Iako se dodeljuje tek nekoliko godina, nagrada „Jutarnjeg lista“ za beletrističku (proznu) knjigu godine već je stekla prestiž najznačajnije u Hrvatskoj, to jest manje-više jedine koja jače odjekuje i u vanknjiževnoj javnosti, ne na poslednjem mestu zbog značajne podrške „matičnog“ medija. Sličnosti sa NIN-ovom nagradom za roman u tom smislu – kako bi ono rekao zajedljivi Hajnrih Bel – „nisu slučajne, nego neizbežne“.
Žiri sastavljen od sedmoro uglednih aktivnih kritičara (pasivni kritičari kao javna kategorija postoje, dakle, još samo u zemlji Sorabiji!) ove je godine u najuži izbor za nagradu „Jutarnjeg lista“ uvrstio romane Dubravke Ugrešić Ministarstvo boli, Renata Baretića Osmi povjerenik (o ove dve knjige već je pisano u ovom listu…), Milorada Stojevića Krv i poljupci, Sarajlije Gorana Samardžića Šumski duh, te Borisa Dežulovića Christkind, a nagrada je pripala potonjem romanu. Prošlogodišnji laureat Miljenko Jergović izuzeo je iz konkurencije svoju novu knjigu Inšallah Madona, Inšallah.
Beletristička knjiga godine u Hrvatskoj prvenac je Borisa Dežulovića, splitskog novinara i jednog od legendarnih utemeljivača Studija VIVA LUDEŽ, ergo „Feral Tribjuna“, te od 2000. vodećeg kolumniste „Globusa“. Čovek, dakle, nije mačji kašalj: možda se neće svi složiti da se radi o najboljem hrvatskom novinaru današnjice, ali će svi (razumni) potvrditi da je svakako među Prvih Pet. Bajdvej, bezbeli još trojica od Prvih Pet žive u Splitu, a i onaj peti je kadgod tamo radio… Dežulović do sada naizgled nije pokazivao sklonosti ka onome što bi se „akademski“ definisalo kao L(ij)epa Književnost, ali mnogi su njegovi satirični prilozi u „Feralu“ bili upravo to: razigrani dribling duha, talenta i mašte na malom prostoru. S obzirom da je žanrovski crossover žurnalizma i književnosti, odnosno bi(bli)ografsko nadopunjavanje novinara i pisca u jednoj osobi – a u svim boljim slučajevima na polzu i jedne i druge podvrste savremene tekstualnosti – u Hrvatskoj već neko vreme u trendu, biće da se niko nije iznenadio da su još jednog vrhunskog žurnalistu zasvrbeli prsti da se pozabavi romanom; ono što je predstavljalo pogolemo iznenađenje jeste fakat da je Dežulović planski „izneverio očekivanja“ svih koji su se nadali, recimo, nekom satiričnom romančiću u „realističkom“ ključu, posvećenom tragikomičnoj stvarnosti tranzicione Hrvatske, ili barem ratu, ratnim zločinima, mučnini Devedesetih… Pa opet, sa druge strane, ovaj roman nije da nije u izvesnom smislu posvećen i svemu tome, ali na jedan ekstremno zaobilazan način… No, o tom potom.
Christkind odvodi čitaoca na jedno zanimljivo, bar koliko i sablasno putovanje kroz vreme i prostor: radnja se pretežno odigrava u pansionu u beznačajnom gornjoaustrijskom gradiću godine Gospodnje 1897, u to na prvi i ostale poglede još božanstveno mirno i idilično vreme poznog cvata ili – pre će biti – rane dekadencije Crno-žute Monarhije. „Beznačajni“ gradić takav je po merilima tog vremena, ali narator Christkinda zna nešto o čemu njegovi dobri i manje dobri meštani ne mogu imati pojma: baš tu živi devetogodišnji dečak koji će jednog dana u dalekoj budućnosti postati masovni ubica epskih razmera, i kojeg će istorija XX veka – tada još blaženo nerođenog, punog lepih mogućnosti – zapamtiti kao Adolfa Hitlera. A onaj koji nam priču Christkinda ispoveda skromni je knjižar sa dalekog slovenskog juga Monarhije, iz Dalmacije, iz Splita; razlog njegove predobre obaveštenosti o nečemu što tek treba da se dogodi jeste to što on zapravo i ne pripada „realnom“ vremenu zbivanja nego kraju dvadesetog veka: poslat je unazad kroz vreme ne bi li ubio dečaka Adolfa Hitlera (zašto baš on? Nije nam dano da znamo), sprečavajući ga tako da kao odrasli neurotični degenerik pobije milione ljudi, promenivši tako tok Istorije, valjda nabolje… Nešto kao Terminator koji radi za Dobre? Pa, može i tako. Dežulović nam u Christkindu ne nudi ama baš nikakvo pararazumsko objašnjenje ove fantastičke peripetije, to jest ni najuzgrednije se „tehnički“ ne bavi time Kako Je To Uopšte Moguće; svaka pomisao na detaljisanje kakvo je primereno SF-literaturi strano mu je, što su mu žanrovski čistunci s razlogom (iz njihove vizure) zamerili. Na ostalima je da prihvate ovu vremeplovnu začkoljicu bez suvišnih potpitanja… Što je dolepotpisani rado i učinio, jer se ovde ionako radi o nečemu drugom.
Misija skromnog knjižara čitaocu je, dakle, od početka poznata; kako će se ona okončati, to je već drugo pitanje. I tiče se onog suštinskog problema koji pisca ovog romana zanima: da li je moguće, da li je pod bilo kakvim okolnostima i iz bilo kakvih razloga opravdano ubiti nedužno ljudsko stvorenje? A dete je nedužno po defaultu – bez obzira u kakvog će mazgova izrasti jednog dana; njegova je suza nepodnošljiva, njegova smrt nezamisliva. Naravno da će vam ovde pasti na pamet Dostojevski, bar koliko i temeljni hrišćanski nauk uopšte, i to je jedan od recepcijskih paradoksa oko ove knjige: pisac koji je razglašen/ozloglašen kao radikalni antiklerikalac piše knjigu koja je oplemenjena ekstraktom hrišćanskog svetonazora u njegovoj najčistijoj i najuzvišenijoj formi. Čudno? Samo za one koji misle da su Dobri Hristijani oni što metanišu i ponizno cmaču ručerde priglupim i zlim popovima.
Zavidna je veština kojom je Dežulović uronio u jedan morbidni fin–de–siecle, kojom je dočarao ne samo „vreme i mesto“ (to bi morao moći svaki pristojan zanatlija), nego i ono mnogo važnije: tada naizgled nečujnu, a narastajuću tutnjavu jednog Mrakobesa koji će u sledećem stoleću provaliti i gromko hrupiti na scenu kao vid osobito krvave i perverzne Pobune Malograđana: onaj Tako Obični Gradić opsedaju misteriozne smrti i nestanci, tajnoviti stranci za koje će se ispostaviti da su nam jako dobro poznati, bogobojazni fratri koji brižljivo uzgajaju Seme Zla misleći da služe vrhunaravnom dobru… Otuda u Christkindu defiluju i (virtuelni) vampiri kao u najboljem gotik-romanu, toj tvorevini „imperijalizma mašte“ (pretežno britanske) koja Zlo preventivno locira negde na Divljem Istoku, kao i razne druge anđame iza kojih se ne krije ništa doli „trivijalno“ ljudsko zlo, koje „domaćinski“ klajnbirgeraj uvek, sa tupom ustrajnošću i ustrajnom tupošću, povezuje sa nepoznatim i zastrašujućim Drugim, sa Strancem, po mogućnosti Jevrejinom.
Dežulovićev će knjižar, s napunjenim pištoljem, na kraju ulučiti priliku i nasamo sresti svog Masovnog Ubicu u vidu plavookog crnomanjastog derleta koje se loži na Old Šetrhenda. I onda će, dakako, postupiti po nalogu savesti… Kao što će i u vozu koji grabi ka Beču, vraćajući se sa (ne)obavljene misije, sresti dr Sigmunda Freuda, tada još poluanonimnog bečkog lekara. A koga drugog, molim vas lepo, da sretnete na povratku u dvadeseti vek?!
