Istorija usoljenih glava

Umesto da se, „s godinama“, lepo opameti i smiri, Svetislav je Basara kanda rešio da svoj samoproglašeni rat protiv svega onoga što vidi kao ne samo političku nego duhovnu stranputicu Srbije, srpske politike i kulture, zaoštri do kraja. Ako u tom ratu neko i strada – pa, Bože moj, što nije pazio kuda je zabasa(ra)o! Ako tu i famozna „estetska vrednost“ pretrpi poneki kolateralni gubitak – reklo bi se da je pisac spreman i na to, i da ne haje preterano, bar naizgled. Mada je pitanje koliko mu u tome treba verovati; srećom pa to i nije mnogo važno, jer koliko god Basara hotimično „pamfletizovao“ svoj prozni izraz – a to ponekad čini do onih dimenzija raspojasanog preterivanja koje nekako ironično postaju estetska vrednost za sebe – u njemu uvek ostane više nego dovoljno onoga zbog čega su ne tako malobrojni basarijanci davnih dana zavoleli književnost ovog pisca, tada još ne sanjajući da će ovaj dobar deo svog „zrelog“ opusa posvetiti serijskom i neumornom razračunavanju sa Velikim Sotonom/Dobricom Ćosićem, Gojislavom Lojanicom/Vojislavom Koštunicom i dakako neizbežnim Vukom Karadžićem, navodnim arhikrivcem za sav pogubni i neretko groteskni narodnjakluk oficijelne srpske kulture… Štaviše, koliko god bio „žurnalistički“ dosledan u razračunavanju sa stvarnim rečima i delima stvarnih ljudi koji se ovako zovu, pisac ih je zapravo – i to upravo tim neprestanim „preterivanjem“ – odavno unapredio u neku vrstu dežurnih metafora: što ih više grdi, to su oni manje osobe, ili makar književni likovi, a to više sveprisutne lozinke i personifikacije jednog stanja duha. Nekad je ta transformacija u korist uverljivosti književnog teksta, nekad baš i nije. Dosadna nije ni u jednom slučaju…

„Na kraju, čemu pismenost u zemlji u kojoj nema šta da se opiše?“ Ova rečenica iz romana Početak bune protiv dahija (Dereta, Beograd 2010) možda ponajbolje opisuje o čemu govorimo kada govorimo o basarističkoj buci i besu na Velike Poglavice ovdašnje politike i kulture. S jedne strane, radi se o tipično basarinskom izazovu stvarnosti koje da naprosto „nema dovoljno“ u jednoj neprosvećenoj zemlji kojom do duboko u XX vek caruje usmena kultura sujevernog bajanja, i čije elite vredno rade na tome da ta neprosvećenost (p)ostane trajno stanje; a tamo gde nema dovoljno stvarnosti nema ni dovoljno postojanja, iliti autentičnosti i ontološke utemeljenosti ljudske egzistencije (kao nečega višeg i složenijeg od pukog životinjskog bitisanja i kretanja mesa i živaca), to jest, „nema šta da se opiše“. A i ono što ima, bogme, takvo je da ne morate biti nihilista da pomislite da bi možda bilo bolje da ga nema, iliti u basarijanskom ključu, to se može opisati samo tako da se radikalno rekontekstualizuje, da se posve „pretemelji“, na užas Basarinih redovnih žrtava i njihovih adepata…

I baš se toga Svetislav B. strastveno i opširno poduhvatio u Početku bune protiv dahija. Ovaj je roman zapravo „Basova verzija“ istorije Srbije od vremena pred Prvi srpski ustanak do današnjih dana. A to je istorija stidljivih pokušaja prosvećivanja i evropeizacije, na koju bi navalile svakojake sile mračenja, više unutrašnje nego spoljašnje; to je istorija u kojoj se za pismenost ne mari (od ‘artije bilo koje vrste i namene redovno se pravi papir za duvan), a svakome ko odviše štrči glavu je najbolje odseći, usoliti je i poslati u Stambol, čak i onda kada iz Stambola jasno stave do znanja da više ne primaju pošiljke u vidu usoljenih glava… Nije Basara zalud ovaj roman odredio kao sotiju. Najveća njegova vrlina i jeste piščeva razobručena imaginacija, bespoštedan ironijski naboj, vatromet uvrnutih poređenja i „fantastičarskih“ ispada koji izvanredno potcrtavaju zaumnost onoga što se čini u „stvarnosti“, te utoliko i nisu – svoj prividnoj blesavosti i „nemogućosti“ uinat – ništa drugo negoli konsekventno isterani rezultat stvarnih reči i dela. U toj se sotiji smenjuju „izmišljeni“sa „istorijskim“ likovima tvoreći zajedno mahniti karusel iz kojeg se kristalno razabire tek toliko da je moderna istorija Srbije u, hm, neortodoksnoj basarističkoj književnoj interpretaciji pre svega istorija satiranja svega Boljeg, svega što obećava da bi moglo izrasti izvan i iznad stanja aistoričnosti i započeti nešto kao pisanu istoriju Srbije, ali ovaj put zaozbiljno, bez kobnih „narodnjačkih“ mistifikacija. Gle, jedan notorni književni mistifikator (ružinog krsta) u ratu protiv mistifikacija?! Pa naravno, upravo se o tome i radi: mistifikacijama je mesto u književnoj fikciji, a ne u istorijskim delima ili u „stvarnosti“. Kada se te stvari sistematski pobrkaju, sve što piscu preostaje jeste da ispiše jednu „alternativnu“ istoriju Srbije, koja je utoliko stvarnija ukoliko se više pusti mašti na volju! Paradoks? Ma, nije to čak ni paradoks: ispada da je skoro pa doslovno tako.

Kako god, prvi je deo romana, onaj lociran u vreme oko srpskih ustanaka, upravo briljantan, kao i oni potonji, uključujući i fantastične epizode sa Bajinom Baštom pred I svetski rat. Kako se približava sadašnjosti, tako pisac sve više podleže „pamfletskom“, i to na razne načine umanjuje čitaočev užitak u tekstu. E sad, jasno je da to Basara radi ciljano, i da je više nego svestan estetskog rizika; on smatra da se taj rizik isplati, i u celini i celosti je svakako u pravu, čak i kad u detaljima nije…

Roman Mein Kampf (Laguna, Beograd 2011) kraći je i u neku ruku manje ambiciozan parnjak prethodnog, daleko više fokusiran na sadašnjost. U savremenom Beogradu, pisac Kramberger – koji ama baš po svemu odgovara bi(bli)ografskim detaljima samog Basare, neretko doslovno, ili tek lagano „presvučeno“; recimo, Kramberger je bio ambasador u Keniji, a ne na Kipru – leži u bolnici (discus chernia!) sa Aprcovićem, „najduhovnijim čovekom koga je upoznao“ sa zdravim kao dren Drempetićem, špiclovom, slugom i patriotom opšte prakse koji naprosto odbija da se iseli iz bolnice, i nizom drugih likova iz galerije basarističkih prikaza. Bolesni, samim tim i prilično nemoćni ljudi idealne su žrtve svake represije i svakog sumanutog eksperimenta; Basara otuda razložno bira bolnicu za ambijent svoje priče, nameran da, jašta, govoreći naizgled o onom „unutra“ priča o onome „napolju“, to jest o andersonovskoj Bolnici Srbija.

Ovaj je roman ispisan bernhardovski/albaharijevski, sav u jednom jedinom pasusu, i ta je tekstualna gustina posve odgovarajuća tmastom piščevom izrazu, prepoznatljivoj mešavini ironijske opservativnosti i kritičke energije, koja je najubojitija onda kada duhovitost preteže nad besom, a to je tako svugde gde ne dolazi do odviše doslovnog razračunavanja sa dežurnim i ostalim krivcima za ovdašnje stanje stvari… Drugim rečima, Basara ispisuje svoj Mein Kampf kao svojevrsnu protivknjigu „slavnijoj“ prethodnici, a sve to ne bi li se razračunao sa korenima ne nemačkog, nego srpskog fašizma, tog ubajaćenog poluproizvoda iz retorti naših nedoučenih seoskih đilkoša i palanačkih suklata… Zvuči pompezno kada se ovako kaže, i ta bi pompeznost ugušila romaneskni tekst da ga pisac ne filuje štedro produktima svog literarnog dara: urnebesnim portretima i sumanutim epizodama, koje na koncu postižu (i) onaj efekat kojem pisac teži kada počne da pripoveda/propoveda direktno, „u svoje ime“. Mada, rekoh, nije Basari u tome verovati do kraja: odviše je on dobar pisac da čak i njegovo izravno „propovedanje“ ne bi imalo duplo dno, na šta će se kao na bućkalo upecati nevježe… Kako god, i ovaj roman nepotrebno „pada“ pri kraju, kada se romaneskni tekst odviše doslovno pretvara u nastavak kolumne drugim sredstvima, ali za Mein Kampf uprkos tome ide nedvosmisleno palac gore: da Basare nema ionako bi ga trebalo izmisliti, toliko je njegova vulkanska jezičko-imaginativna energija dragocena i važna. Samo, da se razumemo, niko živ nije umeo i ne bi umeo da izmisli Basaru doli sam Basara, što možda o samom Basari najviše i govori…