Kad društvo stvarno ne postoji

Jednom smo, u nekom društvu uz čašicu i čačkalice, nešto spomenuli Severnu Koreju, bilo je to valjda nekom od onih sumanutih prigoda „nuklearne krize“ na Korejskom poluostrvu. Poznanica, agencijska novinarka, rekla je – sa onim nepopravljivim žarom „lutajućih reportera“ – da bi ona rado otišla tamo, da izbliza upozna ljude i prilike u toj neobičnoj i zagonetnoj zemlji, da bi to bio pravi profesionalni izazov; jedan prijatelj i ja graknuli smo na nju da nije normalna ako može da bude toliko naivna da misli da tamo nekakv stranac, pa još i novinar, bilo šta da „vidi“, a kamoli da nekoga od krvi i mesa „upozna“… Rasprava je trajala dugo i vrtela se u krug, jer se svako držao svoga. Ona, doduše, još nije otišla u Pjongjang, ali nikad se ne zna…

Gi Delil (Guy Delisle), kanadski (kvebečki, frankofoni) strip crtač i ilustrator, nije imao ni humanističke ni istraživačke motive da ide u Severnu Koreju; sve što ga je vodilo je naprosto – posao, tj. prilika za zaradu. Tako kapitalistički, ne? Ali, kako dođavola može neko sa zapada da zaradi u jednoj od najsiromašnijih zemalja na planeti? Radi se o nekoj čudnoj – nisam je do kraja shvatio, ali za priču nije ni važna – kooperaciji između deviza željnog severnokorejskog režima i izvesnih zapadnih kompanija, na osnovu koje su u NDR Koreji otvoreni crtački studiji, a u jednom od njih obreo se i naš Delil. Bilo je to, doduše, još pre deceniju i kusur, „dragi vođa“ Kim Jong Il još je bio u punoj snazi (album je izvorno objavljen 2002), ali ni to nema mnogo veze, jer su prilike u zemlji do danas suštinski iste, osim što su po svemu sudeći još gore. Zapravo, ono što je isto i večito je sama ta zaumnost poretka, neuporediva sa bilo kojom drugom na planeti, i to je ono što tako mami naivne (avan)turiste, ubeđene u sopstvenu skenirajuću moć opažanja, koja će, je li, nekako transcendirati takoreći totalnu onemogućenost stranca da bilo kako sudeluje u „normalnom životu“ Severnokorejaca, šta god tu uopšte bilo „normalno“.

Strip album, grafički roman, ili kako se to već danas pretenciozno zove, Pyongyang (preveo Nikola Pezić; Fibra, Zagreb 2013), opsežno i moćno izdanje na nekih 180 strana, ishod je tog Delilovog putešestvija. Čitaoca i priča i crtež zgrabe od prve stranice: naš junak sleće na mračni i skoro prazni pjongjanški aerodrom, odgovara na nadrealna pitanja policajca, upoznaje se sa svojim „vodičem“ kojem jedva vidi lice jer na aerodromu nema svetla, voze ga kroz pust i zamračen grad u skoro pa isto takav hotel (samo za strance, naravno)… I tu Čuđenja tek počinju.

Jedna od velikih vrlina Delila kao pripovedača (i lika, dakako) jeste što je gotovo potpuno „apolitičan“: on je naprosto mlad čovek kojeg je posao doveo u neku zemlju, i to je sve. E sad, što to nije baš tako obična zemlja, šta da se radi?! Zato Delil naprosto hoda (gde sme), razgovara (s kim može) i opaža (što mu je dostupno), sklapajući polako, bez suvišnih reči, jedan spooky mozaik o zemlji iz koje izbija ledena jeza Velikog Straha i sveopšte tišine (ne računajući lavež zvaničnih fraza) u kojoj nikog, kamoli stranca, ne gledate u oči i ne obraćate mu se – osim ako ste u svojstvu Službenog Lica – a sveopšta prinuda, represija i teror toliko su sveobuhvatni da se na kraju – uopšte ne vide. Kako to? Pa, lepo: pošto je mogućnost bilo kakvog otpora, pa makar i poluprivatnog škrgutanja zubima pred sveobavezno sveprisutnim portretom Vođe, praktično nezamisliva, ne postoji ni potreba za vidljivom prinudom: sve funkcioniše „samo od sebe“. Točkići koji pokreću taj mehanizam, dakako, postoje, ali ih vi nećete videti, kao što ih nije video Delil. Ali je u svakom budnom trenutku živo osećao kako taj mehanizam radi…

Spolja gledano, Severna Koreja je do sada najsavršenije ovaploćenje beskonfliktnog društva. Naravno, „beskonfliktno društvo“ je cotradictio in adiecto, ergo: Severna Koreja kao „društvo“ ne postoji. There is no such a thing as society, rekla je jednom ona zla neoliberalka Megi Tačer; njena tvrdnja je dokazana, ali ne tamo gde bi se očekivalo, naprotiv.

Delilovi „vodiči“ i „pratioci“, razni sitni zvaničnici i studijski asistenti, hotelsko osoblje ili sudeonici u ovom ili onom Igrokazu koji mu se prikazuje u vidu „srećnog života“ Severnokorejaca prikazani su u lucidnom, crtački briljantnom i duhovitom i ironičnom, ali nipošto „superiorno“ rugalačkom maniru kao svojevrsni mehanički lutani: mnogi smrtno zaplašeni, mnogi negde i sasvim ravnodušni, ubijeni u pojam ili naprosto indoktrinirani do one mere nakon koje prestaje svaka (?) nelagoda zbog grotesknog nesrazmera između onoga što govoriš i kako se ponašaš i onoga što Jeste – a bar poneko od njih zna, imao je prilike da vidi, šta i kako Jeste. Jer Delil se ipak kreće među relativno privilegovanim Severnokorejcima: stanovnicima glavnog grada (u provinciji su i beda i izolacija još kudikamo veći), onim zaduženim za kontakte sa strancima, a koji su čak i putovali u inostranstvo.

Robotizacija? Otuđenje? Ne tražite to među uobičajenim sumnjivcima, manite nas Lejdi Gage, Fejsbuka i potrošačke civilizacije s njenim glupim i duhomornim trivijalnostima, jer je sve to smešno u poređenju s onim što vas čeka u zaumnom carstvu dinastije Kim, dakle baš tamo gde ima vrlo malo, a za veliku većinu stanovništva nema baš nimalo, uobičajnih „agensa otuđenja“: kompjutera, mobilnih telefona, televizora, ili recimo komfornog samačkog življenja, neobaveznog casual seksa, usamljeničkog prejedanja kaloričnom hranom uz zloglasne TV dinners…

Veličansteno je i u svakom: „dokumentarističkom“ koliko i artističkom smislu uverljivo Delilovo svedočanstvo o poseti zemlji koju možete (ako vam dozvole) da posetite samo „kao takvu“ – jer, naime, ne možete da posetite nikoga pojedinačno u njoj… – i ovaj ga album čini pripadnikom elitnog kluba nadarenih lucidnih svedoka epohe, ništa manje nego što su to jedan Džo Sako ili Marđan Satrapi. Nezaobilazno!

A kako Severna Koreja izgleda iz još mnogo, mnogo mizernijeg ugla domaćeg underdoga, Severnokorejca, i to pripadnika najniže od najnižih kasti unutar jedne nezamislivo brutalne podele ropskih uloga (a drugih uloga ni nema, razlikuju se samo po gradaciji; tu su, naime, svi osim Vođe robovi, pa čak i naizgled svemoćni Vođin teča, kako smo videli…), to jest, potomka političkih zatvorenika koji je i sam rođen i sav svoj svesni život proveo u progonstvu, svedoči knjiga Blejna Hardena (Blaine Harden) Bekstvo iz logora 14 (prevela Ljubica Milutinović; Dereta, Beograd 2013).

Šin Dong Hjak upravo je takav nesrećnik; patnje, poniženja, odricanja i povrede (fizičke, a još više emotivne i duhovne) koje je doživeo na svom putu od života u logoru (logor nije mesto sa par baraka ograđeno žicom, nego ceo jedan ogroman predeo unutar zemlje!) do mukotrpnog i „ludo srećnog“ izbavljenja i bekstva u Kinu, te posle u Južnu Koreju i SAD, takva su da u poređenju s njima i priče iz sovjetskih logora izgledaju nekako, božemeprosti, „mlako“, a „Jedan dan Ivana Denisoviča“ čini se kao frivolna reportaža sa letovanja… No, ono što najviše osupnjuje nije brutalnost zatiranja slobode, nego radikalnost ukidanja ljudskosti: Šin Dong Hjak učinio je, danas to zna jer danas može da uporedi i da pojmi, mnogo toga sa stanovišta „normalnog“ čoveka nezamislivo nečasnog i groznog ne bi li uopšte preživeo. Danas je tu da svedoči o zaumnom režimu koji ga je takvog „stvorio“, ne štedeći sebe nimalo, preživljavajući kako zna sve krize koje to donosi: iako odavno slobodan, on nikada neće biti onako spontano „slobodan čovek“ kako to „mi“ podrazumevamo. Harden o svemu tome svedoči manirom i iskustvom odličnog reportera i dobrog pripovedača; njihova „simbioza“ na kraju rezultira knjigom koja se ne zaboravlja, ali se ni ne čita pred spavanje.

A onoj poznanici bih možda ipak savetovao da ne kreće na put: da parafraziram repliku Roma, nesklonog plaćanju TV pretplate iz onog vica: pa, ne moraš ni ti baš sve da znaš…

PUTOVANJE SEVERNOM KOREJOM: Kadar iz stripa Pjongjang Gija Delila