Nakon nekoliko decenija izgnanstva, pitanje razvoja publike stiglo je i kod nas na velika vrata. Narodni muzej poziva publiku da doprinese kolekciji, u Novom Sadu je upravo završen specijalizovan konkurs za dodelu sredstava za projekte razvoja publike od strane Fondacije Novi Sad 2021, a Desk Kreativna Evropa organizuje treninge za razvoj publike za sve one koji žele da dobiju sredstva iz programa Evropske unije. Iako su ovi pomaci bez sumnje za pohvalu, strategije i metodologije uključivanja većeg broja građana i građanki u kulturni život previše često su zasnovane na nizu neutemeljenih pretpostavki. U ovom tekstu želja mi je da ukažem na problem govora i mišljenja o publici koji je nedovoljno prisutan u našoj stručnoj i široj javnosti.
Naime, od popularnih pisanja, preko kulturne kritike do stručne literature, lako je naići na dosta hrabre i vrlo jednoznačne izjave o publici. Nekoliko skorašnjih primera naslova kulturnih rubrika iz naše štampe mogu da posluže kao dobra ilustracija: „Pavle Jerinić: Pozorišna publika u Srbiji je voajerska“; „Jan Estberi: Publika u Srbiji je za čistu desetku“; „Divanhana: Publika u Srbiji je puna duše i osjećaja za sevdah“. Reklo bi se da novinari, kritičari, naučnici i stvaraoci publiku poznaju veoma dobro. Ipak, čim zaista obratimo pažnju na ovakve izjave i počnemo da postavljamo pitanja, dolazimo do mnogo nejasnoća. Da li je stvarno publika voajerska ili puna duše? Kako znaju? Da li su pričali sa publikom? Sa svima ili većinom? A ako to sve nije slučaj, zašto su onda to sa takvom sigurnošću izjavili i preneli?
ŠTA JE PUBLIKA: Ali krenimo od nekoliko osnovnih uvida. Prvo, o publici se malo zna. Sa jedne strane, postoji malo stručnih i naučnih istraživanja o publici, a kulturne i medijske ustanove uglavnom retko i površno prate i istražuju svoju publiku (najčešće prate brojnost). Sa druge strane, teško je znati o publici, jer je publika vrlo dinamična, promenljiva i neuhvatljiva grupacija. Nezamislivo je teško zaista definisati „fanove Ratova zvezda“ pa čak i „publiku Narodnog pozorišta u Beogradu“. Mi smo svi članovi različitih publika istovremeno. Zamislimo situaciju u kojoj slušamo muziku, dok čitamo vesti i planiramo odlazak u muzej – istovremeno smo pripadnici tri različite publike i sa drugim članovima iste publike imamo malo sličnosti. Takođe, u pogledu raznih sopstvenih umetničkih i medijskih doživljaja ni sami nekada nismo sigurni šta tačno mislimo i osećamo. Kako onda umetnici ili kritičari mogu da znaju? Najčešće jedino što se o publici nekog umetničkog dela ili medijskog sadržaja može znati je samo to umetničko delo ili drugi sadržaj i pretpostavka da je osoba stupila u kontakt sa istim. Sve što sledi su u velikom broju slučajevi nagađanja.
KAKAV JE GLAS PUBLIKE: Upravo zbog ove odlike pojma publika, dolazimo do drugog problema: o publici se više govori nego što ona govori. Publika retko ima glas. A i kada ima, to je fragmentiran glas nekog člana ili članice publike koji se lako ospori. Publika je pre natpis koji se na nekog lepi, nego što je određenje kojim se neko predstavlja. Publika je uvek definisana spolja. Ona je neka vrsta nemog svedoka koji potvrdno klima glavom. Publika se tako pre proizvodi nego što se opisuje. Konačno, zbog prethodno navedenog, o publici se može reći šta god. Niko vas ne može demantovati. To istovremeno znači da je odgovornost onih koji govore o publici veoma mala.
Međutim, to ne znači da je govor o publici banalan, usputan i bez posledica. Naprotiv, govor o publici ima veoma važno mesto u širim društvenim i političkim borbama. Reći da je publika sinoć uživala znači reći nešto o ukusu velikog broja ljudi, a ukus je uvek pokazatelj društvene pozicije i privilegovanosti. Na taj način, određena grupa se smešta na izvesnu poziciju unutar društvene hijerarhije. U društvima koja vrednuju demokratske vrednosti, govor o publici je lak dokaz koji se nudi da bi se izneo sud o velikom broju ljudi, odnosno da bi se dao demokratski legitimitet svakoj izjavi, ma koliko ona bila (ne)utemeljena. Recimo, izjaviti da publika u Srbiji razume sevdah ili voli rok znači tvrditi da postoje neke bliske veze između kulturnih prostora i dela ili sugerisati autentičnost, živost i energičnost jednog naroda. Mnogo bliže istini bilo bi reći: „mnogi posetioci sinoćnjeg koncerta zadovoljno su aplaudirali“. Ali takva izjava ima neuporedivo manje političke i kulturne snage. Ali istina je da mi zapravo ništa više od toga ne znamo i ne možemo da tvrdimo.
Od Aristotela, preko prosvetitelja, Horkhajmera i Adorna pa sve do modernih kritičara, opis publike igra važnu ulogu u kritici ili slavljenju širih društvenih zbivanja. Mnoga od tih tumačenja danas su sasvim odbačena, sumnjiva i neprihvatljiva, a igrala su važnu ulogu u trenutku nastanka. Primera radi, na sledeći način devetnaestovekovni turistički vodič kroz Pariz predstavlja jedno pozorište u predgrađu: „Želite li da čujete nešto gnusno? Usred 19. veka i dalje postoje primitivna stvorenja koja nisu u stanju da zadrže svoje suze kada vide nesreću ma koje junakinje na bini u rukama neke izdajice. Ne posećujte ovo pozorište samo da biste doživeli otvoreno ridanje tih iskrenih radnika, tih srdačnih malograđana.“ (Bezgranična zabava Kaspara Maza)
Neka druga pisanja o publici, bila su u stanju da usmeravaju razvoj umetničkih grana. Evo kako o publici piše Marmontel u čuvenoj Francuskoj enciklopediji iz 1752: „Primećeno je da se u parteru, gde se stoji, sve prima sa većim entuzijazmom. Anksioznost, iznenađenje, emocije patetičnog i besmislenog – sve je življe i brže se oseti. Reklo bi se (…) da bi mirniji posmatrač bio udaljeniji, smireniji, manje podložan iluziji – manje prepušten takođe, ali i manje izložen senzacijama raskalašne opijenosti koje se uzdižu iz partera.“
Ovaj klasičan prosvetiteljski tekst vrlo jasno promoviše intelektualnu, razumnu i mirnu publiku. Kao posledica ovakvog mišljenja vodećih intelektualaca epohe, umetničke forme, ali i čitave institucije doživljavaju temeljnu transformaciju. U pozorišta i koncertne sale se postavljaju klupe i stolice, prilikom uvođenja električne rasvete publika se ostavlja u mraku, a afiši i programi neretko nude smernice i uputstva za pristojno ponašanje. Sve to u toku devetnaestog veka bilo deo „civilizujuće misije“ kulturnih ustanova koji su zajedno sa školama, parkovima, bulevarima, javnim toaletima, kafeima i drugim otmenim, čistim i uređenim prostorima stvarali novu vrstu građana i građanki – kulturnih, obrazovanih i uglađenih.
Novo vreme nosi nove interese i nova pisanja o publici. Nekadašnja preterana aktivnost publike – da li tuča nakon predstave, „gnusno ridanje“, ulični protesti zbog povećanja cena pozorišnih karata ili bacanje hrane na pozornicu – više nije problem. Publika je umirena. Danas ćemo mnogo češće sresti kritiku publike zbog njene pasivnosti. Zagovara se snažnije i iskrenije pokazivanje emocija, izlazak na scenu, delatnost. Stvaralaštvo publike se pokazuje na sceni, a muzeji se utrkuju ko će skupiti više predmeta publike i „običnih građana“. Ovakve tendencije u bliskoj su vezi sa drugim oblicima stvaranja novog građanstva koje treba da bude preduzetno, aktivno, samostalno, kompetitivno. Novi govor o publici lako je dovesti u vezu sa novim tendencijama u ekonomiji i politici. Za neoliberalne politike, važno je da građani i građanke budu samostalni na tržištu rada, da se sami staraju o svom zdravlju, da budu proaktivni u obezbeđivanju svog opstanka i da ne zavise od države. Svesni ovakve opasnosti aktiviranja publike, neki autori čak pišu o „tiraniji participacije“ u obrazovanju i kulturi.
Dakle, pisanja o publici, ma koliko neutemeljena i površna bila, uvek su deo širih zalaganja za društvene vrednosti. Stoga, važno je dovesti ih u vezu sa tim širim zahtevima i shvatiti posledice tih govora. Još važnije, odgovorno bavljenje kulturnim stvaralaštvom i medijskim izveštavanjem podrazumeva da se pitanju recepcije i reakcije publike na delo ili medijski sadržaj posveti dužna pažnja. Konačno, baviti se razumevanjem nečije recepcije ne samo da je odgovorno, već mnogim umetnicima i stvaraocima širom sveta donosi veoma dragocene uvide i inspiraciju. Publika istražuje depoe muzeja, sklapa delove umetničkih instalacija, vodi kroz izložbe, učestvuje u saveta ustanova i kreira javne interpretacije dela i sadržaja. Jedan takav primer je i projekat Kolarca „Take over“ koji takođe pokazuje da kroz ove radnje profesionalni stvaraoci ne samo da dobijaju pomoć publike, već imaju priliku da je mnogo bolje upoznaju i razumeju. Upoznavanje publike je neizostavni deo kvalitetnih programa razvoja publike koji se nažalost prečesto zanemaruje. Upravo u tom smislu, ovaj tekst predstavlja apel da se razumevanju publike posveti više pažnje.
