Između inkluzije, istorije i kreativne lenjosti

Fenomen zamene pola i rase likova (gender i race–swapping) u savremenoj kinematografiji danas predstavlja jedno od najzapaljivijih bojišta pop kulture. Ono što je pre samo jedne decenije bio sporadičan eksperiment, u međuvremenu je postalo standardna operativna procedura vodećih studija, pre svih Diznija i njegovih ogranaka (Marvel, Star Wars, Hulu), ali i Netfliksa i Bi-Bi-Sija. Uticajni deo filmske industrije to brendira kao trijumf inkluzivnosti. Publika je, međutim, duboko podeljena. Istina, kao i uvek, leži na preseku plemenitih namera, čistog komercijalnog oportunizma i – što se sve češće naglas priznaje – hroničnog nedostatka originalnih ideja u Holivudu.

Ova transformacija filmske industrije zapravo je refleksija šireg kulturološkog sukoba koji se vodi pod okriljem političke korektnosti. Pritom, zamerke ozbiljnih kritičara nikada nisu bile usmerene protiv prisustva različitih rasa ili polova na ekranu. Problem je u mehanizmu kojim se do toga dolazi. Taj princip predstavlja školski primer onoga što se u teoriji medija naziva tokenizmom brenda – površnom marketinškom praksom kojom kompanije uključuju predstavnike marginalizovanih grupa kako bi stvorile privid inkluzivnosti, a da pritom suštinski ne menjaju svoje poslovanje niti istinski podržavaju te grupe. Reč je o čistom oportunizmu, osmišljenom da se formalno “odradi posao” i preduprede kritike.

ANATOMIJA PROMENE

Nova filmska adaptacija Homerove Odiseje (2026) u režiji Kristofera Nolana očekivano je pokrenula oštre debate i produbila ideološke podele na javnoj sceni, posebno zbog odluke da se kenijsko-meksička glumica Lupita Njongo angažuje za ulogu Jelene Trojanske. Međutim, ovaj kasting je samo deo šire medijske slagalice. Kada se najavi ovakav preokret, društvene mreže danima bruje, a sukobi mišljenja među publikom pretvaraju se u besplatan marketing koji vidljivost projekta lansira u sam vrh javnog prostora.

Ipak, gorući problem filma prevazilazi samu promenu rase likova. Kritičari su ostvarenje proglasili za istorijski spektakl opterećen takozvanim woke elementima, pre svega zbog insistiranja na modernom jeziku koji direktno urušava istorijski kontekst. Internet je doslovno eksplodirao zbog režiserove odluke da likovi u antičkoj Grčkoj koriste savremene izraze poput “tata” i “tatica”. Vrhunac apsurda predstavlja scena u kojoj Odisejev sin Telemah (koga igra Tom Holand) preti moćnom proscu Antinoju rečenicom: “Moj tata stiže kući”. Na taj način priča smeštena u period neposredno nakon pada Troje – otprilike dvanaest vekova pre nove ere – u sekundi gubi svu epsku težinu, dok mitski Telemah zvuči poput deteta koje zove oca da ga brani u školskom dvorištu.

Umesto ulaganja u autentične priče s manjinskim likovima u glavnim ulogama, Holivud je odabrao liniju manjeg otpora: reciklira postojeću intelektualnu svojinu sa izgrađenom bazom fanova i pravi kozmetičke izmene u glumačkoj podeli. Jeftinije je, sigurnije i barem na papiru deluje kao “progres”. Ali rezultat je kontraproduktivan. Umesto da budu osnažene, manjinske zajednice dobijaju “polovne” likove – osmišljene za nekog drugog, a sada samo prekrojene za jednokratnu upotrebu. Publika to prepoznaje i zato s pravom naziva stvari pravim imenom: da je reč o kreativnoj lenjosti maskiranoj u vrlinu.

SUKOB SA MITOM I ISTORIJOM

Najoštriji otpor javnosti javlja se tamo gde se dirne u mitologiju i istoriju. Kada crni glumci ponesu uloge antičkih simbola poput Ahila i Zevsa, u seriji Troja: Pad grada (2018), ili nordijskog boga Hajmdala u Marvelovom univerzumu, otvara se pitanje koje industrija radije zaobilazi: gde je granica između inkluzije i mitološkog ili istorijskog revizionizma?

Jer, svi ti mitovi nisu nastali u nekakvom vakuumu. Oni su geografija, klima, istorija, kreativnost i antropologija naroda koji ih je stvorio, sažeti u dobru priču. Kad se iz konteksta evropske antike ili nordijskog folklora nasilno ukloni vizuelni i kulturni kôd pod izgovorom “modernizacije”, ne ruši se samo estetika, već i unutrašnja logika same priče. Kritika ovde stoga nije netrpeljivost. Ona je odbrana narativnog integriteta, i tu razliku industrija prečesto namerno zamagljuje.

Zamislite sledeću scenu: plavokosi, bledoliki skandinavski glumac nasleđuje tron skrivene Vakande i, pod imenom Beli Panter, vatreno brani autentično afričko nasleđe. Kompletan narativ o kolonijalizmu, izolacionizmu i ponosu iste sekunde bi se urušio u nadrealnu, montipajtonovsku komediju. Ništa manje apsurdna ne bi bila ni sudbina Blejda, lovca na vampire koji je definisao estetiku crnog akcionog heroja devedesetih: kako bi bilo da umesto harizmatičnog i opasnog Veslija Snajpsa u onaj kultni kožni mantil uskoči neki anemični britanski glumac?

IZUZECI KOJI POTVRĐUJU PRAVILO

Ipak, da promena pola ili rase nije greška sama po sebi, dokazuju primeri koji su odavno postali zlatni standard. Semjuel L. Džekson je kao Nik Fjuri toliko ubedljivo redefinisao lik originalno belog Marvelovog junaka da je strip naknadno prilagodio crtež glumcu, a ne obrnuto. Takođe, Džudi Denč je kao čuvena šefica M u franšizi o Bondu donela hladnu, matrijarhalnu autoritativnost koja je iznova definisala odnos sa Agentom 007.

Ali zašto su ovi primeri uspeli, dok su, recimo, rimejkovi Isterivači duhova (2016) ili Ocean’s 8 (2018) doživeli neuspeh kod kritike? Odgovor leži delom i u organskom pisanju. Kod uspešnih primera, promena identiteta služila je priči i razvoju lika. Glumac je izabran zbog harizme i talenta, a ne da bi se štiklirala demografska kvota na korporativnom studijskom sastanku. S druge strane, kod “kolektivnih” zamena čitavih timova junaka, promena pola je često bila jedini i glavni marketinški adut, što je rezultiralo narativno praznim, irelevantnim filmovima. Iako su u Holivudu decenijama unazad dominirali beli muški likovi, ovakav swapping se jednim delom posmatra kao brz i efikasan način da se talentovanim ženama i glumcima manjinskog porekla pruže legendarne, arhetipske uloge – poput heroja, kraljeva i detektiva – koje su im ranije bile uskraćene.

GET WOKE, GO BROKE

Podaci jasno pokazuju da kreativni eksperimenti velikih studija sa identitetom likova nailaze na sve veći otpor publike. Naslovi poput Male sirene (2023), prošlogodišnje verzije Snežane (gde su patuljci prekršteni u “magična stvorenja”), kao i najavljeni reboot serije Dosije X sa crnkinjom i Indusom u ulogama kultnih FBI agenata, redovno se suočavaju sa oštrim kritikama i finansijskim neuspehom. Publika je jednostavno prezasićena: reciklirane priče se više ne mogu prodati kao nove samo zahvaljujući promeni rase ili pola glavnih junaka.

Najsvežiji primer je i filmska adaptacija Gospodara svemira (2026). Kultna franšiza osamdesetih, na kojoj je odraslo nekoliko generacija, u novoj inkarnaciji donosi radikalne izmene ključnih likova. Dankan, poznatiji kao Man–At–Arms – u kolektivnoj svesti fanova duboko ukorenjen kao tradicionalni belac sa prepoznatljivim brkovima i vojničkim držanjem – poveren je Idrisu Elbi. Istovremeno, promena je zahvatila i sferu veštačke inteligencije i mehanike kroz lik Robota. Legendarni mehanički ratnik, koji je kroz čitavu istoriju ove franšize bio definisan u muškom rodu, u modernom rimejku doživljava rodni preokret i postaje ženski robot, sa glasom poznate komičarke Kristen Vig. Ili šta tek reći za Ram-Mana, lika čija je jedina funkcija da glavom probija zidove, a kojem je filmski “trust mozgova” dodelio izgled kosookog Azijata. Ceo taj swapping u filmu je toliko veštački da prosto iritira, pa je upravo taj kreativni autogol verovatno i doprineo njegovom neslavnom prolasku na blagajnama.

Nažalost, ovo nije tek usputna, kozmetička odluka. To je zapravo test koliko daleko studio može da ide pre nego što otuđi publiku kojoj cela franšiza duguje postojanje. Ljudi, naime, razvijaju duboke emocionalne veze sa likovima uz koje su odrasli. Kada se izgled tog lika drastično promeni, publika to podsvesno doživljava kao “brisanje” njihovog sećanja i nostalgije.

foto: imdb

IDEOLOŠKA PREVIRANJA

Filmski studiji se tako nalaze u procepu. Dok investicioni fondovi, producenti i uticajni liberalni glasovi u industriji insistiraju na imperativu diverzifikacije i inkluzije po svaku cenu, baza fanova sve jasnije artikuliše svoje nezadovoljstvo – kako kroz izostanak podrške na blagajnama, tako i kroz kritički, pa i zdravorazumski otpor. Tako Holivud na sopstvenim, preskupim greškama uči da nostalgija jeste moćan alat, ali da poštovanje izvornog materijala nije kočnica progresu, već njegov suštinski preduslov.

Zamena pola i rase u modernom filmu, nažalost, nije tek prolazni trend, već refleksija dubokih društvenih i ideoloških promena na Zapadu. Međutim, da bi kinematografija napredovala, inkluzija ne sme biti zamena za kvalitet. Poenta je da Holivud zapravo time šteti diverzitetu jer ne želi da rizikuje sa novim idejama, već parazitira na staroj slavi. Istinska različitost se ne postiže tako što će vila iz Pinokija ili sirena Arijel promeniti boju kože. Postiže se tako što će neko konačno imati hrabrosti da stvori nove heroje, čije će priče biti toliko moćne i ubedljive da će postati mitovi za generacije koje dolaze. A dokle god studiji budu koristili diverzitet kao štit od kritike za loše scenarije i nedostatak originalnosti, publika će pružati otpor. I biće u pravu što to čini.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!