
Dve etape
Skladnom postavkom su objedinjene dve etape Kristininog opusa, Veliki kreator i Šume, kojima dominiraju slike monumentalnih formata, crteži, kao i nekoliko (neočekivanih) apstraktnih skulptura – koje se tematski međusobno prožimaju a smeštene su u različite pejzaže – imaginarne i realne, devastirane i doživljene.
Umetnicu sam upoznala pre deceniju, kao svršenu studentkinju kragujevačkog FILUM-a. Skromna, nenametljiva, pokazala je neutoljivu žeđ za crtežom renesansnog i fantastičnog manira, koji će se kao krvotok, kao esencija postojanja, zadržati i u narednim godinama stvaranja. Posle crtačke monohromije, usledile su uljane slike, na početku smirenog kolorita, da bi poslednjih godina došlo do kolorističke zrelosti.
Likovna dela iz serije Veliki kreator imaju akcentovane izdeformisane fizionomije glavnih likova, koji su platili svoju humanost u apokaliptičnim pejzažima renesansne perspektive. Unose uznemirenost i zapitanost kod posmatrača, a prostorne raznolikosti i nesrazmernosti daju dinamiku naoko statičnim kompozicijama.
Pored tih vinovnika stradanja i nesvakidašnjeg pristupa sakralnoj tematici, kao i neizostavnog repetitivnog rekvizitarijuma detinjstva (kojim unosi nenadanu vedrinu), Kristina Pirković u kompleksne kompozicije figuralnog mnoštva uvodi i dominantne crne, katkad i manično istačkane likove i detalje, kao i apstraktne finese – ali time ne potišava prepoznatljivu ikonografiju. Te crne figure, nekad dominantne i u pokretu, a najčešće kao posmatrači – nose u sebi nešto suštinsko i bolno blisko.
U Kristininoj samorodnoj mitologiji nezaobilazani momenti su prepleti bestijarijuma kompleksnih hibrida – pacolikih s ljudskim glavama, oživljenih lutaka, insektoida i nadrealnih kreatura – dobroćudnih i zloćudnih, preobraženih, jedinstvenih. Precizni anatomski modeli su takođe bitni elementi svake slike.
Pomenuti atributi utkani su i u recentnu, nešto mirniju seriju slika Šume, gde mizansceni kao pozadinu imaju beli, brojgelovski snežni pejzaž, akcentovan crvenim detaljima. Šume su u psihologiji simboli nesvesnog dela ljudske ličnosti, što može da se poveže s Kristininim stvaralaštvom, ali bih pre rekla da su u ovom slučaju utočište, odraz čovekove veze sa prirodnim i animalnim. U toj atmosferi prepoznajem i vezanost za arhetipsko. Sintezom viđenog i imaginarnog, gradi kompozicije neočekivanih situacija, gde bića šume dobijaju posebne uloge. Ona su raznorodna, realistična i minuciozno naslikana. Lisice, zečevi i jeleni su prefinjenih čula, uglavnom nas direktno posmatraju, a neki su tihi pratioci i saučesnici.
Plavi i crveni zečevi
Posebno bih izdvojila plave i crvene zečeve, magične posrednike između pojavnog i onostranog.
Tu su i nezaobilazne lutke, umetničina stalna spona s detinjstvom, kojom sintetizuje čovekov apatični univerzum i dečje osećanje da je sve dozvoljeno i moguće.
U moru usamljenosti koje nas preplavljuje, u Kristininim šumama nismo samo posmatrači, već se poistovećujemo s naratorima, jer nam bude osećaje duboke ljudske žudnje za pripadanjem i povezivanjem.
Poseban kuriozitet postavke Kraj sveta i još jedan dan su dve apstraktne slike koje kao da su uvećani fragmenti figurativnih, a prate ih objekti-skulpture, skladnih a asocijativnih oblika.
U oba ciklusa vidljive su snažne paralele i parabole sa filmom i književnošću. Vilijam Blejk, Alehander Hodorovski, ali i Duško Radović samo su neka od imena na čije opuse Kristina promišljeno reaguje u kompleksnim kompozicijama.
Pulsirajuća snaga vizuelnog identiteta koju nosi pseudostvarnost i fantastika u višeznačnom stvaralaštvu Kristine Pirković je stalna igra perspektiva i simbolike. Onoga što je bilo i što bi moglo da bude. Ne posmatra prošlost kao nešto konačno, već je ona za nju aktivna sila koja prolazi metamorfoze… i rađa taj još jedan dan.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Glumci Drame Narodnog pozorišta osudili su postupak uprave svoje kuće da sa Instagrama povuče vest o Zlatnoj areni koju je dobio glumac Vučić Perović na Filmskom festivalu u Puli
Prikazivanje mađarskog filma „Kao kod kuće“, psihološkog trilera sa snažnim elementima horora, u takmičarskom programu Palića je još jedan zanimljiv izbor selektora i svojevrstan otklon od dosadašnje festivalske prakse
Od knjiga edicije „Reč i misao“ koja odavno ne postoji, nastala je velika apstraktna slika u crvenoj boji njenih korica, brišući granicu između umetnosti i umetničkog dela. Izložbom na kojoj je postavljena ova slika Irene Lagator Pejović, otvoren je likovni program Budvanskog leta
Na sajtu Narodnog pozorištu su vesti o novostima i pojedincima koji su po volji SNS upravi ove kuće. Nije objavljeno o Zlatnoj areni njihovog glumca Vučića Perovića u Puli
Mađarski reditelj Kornel Mundruco, dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ na Paliću, priprema film „Kamo“ o Staljinu, spoj epopeje, političkog trilera i tragične priče o prijateljstvu, odanosti i izdaji
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Intervju: Vladan Đokić, rektor Univerziteta u Beogradu
Pobeda je sigurna Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
