U nedelju u Beogradu počinje 63. Međunarodni sajam knjiga. Do 28. oktobra više od 500 direktnih izlagača i više od hiljadu učesnika pokušaće da, suočeni sa digitalnim dobom, potvrde slogan „Radost čitanja“. Počasna zemlja gost je Kraljevina Maroko, prva arapska zemlja u ovoj ulozi na Beogradskom sajmu. Organizatori očekuju da će ovogodišnja manifestacija nastaviti putem prethodne tri, da će osim povećanja broja stranih i domaćih izlagača i gostiju, izložbenog prostora, programa, nagrada, zabeležiti i veću posetu od prethodnih.
Kao ilustraciju svega nebrojenog što će biti na Sajmu, izabrali smo nekoliko priča: o našim izdavačima – onima koji počinju ali su već vidljivi i onima koje svi poznajemo a nisu među najvećima, o izdavaštvu u Maroku kroz iskustvo tamošnje kuće „Pustinjska lisica“ i o nekoliko knjiga.
Na sajtu izdavačke kuće Partizanska knjiga piše: „Partizanska knjiga je organizacija udruženog rada, asocijacija slobodnih proizvođača i zanatlija. Temelji se na principima partizanskih metoda borbe. Osnovno načelo Partizanske knjige glasi: Verovati, čitati, boriti se. Mi proizvodimo knjige i njihovu budućnost.“ Zašto tako kratko, zar izdavačku kuću koja će ovog decembra napuniti tek tri godine nije trebalo detaljnije predstaviti? „Tome služe knjige. Do sada ih ima 32, do kraja godine biće ih još 6 i ljudi ih primećuju“, kažu književni kritičar Vladimir Arsenić i pisac Srđan Srdić, osnivači Partizanske knjige.
Ime kuće već samo po sebi skreće pažnju. Smislio ga je Srdić. „Sinulo mi je da je u socijalizmu postojala izdavačka kuća tog imena koja je radila izuzetno skupe knjige – enciklopedije, sabrana dela, da je bila budžetirana na način kako se to onda radilo, da je imala neograničene uređivačke resurse, odličan plasman… E, mi smo sve, samo ne to. Tako da je izbor ovog imena donekle ironičan, trebalo je da pokaže da se mi bavimo izdavaštvom na gerilski način. Ime Partizanska knjiga je bilo dostupno, očigledno da više niko ne želi da bude partizan. Ako neko pomisli da ime naše kuće ima veze sa našom idejnom frekvencom – e, pa nema. Mi objavljujemo dobru knjigu pa i ako ne zadovoljava našu frekvencu, ali i u tom slučaju je na onoj levoj strani. Kad je Vlada Arsenić preko društvenih mreža objavio da je osnovana Partizanska knjiga, jedan broj ljudi iz svih bivših republika se oglasio da iskaže animozitet prema nama, iako nisu videli ni jednu našu knjigu. Nas je sve to malo zabavilo.“
Arsenić i Srdić su se odlučili da objavljuju romane, priče i poeziju iako to isto rade i gotovo svi drugi izdavači. „To nije problem ako si hrabar da otkrivaš nepoznate autore“, kaže Arsenić. „Problem je što se u postsocijalističkom društvu mnogo prevodi i mi od autora koji su ovde nepoznati moramo nekako da napravimo – poznate. Dosad smo to uspevali, možda je najpoznatiji primer Pol Juen o čijoj knjizi Fransis Čep Kako da pisac nastupa u javnosti ste i vi nedavno pisali.“ (vidi Vreme br. 1445)
Igrom slučaja, ovaj razgovor je vođen baš pre jednog takvog preobražaja, pre promocije zbirke kratkih priča 25 centi Mari-Šantal Garijepi, kanadske autorke koja ima dugačak spisak objavljenih naslova, ali ni jedan na srpskom. Arsenić kaže da oni kad god mogu, dovedu stranog autora u Srbiju. „Priče Mari-Šantal Garijepi smo prikazali na Sajmu knjiga u Podgorici, u Beogradu u Krokodilovom Centru za savremenu književnost, u Zrenjaninu, Novom Sadu… Svesni smo da je za savremenu književnost neophodna medijska prisutnost, ali mi godišnje možemo da uradimo najviše 15 promocija.“ Mari-Šantal Garijepi im je otkrila Zorana Rackov, prevodilac. „Mi imamo veliko poverenje u prevodioce. Na predlog prevodioca objavili smo i roman Nadalje ćeš samo stariti Juhana Haštada, norveškog pisca“, navodi Srdić. „Da li se kod nas objavljuju dobri prevodi? Retko. Da li se plaćaju lektori koliko zaslužuju? Ne. Da li se pisci dovode na promociju? Opet ne. Da li se objavljuju knjige ljudi kojima karijera tek počinje? Ne. To su neke naše osobenosti. Očekujemo da je to put koji će čitaoca, kad u knjižari vidi naše izdanje, navesti da uzme knjigu iako ranije nikad nije ništa čuo o njenom autoru. Zato što nam veruje.“
U katalogu knjiga Partizanske knjige postoji veći broj domaćih autora čija imena još uvek nisu među poznatima. „U tome se sastoji naša gerilska borba, što promovišemo pisce koje smo mi izabrali“, kaže Arsenić i pomije Vladimira Bulatovića i roman Kaplarovo igralište, Denisa Čokića koji u Partizanskoj knjizi debituje sa zbirkom kratkih priča Izohipse, Miroslava Ćurčića i njegovu prvu knjigu Smrt u Bašaidu, priče Dimitrija Bukvića Svaka dobija, prvi roman Nemanje Jovanovića Milka zbogom vidimo se sutra, inače autora znaka Partizanske knjige… „Trenutno nam je važno što nas pisci uvažavaju“, kaže Arsenić i navodi da je, na primer, Bojan Babić, nakon sedam knjiga, nagrada, užeg izbora za Ninovu nagradu, svoj rukopis poverio njima.
Partizanska knjiga neće imati štand na ovogodišnjem Sajmu knjiga, ali će imati svoje knjige. „Još uvek nam se ne isplati, tek iduće godine kad uvećamo broj knjiga“, kažu. Trenutno su na dobrom putu.
