Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg
Predstava Balkanska lepotica Srpskog narodnog pozorišta nastala je na osnovu romana Lasla Vegela Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile. Tema romana je sudbina jedne porodice tokom smena vlasti u gradu Novom Sadu u 20. veku i pokušaj građana da prežive i prilagode se promenama. Ovo je treća saradnja pisca Lasla Vegela i reditelja Andraša Urbana. Prve dve predstave su bile Neoplanta Novosadskog pozorišta i What is Europe? produkcija festivala MESS iz Sarajeva. Ako bismo tražili poveznicu između triju predstava, mogli bismo reći da sve tri postavljaju pitanje kako politika, koja generiše nasilje, utiče na identitet zajednice i pojedinca.
Balkanska lepotica je tematski mnogo bliža Neoplanti, jer kroz predstavu pratimo sudbine građana Novog Sada tokom političkih smena u 20 veku. Predstava počinje scenom na groblju gde kroz tri sasvim različita posmrtna govora saznajemo za tri različita identiteta glavnog junaka Šlemila. Zatim se vraćamo u prošlost da bismo saznali kako su ta tri identiteta nastajala. Šlemil je doživeo slom Austrougarske i dolazak vojske Kraljevine Srbije u Novi Sad na početku osnivanja kraljevstva SHS. Zatim su na početku Drugog svetskog rata Hortijeve trupe iz Mađarske (saveznici nacističke Nemačke) okupirale Novi Sad, okupatore i kvislinge su eliminisali borci NOVJ-a. U svim tim promenama Šlemil je sačuvao svoj dom i porodicu. No, nakon njegove smrti, u vreme tranzicije, oko njegove kuće se otimaju lokalni novobogataš i lokalna politička vrhuška, svako sa svojim planovima, dok su Šlemilovi naslednici potpuno nemoćni i nevoljni da sačuvaju porodični dom. Dok se smenjuju vlasti, životna situacija nesrećnog Šlemila, našeg everymana, ponavlja se. On se na početku uvek ponada da će mu nova vlast doneti boljitak, da će mu ćerku zaposliti kao poštansku službenicu, i zato se stavi u službu nove vlasti. Vlast grubo izigra (tu i tamo i dobro izmlati) građanina Šlemila, a umesto ćerke zaposli neku podobniju građanku. Onda dođe nova vlast i krug nadanja i razočaranja počinje ispočetka. Glavni junak nema apsolutno nikakvog uticaja na promenu vlasti. Vlasti se smenjuju u njegovom gradu kao što se smenjuju godišnja doba. Glavni junak se ponaša reaktivno i zato je u stalnom i bezuspešnom pokušaju da se prilagodi. Kontrapunkt glavnoj priči je priča o balkanskoj lepotici iz naslova predstave. Reč je o položaju žene u društvu u kome je nasilna vlast, po mišljenju stvaralaca predstave, jedina izvesnost. Balkanska lepotica je kafanska pevačica koja je poslužila kao model za seriju slika koje su sa uspehom izlagane u Beču. Nju, dakle, u Beču zovu balkanskom lepoticom, a ovde je razvlače po svojim krevetima pobednici u ratu. Nezadovoljna svojim položajem, ona želi da ode u Beč. Isto žele i Šlemilove supruga i ćerka. Žene žele da budu tretirane dostojanstveno, za razliku od Šlemila koji se zadovoljava time da opstane u svom gradu. Balkanska lepotica iz naslova predstave veruje da će Evropa prema njoj biti bolja i zato se mora na svaki način dokopati te snevane Evrope.
Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg. Gledajući predstavu, istovremeno žalimo (ali i pomalo preziremo) tog nesrećnog Šlemila koji sa neverovatnim entuzijazmom kuje grbove različitih političkih opcija, sa pogrešnim uverenjem da će, ako im bude na usluzi, i oni njemu poslužiti. Stav balkanske lepotice koja, zgađena nad balkanskim političkim kalom, jedini spas vidi u preseljenju u Evropu deluje kao antipod Šlemilu, ali se u krajnjem rezultatu svodi na isto – izbegavanje otvorene borbe i prepuštanje društva onima koji su u tom trenutku jači. Za Šlemila i balkansku lepoticu svi su isti, i vojnici Kraljevine Srbije i Hortijevi jurišnici i partizani. To ogorčeno i nemoćno “svi su oni isti!” tako je blisko našem današnjem građaninu. Nije sasvim jasno da li je stvaraocima predstave to bila namera, ali nakon gledanja predstave nametnulo mi se jedno drugačije pitanje: da li su baš svi isti?
Šta povezuje vojsku Kraljevine Srbije i, na primer, partizane? Vojska Kraljevine Srbije je za sedam godina skoro kontinuiranog ratovanja (od Prvog balkanskog rata do kraja Prvog svetskog rata) od evropskog vojnog autsajdera došla do toga da protera sa Balkana Tursko carstvo, učestvuje u rušenju Austrougarskog i Nemačkog carstva, utrostruči teritoriju koju kontroliše i učestvuje u stvaranju prve države ujedinjenih južnoslovenskih naroda, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Komunisti, njih 12.000 na početku Drugog svetskog rata, za četiri godine organizovali su oružani otpor u razbijenoj i podeljenoj zemlji, porazili sile Trojnog pakta, isterali okupatora iz zemlje, nametnuli se kao jedina legitimna vlast, obnovili su državu, uspostavili novi politički i ekonomski sistem i suvereno vladali narednih 45 godina. Šta treba da uradi grupa ljudi da bi inicirala i sprovela ovakve radikalne i temeljne društvene promene nećemo saznati ni iz ove, niti iz bilo koje druge predstave koja se igra u ovom trenutku kod nas. Izgleda da nije vreme za takve predstave. Ovo je vreme za predstavu o sirotom Šlemilu koji se u velikoj istorijskoj tarapani trudi da sačuva glavu na ramenu, kuću i okućnicu, malu zanatsku radnju, šunku na tavanu, džak šećera u špajzu i da eventualno izmoli od pobednika da mu zaposle kći u pošti. Johan, Janoš ili Jovan, kako pobednici prekrste Šlemila po svom, mera je prosečnog čoveka kome su njegova lična sreća i blagostanje najveća vrednost i koji je u stalnoj opasnosti da ih izgubi zato što nije u stanju da se udubi u velike društvene procese koji utiču na sve pa i na njegovu ličnu sreću.
Vedrana Božinović je prosekla jasan dramaturški put kroz roman. Istini za volju, u drugom delu predstave hvata nas pomalo zamor od stalno istog. Možda je trebalo nešto učiniti sa ritmom predstave, ali ovako kako je postavljena, predstava Balkanska lepotica nas vodi kao po šinama do onoga što je njen cilj. Glumac Dimitrije Aranđelović koji igra Šlemila našao je dobru meru u igranju vojvođanskog everymana. Iako je on vrlo mlad glumac, uspeo je svojim glumačkim načinom i uz pomoć kostima (kostimografkinja Marina Sremac) da ubedljivo igra čoveka za koga ne znamo tačno koliko ima godina.
Mogli bismo da prihvatimo i da je veoma mlad, ali i sredovečan, pa i star. U ovoj predstavi, na kraju krajeva, nije ni bitno koliko je vremena prošlo u Šlemilovom životu. Važno je da je jednom čoveku prošao čitav život čekajući bolje sutra. Njegova agonija ne prestaje čak ni kada umre jer sećanje na njega, poslušnog podanika svih sistema, različite nacionalne i političke opcije nastoje da iskoriste za svoje potrebe, zanemarujući i njega i njegove naslednike. Zato što se situacije ponavljaju, logično je da isti glumci igraju različite likove. Zanimljivo je kako svako od njih nastoji da napravi razliku između likova, a opet su svi ti likovi deo istog dramaturškog niza. Zato velikih razlika i nema već svi zajedno igraju kao jedan ansambl (pored već navedenog Dimitrija Aranđelovića tu su i Jelena Antonijević, Draginja Voganjac, Jovana Mišković, Mia Simonović Aranđelović, Ivana Pančić Dobrodolac, Anđela Pećinar, Katarina Bradonjić, Dušan Vukašinović, Marko Savković, Peđa Marjanović, Aljoša Đidić i Danilo Milovanović Vukmanović) koji nosi jasnu i kompaktnu ideju.
Predstave Andraša Urbana, kada su jake i ubedljive, takve su upravo zato što glumce doživljavamo kao deo jednog idejnog i pozorišnog bloka, a ne kao skupinu individualaca. Ova predstava Andraša Urbana, kao ni jedna pre, može nas dirnuti pa i rastužiti, ali bi ipak bilo najbolje da se zapitamo kakva je veza između životne borbe sirotog Šlemila i naših pokušaja da utičemo na život oko nas. Da li smo konačno pristali da je Šlemil mera našeg života?
Premijer Đuro Macut je održao sednicu Vlade u Leskovcu da bi prisustvovao promociji projekta Prestonica kulture 2026. u kome je glavna stavka prenamena Doma vojske, za koju su uložena sredstva Evropske banke još prošle godine
„Vreme je učinilo da apsurd postane realnost naših života“, kaže Tihomir Stanić pred sutrašnju premijeru Beketove drame „Čekajući Godoa“, koja se uvek postavlja s razlogom
„Lazarus Fest“ je najnoviji program koji je Zrenjanin otkazao u godini u kojoj je Prestonica kulture Srbije i u kojoj nema novca da realizuje planirane projekte. Zna se zašto
Ne zna se da li će Narodno pozorište biti otvoreno u petak kao što je najavljeno. Do tad, Balet vežba u Sali na petom spratu, a dramske predstave gostuju na scenama drugih pozorišta i dobijaju velike ovacije
U najpoznatijem muzeju na svetu, Luvru, došlo je do pljačke, zbog čega je zatvoren, a policija sprovodi istragu
Svetislav Bule Goncić, koji podržava SNS i Vučića, solidarisao se sa zaposlenima Narodnog pozorišta koji traže smenu Dragoslava Bokana, uprave, i ministra kulture Nikole Selakovića
Od pouzdanog stabilokrate, Aleksandar Vučić je postao najveća pretnja stabilnosti u vlastitoj zemlji i time, čitavom regionu. Sada mu je to i Ursula rekla
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Kako je pukla Vučićeva politika vrdanja I: Srbija–SAD
Pet znakova neuzvraćene Trampove ljubavi Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
