Hvatanje neuhvatljivog

Naslov i podnaslov ove histerično zanimljive knjige – David Dalton: Tko je taj čovjek? U potrazi za pravim Bobom Dylanom (MenArt, Zagreb, 2013) – u protivrečnosti su: poruka celog teksta glasi da „pravi Bob Dylan“ ne postoji. Robert Allan Zimmerman (1941, Hibbins, Minessota, od oca Abea i majke Beatty) je nekoliko stotina različitih ličnosti koje on sam marljivo proizvodi već pedeset godina; biće ih još više, koliko vidimo.

Zaista, ko je to: onaj kovrčavi klinac sa tankim vratom, očito šibicar i varalica sa tri karte koji s visine sablažnjava „probranu hipstersku kremu“ ranih šezdesetih? Onaj muzičar koga su nekoliko puta otpisali i sahranili žreci rok-kritike i medijski baroni komercijalne pop-muzike? Onaj koji se usudio da se uključi u struju, na užas svojih fanova i da ih razočara jer je digao ruke od „protestnih pesama“? Uzgred: David Dalton podseća da je Dylan svoj prvi milion zaradio upravo na protestnim pesmama; onda je samo otišao dalje, kao što ide dalje do dana današnjeg, a kritičari i rok-filozofi iz „probrane hipsterske kreme“ neka jedu govna. Uostalom: čim se pojavila „probrana hipsterska krema“, hip je davno nestao: pojeo ga je square. Je li on faca parobrodskog kockara sa Mississipija, kicoša sa „mercedes“ brčićima, derringerom u čizmi i opasnim šeširom, sa plakata za koncert u Kini 2011?

Ovde je nužna jedna korisna digresija. Bob Dylan je oličenje te pojave koja će se kasnije nazvati raznim imenima i koja će iz slenga crnačkih muzičara pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka postati prirodni deo govornog jezika Amerike. O filozofiji koja ispod toga leži Robert M. Pirsig napisao je sjajnu i filozofski veoma relevantnu knjigu Zen i veština održavanja motocikla (zena tu ima više nego što bi se na prvi pogled reklo, a motocikala manje). Pirsig se bavi veštačkom opozicijom klasično-romantično koja je eksplodirala upravo tada, šezdesetih. Hip je umetničko, subjektivno, estetsko, suprotstavljeno naučnom, klasičnom, racionalnom square. Hipster (to se prvo zvalo beatnik) „kuži“ (groove, dig); ako ne kuži – žao nam je. I tako dalje, čitajte Pirsiga, preveden je.

PRVI DILAN: U trenutku kad se taj tankovrati klinac i munđos pojavljuje sve je već pripremljeno: James Dean poginuo je u porscheu (vozio je tek šezdesetak na sat kad ga je velikim i teškim autom udarila neka budala, koliko da znate); Marlon Brando (još jedno sveto čudovište) odglumio je već Stanleya Kowalskog u Tramvaju zvanom želja; Jack Kerouac napisao je već „On the Road“ i stigao da umre; Alen Ginsberg i drugovi već su tu, veoma glasni; Martin Luther King i ostatak normalne Amerike već se koškaju sa južnjačkim policajcima oko prava crnaca. Amerika se polako krčka u „klimatiziranom košmaru“ baby boomerske generacije, a baby boomeri su u pubertetu. Fali još samo Viet Nam, ali i to će stići, bez brige.

Ko je taj prvi Bob Dylan? U svojim nebrojenim autobiografskim apokrifima on je: nahoče (što je tatu Abea uvek nerviralo); Ogalala Sioux; sin egipatskog kralja; dete iz lunaparka koje je hodalo po žici i u međuvremenu brinulo o bradatoj ženi; itd. „U kontekstu kasnije Dylanove mitologije“, kaže David Dalton, „bilo što od ovoga doimalo bi se uvjerljivijim od činjenica. Ali možda uopće nije govorio o Robertu Zimmermanu; možda je mislio na djetinjstvo Boba Dylana (koji će se kao kreacija pojaviti tek početkom šezdesetih).“ Tako je do kraja i savremenici još gunđaju da „on izmišlja čak i kada piše memoare“. Ne izmišlja: on se menja ceo i stalno.

„Dylan se pojavio točno u trenutku kada je kontrakultura probijala ljusku jajeta“, kaže Dalton. U to isto jaje folk muzike iz koje je krenuo naravno da nije mogao da se vrati, kao ni u jedno drugo: hipstersko, country, hasidsko, hrišćansko, meksičko i šta ja znam, još se kao zmijče leže iz „mitske zmijske kože koju je velika zmija Amerika zbacila sa sebe, a on se njome ogrnuo“.

On je, nastavlja Dalton, „otimač autorskih prava… klasičan američki arhetip, šarlatan koji iznosi istinu prikrivajući je i čija sama prisutnost nameće pitanje postoji li uopće nešto poput nepromjenjive osobnosti… Njegov je poduhvat kanibalizirati pozamašno odlagalište američke povijesti – njezine balade, napjeve i bajkovite dječje pjesmice – te sažeti u pjesmu cijelo to mnoštvo likova i njihovih priča. Maznuti, zdipiti, popaliti, zapravo naočigled ukrasti pjesme, knjige i prizore – sve je to dio njegove svračje prirode“.

Ideal bitničke generacije bila je ta intelektualna zajednica autsajdera, slobodnih ljudi koji se uzajamno kuže i nema problema; znam, zakačilo me je šezdesetih. „Ali“, kaže Dalton, „taj će ideal 1960-tih razrušiti omasovljena boemština jer, ponajprije, zajednica nije mogla ostati tajna još dugo, a i nije to bila mala elitna skupina insajdera. Za dvije, tri godine sve će to nestati. A Bob će biti jedan od glavnih razloga propasti“. Uf! Pale su velike reči.

POVRATAK U BUDUĆNOST: Ispada, posle analize, da je Bob Dylan shvatio (po svom običaju) pre ostalih da je jedno doba prošlo, da Times they are a–changing, kako da vam kažem. „Nitko ne digne nos brže od mladeži koja misli da je iznevjerena“, upozorava Dalton. Šta je trebalo? Da se Dylan uštavi i okameni kao Ivica Percl i ona nepregledna gomila imitatora od kojih svaki i jedan zvuči tačno kao Zimmerman iz 1964? Ne: on je otišao, kao što će odlaziti do dana današnjeg. Dalton veli da se većina muzičara vraća samo jednom; Zimmerman se, kaže, vratio bar pet puta i još nije gotovo. Padao je i dizao se; sahranjivan je više puta („ali kovčeg je bio prazan“; Isis); „on je sklizak poput jegulje, talmudski tornado, sintaktička zmija“. Sam Shepard, dramaturg, kaže: „Nikad nisam vidio takvo što. On samo nestane.“ „To je kameleonska narav američkog junaka – varalice, mahera. Njegovo rješenje pitanja identiteta je poput trika sa trima kartama“, dodaje Dalton.

Onda dolazimo na noviju prošlost. Papa Wojtyla – za koga se Dylan uplašio da će postati dilanolog – zaspao je na njegovom koncertu, uz Blowin’ in the Wind (ima slika). Rok-kritičarska crkva i njeni egzegeti krv su propljuvali pokušavajući da ga smeste i objasne; nije išlo. Bili su upozoreni još na albumu Street Legal: Let’s disconnect these cables, let’s overturn these tables… a to je bilo mnogo davno, pa šta su shvatili?

Ova biografija – pisana inače brzim i neposrednim stilom američkog „novog žurnalizma“, kako ga je još Tom Wolfe objasnio – pri kraju je opreznija. Amerika, naime, ne voli zvezde koje žive duže nego što pristojnost nalaže, kaže Dalton; a tek ako se stalno kurobecaju i koprcaju! Dylan je sam donekle podbrckivao takav stav, pokvarenjak. David Dalton se tu malo koleba: „Našao se u slijepoj ulici… Bio je to kraj. Neće biti nikakve budućnosti u koju se Dylan može ušuljati – mogao je samo otići u prošlost“; „Stalno je htio biti suvremen, što je često graničilo sa očajem. Izgledao je smiješno i groteskno, poput neke stare prostitutke sa Sedme avenije“…

I tako dalje i tome slično, mada oprezno, ali sa kobnim slutnjama. David Dalton poentira pred kraj knjige, dovršene i štampane 2012:

„U prvom desetljeću 21. stoljeća Dylan je ušao u svoj zagrobni život.“

Onda je krajem 2012. izašao album Tempest.

XXI VEK: S »mercedes« brčićima, derindžerom u čizmi i opasnim šeširom