U Muzeju grada Beograda u Resavskoj ulici otvorena je izložba umetnice Marije Dragojlović „Fragmenti vremena“. Izložba u organizaciji Kulturnog centra Beograda koju Beograđani mogu da posete tokom maja, premijerno je prikazana u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu prošle godine, a kustoskinja ovog projekta bila je Svetlana Mladenov.
Marija Dragojlović je prisutna na likovnoj sceni od sredine sedamdesetih godina prošlog veka i predstavlja jednog od njenih najznačajnijih i najupornijih protagonista. Mapiranje stvari iz svakodnevnog života, intimnog ženskog okruženja, karakteristično je za njen rad. Tokom čitavog svog stvaralačkog opusa, pokušava da kroz lični pogled otkrije svet malih stvari, skrivenih, skrajnutih predmeta i osmišljenom umetničkom koncepcijom prošlost učini vidljivijom. Tako je i na ovoj izložbi. „Fragmenti vremena“ su podeljeni na četiri celine, četiri teme kojima se umetnica bavi.
To su Fotografije sa letovanja iz porodičnog albume i Razglednice – zalazak sunca, Mramorno more i Serenissima. Sve prezentovane radove autorka je realizovala tokom poslednjih pet godina, razvijajući ideju vrednovanja memorije, porodične istorije i lične impresije. Fotografije sa letovanja direktno se nadovezuju na ciklus „Nostalgija“ koji je predstavila u Likovnoj galeriji KCB 2005. godine. U oba ciklusa ona bira stare porodične fotografije, njoj posebno značajne, i od njih kreira jedinstvene i idealizovane prizore iz prošlosti, dajući im gotovo uzvišeni značaj.
RADNI PROCES: U ciklusu „Serenissima“, gde se bavi „analizom“ Venecije, između ostalog i tamošnjeg centra savremene umetnosti, kultnog lokaliteta koji autorka kontinuirano posećuje i iznova upoznaje, voda se pojavljuje kao primarni motiv pojedinih radova, uz prikaze kamenja, neba, zvonika, anđela. Za razliku od prethodnih ciklusa u kojima svakodnevni prizori dobijaju uzvišeni značaj, u radu „Serenissima“ simboli uzvišenosti koji se u gradskoj vrevi koju u Veneciji stvaraju turisti, gotovo i ne vide, a istovremeno su simboli dostojanstva Grada, umetnica promišljenim izborom detalja i netipičnim kadriranjem kreira sekvence realnosti. Za ovaj rad koristi fotografije koje je sama snimila. U radu „Mramorno more“, koristi kontakt kopije filma iz 1984. koji je izgubljen.
Umetnički proces kod svih izloženih radova je isti: prvo se predložak, bilo to porodična fotografija ili razglednica podvrgava velikom uvećanju u proporciji predviđenoj za izlagački format, potom na takvoj podlozi umetnica pristupa strpljivom i verovatno dugotrajnom kolorisanju motiva pastelom i olovkama u boji, zatim sledi određivanje optimalnih uglova, zumiranje ili isecanje krupnih kadrova, spajanje pojedinačnih scena u serije, da bi se pri okončanju ovog postupka skromni crno-beli predložak, podvrgnut modifikacijama i transformacijama specifičnog slikarskog procesa, izdigao od intimnog relikta do javnog objekta namenjenog percepciji i recepciji finalnog umetničkog produkta. „Ceo operativni proces od prvobitne zamisli do realizacije, zajedno sa projekcijom slajdova i zaključno sa inscenacijom postavke, transformacija uloge prostora i udela vremena u rasponu od dugog, jedino umetnici znanog usamljeničkog rada u ateljeu do vremenski brzo prolazne muzejsko-galerijske prezentacije, sve to planski je investirano u nastanak i odvijanje ovog umetničkog projekta, tek kao takav traži da bude iščitan u svom mogućem temeljnom značenju“, piše u katalogu novosadske izložbe profesor Jerko Denegri.
MISTERIJA UMETNOSTI: Šta to u stvari znači? Da li su radovi Marije Dragojlović postali slike, nastale po motivima starih fotografija, ili „fotografije nastale drugim sredstvima“? Moguć je sledeći zaključak, piše profesor Denegri: „Iako na prvi pogled posve realni, gotovo do stadijuma mimezisa, ovi prizori u slikama nisu opisi realnosti, nisu dakle jezički dužnici nikakvih (starih i novih) ‘realizama’, nego su pre suptilne meta jezičke operacije u kojima umetnica postavlja i razrešava pitanja, šta sve danas, u vremenu dominacije masovnih medija, može da bude slikarstvo urađeno manuelno, kako da se postigne slika sa statusom unikata, a da su to ipak slikarstvo i slika što nastaju sa svešću umetnice da funkcionišu u civilizaciji totalne prevlasti tehnologije.“ Nadilaženje svoje primarno slikarske prakse umetnica je postigla kombinovanjem medija, fotografije, videa, ali i muzičkom podlogom kompozitorke Dragane Žarevac.
Već odavno znamo da je ekspanzija tehnologije i „tehničkih slika“ u umetnosti dovela do gubitka jedinstvenosti umetničkog dela. Ali Marija Dragojlović veruje da iako ne može da izmakne agresiji predstava poreklom iz masovnih medija u svakodnevnom životu, njih ipak može da iskoristi u sopstvenoj umetničkoj produkciji, pod uslovom da joj vrati auru kao nezamenljivu osobinu svake vredne umetnosti, auru koju mora da ispuni atmosferom začudnosti, čak i metafizike, koja, kako kaže Denegri, „čuva misteriju umetnosti“.
Ili, kako je napisao Branko Kukić o slikarstvu Marije Dragojlović u „Vremenu“ broj 1304: „Marija Dragojlović želi da svetu vrati umetnost, da je još jednom spusti na tacnu, uprkos novim astalima i novoj posluzi. Njoj Đavo Kreacije ne da mira, iako zna da se nalazi u raskoraku: ona je savremeni umetnik zatečen između – zna da gubi želeći da dobije. Ona se našla u samom središtu vremena i prostora: gore-dole, pali-gasi, dođi-pođi. Sve oko nje i u njoj drhti ne pomerajući se.“
