Na kraju sam sedeo sam u kafani koja se zove „Stara pošta„, i osećao kako holesterol zapušava moje arterije. Dobro znam taj osećaj kada masnoća prodire kroz moj krvotok i taloži se po zidovima. Isto to sam osećao i u kafani „Geder“ u Segedinu dok sam jeo korheljleveš, čorbu od kiselog kupusa u Korhelj pabu u Pečuju, gde sam u proleće 2010. skoro svakog dana lečio mamurluk svoje osame. A onda sam u „Gederu“ pojeo još i pohovanu krmenadlu špikovanu slaninicom i ljutom paprikom, najpre zato što je to jelo pohvalio stariji stasiti kelner, a potom i što u Mađarskoj upadam u maniju jedenja, u gastronomsku kompulziju, gubim razum samom sebi objašnjavajući da tako sprovodim terenska antropološka ispitivanja mađarske kuhinje. I tada sam takođe osećao kako mi se krv meša sa mašću, kako postaje gusta i lenja i neće više da teče venama i arterijama, kako se iz tople tekuće vode reke polako pretvara u užegli ribnjak.
Ima već nekih petnaestak godina kako se srpska publika druži s poljskim pisem Kšištofom Vargom (rođ. 1968): četiri su njegove knjige prevedene, sada je izašla i peta, i o svim tim knjigama smo pisali na ovom mestu: Tekila (Vreme br. 759), Gulaš od turul ptice (br. 1143), Trunje (br. 1201), Aleja nezavisnosti (br. 1310). Sve je, uključujući i najnoviju, prevela Milica Markić, osim Tekile koju je preveo Zoran Đerić. Da li je u međuvremenu Varga postao „miljenik naše publike“, onako kao Murakami, Knausgor ili Elena Ferante? Ne bi se reklo. Nije to nužno stvar književnog formata, nego, znate… ne piše on tu vrstu literature, naštimovanu po meri „kultnosti“, a i ne dolazi iz kulturnog okruženja koje proizvodi i širi takav glamur, pa makar bio i tamno osenčen. Mislim… varšavski panker u penziji koji proučava i reflektuje savremeni srednjoistočnoevropski veltšmerc, ambijentiran u ravničarsko polubetonirano blato što Poljske, što njegove druge domovine Mađarske?! Ne, to nije štof za ustreptale literarne kružoke, uključujući i one na internetu. S druge strane, ipak, Varga nije slučajno tu u kontinuitetu, njegova je književnost stekla i kod nas možda ne tako široko, ali postojano sledbeništvo. Zašto? Pa, to vam je nekako kao sa (fascinantnom) savremenom rumunskom kinematografijom: nikada Radu Žude, Kristijan Munđiu ili Korneliu Porumboju neće uživati fensi kultni status Almodovara, Kaurismakija ili fon Trira, ali njihovi nam filmovi govore više i bolje o ponečemu što nas se toliko intimno tiče da sami o tome nikako nismo u stanju da snimamo filmove ili pišemo romane, mada je to možda jedino što bi trebalo da radimo.
Nova „posrba“ Vargina iz prevodilačke kuhinje Milice Markić drugi je deo njegove „mađarske trilogije“; u tom smislu, sve što je onomad napisano o Gulašu od turul ptice vredi i za Čardaš sa mangulicom: u pitanju je putopisno-esejističko razmatranje ne toliko Mađarske koliko te kulturno-povesno neuhvatljive niti „mađarstva“ koja toliko intrigira ovog Poljaka istovremeno iznutra involviranog i u mađarsku kulturu, jezik, kuhinju i sve drugo mađarsko, ne samo zbog svog „polumađarstva“ nego i zato što ga za tu zemlju i taj jezik vezuju važni delovi detinjstva i odrastanja, drugačiji, a tako familijarni mirisi i ukusi, popkulturni artefakti, formativne lektire, čeoni i bočni sudari mladog, radoznalog bića sa setom mitova i verovanja tako tipičnih za te večito samosažaljive istočnoevropske nacionalne narative, ali opet i specifičnih na mnogo načina, počev već od te famozne mađarske jezičke usamljenosti u slovensko-romansko-germanskom moru…
Izvesna suptilna razlika u tonu (dakle, pomeranje ka tamnijem delu spektra) između ovih dveju knjiga, ili dva nastavka bazično jedinstvene tekstualne celine, čini mi se da dolazi „spolja“, tj. nametnuta je društvenim i političkim okolnostima. Varga Gulaš ispisuje, doduše, u vreme velikog nadiranja desnice koja preplavljuje mađarsko društvo, kulturu i sve moguće forme javnog samopoimanja, ali Čardaš se piše i pojavljuje nakon što se ta desnica, ili bar onaj njen malo „umiveniji“ deo (kroz „orbanizam“), popela na vlast, i to bez namere da ikada više siđe, jerbo je – tipično za formu zadriglosti i nasilništva koju danas knjiški nazivamo „populizam“ – uverena da jedino ona može da reprezentuje i hoće i ume da čuva tu mitsku supstancu države i nacije…
Varga nije, da ne bude nesporazuma, ni u jednom momentu propovednik ili ideolog, čak ni aktivista i eksplicitni zagovornik bilo čega. On „samo“ krstari automobilom uzduž i popreko stepa i pustara melanholičnih istočnomađarskih ravnica susrećući one koji još nisu pobegli odande nego pretrajavaju svoje dane u dokonom siromaštvu i večitoj podgrejanosti palinkom, ali i zelenih brežuljaka nešto srećnije i berićetnije zapadne Mađarske; on jako dobro poznaje urbanu mitologiju i svakodnevicu/svakonoćnicu metropolitanske Budimpešte, ali i uspavanu prigušenost života u jednoj Kaloči ili Baji; i sve vreme Varga na tim svojim putešestvijama jede, jede i jede, po čardama i vendegloima (gostionama), po ubogim birtijama i čuvenim eteremima (restoranima), jer je, po piscu, veličanstvena, ali superteška mađarska kuhinja – uz pejzaž i istoriju – bitan, određujući deo do suicidalnosti melanholičnog temperamenta nacije, i usput posećuje muzeje i galerije, odvažno čeprka po nacionalnim traumama na čelu s neprežaljenim „Trijanonom“ koji je pre jednog veka Mađarsku lišio velikog dela viševekovne teritorije (uključujući i grad u kojem ispisujem ove redove), priseća se magistralnih filmova poput Vreme je stalo iz vremena kadarizma ili Kontrol iz ere tranzicije, ali iznad svega, dakako, Varga konsultuje mađarsku literaturu, od „nacionalnih pesnika“ iz 19. veka poput Petefija, pa do pisaca iz njegovog ličnog panteona XX veka, modernih klasika poput Đule Krudija, Kostolanjija, Esterhazija. U toj potrazi za misterioznom česticom mađarske duše Varga će, sasvim legitimno, u društvu pajdaša Andžeja Stasjuka krenuti i u Suboticu/Szabadku, da se poklone senima najvećih rođenih Subotičana Danila Kiša, Dežea Kostolanjija i Geze Čata, ali i da vidi, čuje, oseti, kako diše mađarski jezik, kultura i samopoimanje u tom post-trijanonskom zagraničju, tamo gde danas dominiraju neke druge autofikcije. I dobro će se provesti dva Poljaka u Subotici, osim što će loše jesti, što je šteta, bruka i danak neiskustvu: trebalo je da pitaju… A taj tekst, subotički, valjalo bi posebno preporučiti svakome ko bi da promišlja sudbine tvrdih nacionalnih narativa u vremenu njihovog neminovnog rastakanja i pretapanja.
I koječega još ima u ovom vrtoglavom Čardašu, od neodoljivog kiča secesijskih zgrada do ledenih i strašnih bačkih „hladnih dana“, od crtaća Gusztav do poetike benzinskih pumpi i njihovih trouglastih hladnih sendviča… Dobro je Poljacima s Vargom, a Mađarima je kanda još bolje: ovakav lucidan i melanholičan (auto)portret trebalo bi plaćati suvim zlatom. A kako se Varga zove na srpsko(hrvatsko)m? Ne zove se nikako, jer nema ko da ga zove.
