Humor, seks i po koja smrt

Keret 1

Priče izraelskog pisca Etgara Kereta dušu su dale za prepričavanje. Recimo, muškarac šeta sa svojim malim sinom kad, najednom, dete ugleda čoveka u beloj košulji na ivici povisoke zgrade. “Sprema se da poleti”, kaže mali, dok se tati sledi krv u žilama. Kako, međutim, tip na ivici zgrade nikako da se pusti, mali ga entuzijastično ohrabruje: “Pa poleti već jednom!”, vikne mu. Ili, susret devojke i oženjenog muškarca, na putu do njenog stana ona teško povredi nogu pa se planirani seks pretvori u osrednji peting, da bi se on ujutro vratio svojoj ženi na drugom kraju sveta, otprilike. Nije se, na prvi, drugi i treći pogled dogodilo ništa važno, malo sluzave tečnosti na njenom levom dlanu, reći će pripovedačica, jaka stvar, a opet, ona ne uspeva da ga izbije iz glave šta god da joj se u međuvremenu događalo, s kakvim god muškarcima da izlazi, ili koliko god da se posvećuje poslu. A onda, jednoga dana, neko joj nenajavljeno pokuca na vrata. U trećoj priči pripovedač je plaćeni ubica koji pokazuje mnogo više nežnosti nego što bi se to od jednog plaćenog ubice očekivalo, te u jednoj od reminiscencija kaže da je njegov otac stalno trtljao o raju, “toliko je tupio o onome svetu da mu je sasvim promaklo s kim se, na ovom svetu, majka jebe njemu iza leđa”. I tako gotovo svaka priča. Ako se i ne da prepričati, onda se mogu izvući rečenica ili dve, upamti se duhovit preokret, nametne se poenta, pokupi nas neočekivani zaplet, zakuca nas ideja koja je toliko iščašena da ostajemo zatečeni pred jednostavnošću s kojom ju je Keret upakovao u svoju priču. Najduža priča u ove dve zbirke ima tridesetak stranica, a najkraća svega dva reda. Ono, međutim, što verovatno najviše fascinira jeste raznovrsnost motiva i postupaka: čitalac ne može ni da nasluti šta ga čeka u narednoj priči, a jedino na šta može da računa, i to gotovo bez izuzetka, jeste humor. O čemu god da piše – a smrti je, recimo, puno u njegovim pričama – Keret je, bez razlike, duhovit. Ljubitelji karakterologija verovatno bi jedva dočekali da Kereta smeste u izralesko-jevrejski kontekst kako zbog metafizike i odnosa prema smrti, tako i zbog seksa i humora s druge strane (nije li to opis i Vudija Alena, uostalom?), ali to svrstavanje, koliko god bilo privlačno, ništa zapravo ne govori o Keretovoj veštini da na malom prostoru izvodi čuda, što ga čini ne samo jednim od najpopularnijih pripovedača na svetu, već i piscem kojem je teško pronaći uzor u dugoj povorci propovedača što se pruža iza njega. Mogao bi se Keret, recimo, uporediti s Kortasarom po sumanutosti zapleta i najluđim mogućim situacijama koje se, bez ikakve najave, sklapaju dok ljudi obavljaju obične, svakodnevne radnje – krenemo u kupovinu, na primer, a na nekoliko metara od nas sruči se automobil s visine, ili odemo na piće i, ni krivi ni dužni, dobijemo batine posle kojih budemo najsrećniji na svetu – kao što bi se s Kortasarom mogao uporediti i po tome što je i Kortasarove priče uživanje prepričavati, ali Keret je naprosto sažetiji od argentinskog pisca, pa tamo gde se Kortasar raspriča na trideset stranica Keret sve obavi na pet, šest kartica. Mogao bi se Keret uporediti i s Karverom, naravno, naročito po svedenosti izraza – čini nam se ponekad da će se Karverova priča raspasti samo jednu reč ako joj oduzmemo – ali Karver, posle izvesnog vremena, postaje ravan, prepoznatljiv, možda čak i predvidljiv na određeni način, pa je potrebno napraviti pauzu i vratiti mu se kroz nekoliko dana, dok, rečeno je, kod Kereta ne možemo ni naslutiti šta nas čeka u sledećoj priči, a uglavnom ni u priči koju upravo čitamo. A opet, svemu rečenom uprkos, Keret nije pisac priča s poentom. Umeju poslednja rečenica, ili poslednji obrt da nam izmeste dotadašnju perspektivu, da nam pomere težište i otkriju ono što do tada, zavedeni pripovedanjem, nismo videli, ali zapravo Keret ne igra na tu vrstu efekta. Čak i kada je poenta snažna sve ostaje u pripovedanju i na pripovedanju, kao u priči “Kinderjaje”, na primer, u kojoj se od prve rečenice koja glasi “Priča koja sledi je istinita” (pa ko želi može da poveruje u to), do poslednje u kojoj se slomljeni muškarac vajka što nije postupio drugačije, jer da jeste ona bi bila živa, ali nije postupio drugačije jer drugačije se možda nije ni moglo postupiti, od prve, dakle, rečenice, priča kao da klizi uz glavni događaj, uz jednu smrt i zajedno s njom, i kao da je sve drugo važnije od toga što je najvažnije, sve je puno nevažnih detalja, ili možda detalja koji se ne mogu ne videti iako su nevažni, banalni, ili glupi, da bi se na kraju priča ugasila tiho, kao život, nenametljivo, i ostavila nas bez dovoljno manevarskog prostora, jer kako poverovati da je sve u isto vreme tako jednostavno i tako složeno, tako obično i tako strašno.

Keret 2

Razmak između dve Keretove zbirke je osam godina – Iznenada neko pokuca na vrata objavljena je 2010, a Poleti već jednom 2018. godine – tako da će pažljiviji čitalac uočiti izvesna pomeranja u Keretovom stilu. U prvoj zbirci, uz svu štedljivost izraza Keret ume da bude brutalan (premda nikada nekontrolisan), kao u priči nepristojnog naslova koji zbog građanske nelagode ovde nećemo preneti (radoznali će ga čitalac i još radoznalija čitateljka prepoznati iz prve), a u kojoj se priči izvesni Ronel ozbiljno dvoji između supruge i psa u smislu vernosti, emocija i seksa. Tako brutalnih – i, naravno, duhovitih priča – nema u mlađoj zbirci, ali zbog toga ima više priča poput “Tata s pireom” kada nam se, hteli mi to ili ne, grlo stegne od tuge i nemoći i tada mrzimo Kereta što nam je priredio tako nešto i volimo ga jer drugačije, slutimo, nije ni moglo da bude.

Najzad, još jednom valja skrenuti pažnju na prevode Mile Gavrilović koja, iz knjige u knjigu, prebacujući se s poljskog na engleski i s engleskog na poljski, ubedljivo demonstrira svoje prevodilačko umeće, da bi Keretu, u ove dve zbirke, podarila prirodnost izraza, čvrstinu i duhovitost kakvi se retko viđaju i kod pisaca na srpskom jeziku.